Titanik
Ono što se dogodilo na palubi Titanika odražava čovekovu sklonost da ne prihvata stvarnost života. Za Titanik su govorili: "Ovaj brod je nepotopiv". Ustvari su mislili: "Mi nikada nećemo umreti mi smo na sigurnom". U tom smislu je Titanik metafora neizbežnosti smrti.
Svi smo mi putnici Titanika, a da toga nismo ni svesni.
10. aprila 1912. krenuo je iz Southamptona tada najveći brod na svetu sa ciljem da što je moguće brže stigne u Nju Jork i time sruši vremenski rekord prelaska Atlantika. Na ovom 269 metara dugačkom okeanskom divu visokog poput jedanaestospratnice nalazilo se 2.200 ljudi. Među njima su bili i mnogobrojni iseljenici, koji su rezervisali mesta u trećoj klasi u želji da u Americi započnu novi život. Drugu klasu su zauzeli trgovci, a u prvoj su noćili neki istaknuti ljudi koji su se ubrajali u najbogatije ljude na svetu.
Neverovatno luksuzan i dobro opremljen i opskrbljen, Titanik je krenuo na svoju prvu plovidbu. Za ovaj moderan brod se govorilo da ne može potonuti. Na brodu nije bilo raketa za signalizaciju opasnosti, jer se smatralo da su suvišne, a isto tako je manjkalo i čamaca za spašavanje. Sigurnost broda i poznati iskusni kapetan Smit (Smith) bili su garancija bezbrižnog putovanja.
U jednom momentu njihove plovidbe, počela su dolaziti radio vezom upozorenja drugih brodova u blizini na ploveće sante leda. Tada je Titanik od Njufoundlanda bio udaljen 400 nautičkih milja, međutim ova su upozoravanja ignorisana. Poslednje upozorenje je došlo sa broda udaljenog samo 19 milja severno i nasukanog među santama leda, a sa tog broda je stiglo veoma jasno i glasno upozorenje, ali je radio-telegrafista sa Titanika ljuto na to odgovorio: "Daj čoveče zaveži. Imam posla!"
Nekoliko sati kasnije, u 23:40, dogodilo se nešto, na šta niko nije računao: santa leda se zarila u Titanik i proparala ga. Dok se u salonima i dalje sviralo i plesalo, kapetan i glavni konstruktor su nakon inspekcije broda prvi naslutili dolazeću katastrofu. Radio-telegrafisti su u 00:15 časova počeli grozničavo odašiljati pozive upomoć brodu koji se nalazio u blizini, međutim telegrafista je noću isključio radio i otišao na spavanje. Tako je kapetan Smit zapovedio da se pošalje internacionalni signal za poziv u opasnosti S.O.S. (Save Our Souls).
Putnicima je rečeno da obuku prsluke za spasavanje. Na malobrojne čamce za spasavanje ukrcani su deca i žene i spušteni su u more, dok su mornari sa napunjenim pištoljima, brinuli za to da na brodu ne izbije panika i da se neovlašteni muškarci ne ukrcaju na čamce za spasavanje. Milioneri su nudili milione dolara, drugi svo svoje imanje za mesto u čamcu, na šta su putnici treće klase odgovarali podrugljivim osmehom.
Dok se Titanik već poprilično naginjao, muzički orkestar je još uvek izvodio Bugi-Vugi. Dirigent je onda to prekinuo, znajući da poslednji put u ruci drži svoju dirigentsku palicu naredi orkestru da zasvira himnu: "Sve smo bliže tebi, moj Bože..." Mnogi su bili potreseni i u zanosu zapevali sa njima, neki su molili, drugi bežali ili zbijali sarkastične šale.
Neki engleski lord se pojavio u svom najboljem fraku u pratnji svog batlera; hteli su se rastati od života na dostojanstven, plemićki način. Neka žena nije htela ući u čamac za spasavanje, jer je htela umreti pored svog muža. Neki su provaljivali u kantinu i opijali se, a drugi su se pripremali na samoubistvo. Malobrojni koji su mislili da se radi o bezazlenoj vežbi, shvatili su da se varaju kad je kapetan preko razglasa jasno rekao: "Brod tone! Posado i oficiri Titanika, niste više u službi! Izvršili ste svoju dužnost, pokazali ste se Britancima! Nek se spasava ko kako može! Neka Bog bude sa vama".
Oko 02:00 časova podigla se još jednom, na nekoliko minuta, krma broda, da bi onda brod konačno zauvek potonuo u dubine okeana. Brod Karpatija je žurno pristigla i uspela spasiti 706 ljudi, dok je 1.503 čoveka umrlo u ledenom moru.
16. april 1912. naslovna stranica Nju Jork Tajmsa
sa vešću o potonuću Titanika.
Naš život je sličan poslednjem putovanju Titanika. Mi putujemo kroz život samopouzdani, bezbrižni, ponosni i puni planova. Želimo se samo što bolje zabaviti, potiskujemo svaku pomisao na iznenadnu opasnost, jer sebe smatramo nepobedivim "titanima". Ne osvrćemo se na upozorenja, ustvari ona izazivaju kod nas ljute reakcije, smatramo ih za dosadne priče, koje se nas ne tiču, tj. ne dotiču nas se.
Bog nam preko svog "radija" šalje signale da bi nas upozorio na dolazeće "ledene sante" na horizontu. Ali mi reagujemo razdraženo poput radio-telegrafiste sa Titanika: Začepi! Imam posla!
A onda se odjednom nađemo u bezizlaznoj situaciji. Najpre pokušavamo potisnuti zloslutne misli, dok nismo prisiljeni pogledati činjenicama u oči: Beznadežno smo izgubljeni i nesposobni da pomognemo sami sebi. Trebamo pomoć.
Uzaludno je pitanje: Kako Bog sve to može dopustiti? Stojimo pred odlukom, jer se više ne radi o filozofiranju, već o životu i smrti. Možemo na sve načine bežati od stvarnosti. Možemo sami sebi dokrajčiti život. Možemo dostojanstveno u odelu i kravati krenuti u susret neizbežnom... ili možemo, možda po prvi put, razmišljati o Bogu i večnosti i zapomagati: Save Our Souls (spasi naše duše). Kao što ovaj poziv upomoć nije ostao neuslišan, već je pomoć pristigla, tako se ni molitva Bogu neće odbiti od plafona. Bog već dugo čeka vaše zapomaganje.
Bog nam je odavno stavio na raspolaganje čamac za spasavanje - to je Njegov plan spasenja. Bog ne pravi razliku između ljudi. Za Boga je svaki ljudski život jednako vredan i svako ima iste šanse da bude spašen. Ali u čamac za spasavanje mora se ući lično i po svojoj slobodnoj odluci a ulazi se tako što se u svoje srce primi Isusa Hrista kao svog Spasitelja.
KAKO PRIMITI HRISTA U SVOJE SRCE?TRAKTATI: Čitaj i misli, misli i živi!
• JESI LI, DOVOLJNO DOBAR ZA NEBO?
• POSLEDNJE REČI...
• "BOG POSTOJI, JER JA POSTOJIM..." - I.K.
• KOJA CRKVA SPASAVA?
• SAŽETAK BIBLIJE - C.S. Lewis
• KAKVE KORISTI OD ŽIVOTA SA BOGOM? - Vilhelm Buš
• KO JE ISUS HRIST? - John Maisel
• LJUBAVNO PISMO - Janko Bako
KNJIGA: PRAVEDAN PRED BOGOM - John Blanchard
