"Bog postoji, jer ja postojim..."
Albert Ajnštajn, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, rekao je da čovečanstvo raspolaže sa manje od 1% celokupnog znanja - koje postoji. Ne bi li onda, bilo moguće da Bog postoji u tih 99% preostalog znanja?
Jasno je, da je je čovek veoma ograničenog uma i da ne može sa 100% pouzdanošću izjaviti kako Bog ne postoji. Da bi to mogao, čovek mora posedovati celokupno znanje, svih 100%. Iz ovog razloga je ljudima vrlo teško zamisliti kakav je Bog, a da pritom budu sigurni u 100% ispravnost svojih mišljenja.
Čovek je nešto više...
Rene Dekart je celog svoga života tragao za smislom, za nečim šta će znati da je istina. I posle dugog traganja, on je uzviknuo nama sada poznatu rečenicu: "Mislim dakle postojim".
Ali Dekart je ovom rečenicom izrazio mnogo više: "Ja sam, ja postojim, zato što mislim, razmišljam. Samom logikom ja zaključujem da postojim kao ljudsko biće, kao određeni entitet u svemiru. Ali na osnovu svog postojanja ja i zaključujem da mora postojati, jedno drugo biće. Zašto? Jer nisam potpun", kaže Dekart. "Ja u svom biću osećam žeđ i potrebu za nekim drugim bićem. Ja postojim, ali ja postojim samo kao ne potpuno biće. Moje biće teži jednom drugom biću koje bi moralo biti apsolut svih kvaliteta i vrednosti, koje bi u stvari, bilo apsolutno biće". To drugo biće Dekart je nazvao Bogom.
Razlog zbog kojeg se ljudi brinu ili misle o onom što nije fizički aspekt života jeste što nisu stvoreni samo fizička bića, ili kao životinje. Čovek ima nešto po čemu se razlikuje od svih živih bića na Zemlji.
On imaju duhovnu sposobnost, nešto što ih tera da traže više od onoga što im fizički život može pružiti. Svi ljudi su, na neki način, kao Bog; ili, kako to Biblija kaže, napravljeni su po njegovom obličju (1. Mojsijeva 1:27). Tragaju za smislom života, a ovo traganje se može završiti jedino u Bogu.
Za razliku od ostalih životinja, ljudi se ne zadovoljavaju samo hranom, skloništem i mogućnošću za reprodukcijom. Pošto imaju sposobnost da upoznaju Boga, imaju i sposobnost za neograničeno. Zbog toga su kroz istoriju ljudi uporno pokušavali da ostvare viša dostignuća (iako ne uvek sa najboljim motivima), dok su životinje zadovoljne i ostaju onakve kakve su uvek bile. Ljudi u sebi imaju duhovni elemenat koji ih prisiljava da idu napred i tragaju za nečim što je van njih.
Apostol Pavle, jedan od najvećih misionara ranog hrišćanstva, osvrnuo se na ovo kada je propovedao Grcima u Atini. Primetio je da su veoma religiozni, da imaju mnoge bogove i žrtvenike. Među žrtvenicima bio je i jedan podignut u čast jednom "nepoznatom Bogu". Pavle je istakao da će ljudi, pošto su napravljeni po obličju Boga, uvek "tražiti Boga, ne bi li ga nekako napipali i našli" (Dela 17:27).
Vera da Bog postoji...
Na jednom drugom mestu Pavle govori o stvarima koje jasno ukazuju na postojanje Boga. Oduvek su ljudi, bez obzira na stepen civilizovanosti, znali da postoje stvari koje su loše, na primer ubistvo, iako ih niko nije tome učio putem određene religije ili moralnog kodeksa. Božiji zakon jeste, i bio je, zapisan u njihovim srcima (Rimljanima 2:15). Činjenica da ih savest osuđuje i da se osećaju krivima, pokazuje da još u sebi imaju svest o Božijem zakonu. Još uvek su po Božijem obličju, iako zbog loših dela i nezainteresovanosti sve ga manje odražavaju.
Ne samo da priroda ljudi ukazuje na postojanje Boga koji je iznad njih, nego i svet ističe da postoji Bog koji ga je stvorio. Pavle je to dobro sažeo u rečima kad je napisao:
"Jer, od stvaranja sveta, Božije nevidljive osobine - njegova večna sila i božanstvo - mogu se jasno sagledati u onome što je stvoreno pa ljudi nemaju izgovora." (Rimljanima 1:20)
Kada posmatramo umetničko delo, neku mašinu ili gradevinu, možemo da zaključimo daje neko morao to da osmisli i da napravi. Iz predmeta našeg posmatranja možemo čak nešto i da zaključimo o karakteristikama i sposobnostima onoga ko je to napravio. Isto tako kada gledamo prirodu, ceo svemir, gde je sve stvoreno u savršenom redu, možemo da zaključimo da mora da postoji neko ko je to stvorio. Čak možemo nešto da zaključimo o njegovom karakteru, na primer, daje to mudra, savršena, i moćna ličnost puna ljubavi.
Nijedan od ovih primera nije apsolutan dokaz postojanja Boga. Biblija nigde ne pokušava da ga da, jer niko ne može dati materijalni dokaz o postojanju bića koje je nevidljivo.
Biblija se poziva na osećaj ljudi za ono što je dobro i loše kao dokaz o postojanju moralnog Boga; poziva se na čuda u fizičkom svetu kao dokaz o postojanju inteligentnog i moćnog Boga; ali Biblija kaže da se Bog priznaje, nalazi i gleda jedino verom:
"A bez vere je Bogu nemoguće ugoditi, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže" (Jevrejima 11:6).
Umesto da pokuša da argumentima dokaže postojanje Boga, Biblija počinje pretpostavkom da ljudi već imaju već neku "urođenu" predstavu o Bogu. Zatim ih podstiče da Ga priznaju. Biblija je ta koja poput kompasa otkriva - pravi smer - smisao života, tako što čoveka upućuje na poznanje Boga, činjenice koje je "uklesana" u njegovoj svesti.
KAKO PRIMITI HRISTA U SVOJE SRCE?TRAKTATI: Čitaj i misli, misli i živi!
• JESI LI, DOVOLJNO DOBAR ZA NEBO?
• TITANIK
• POSLEDNJE REČI...
• KOJA CRKVA SPASAVA?
• SAŽETAK BIBLIJE - C.S. Lewis
• KAKVE KORISTI OD ŽIVOTA SA BOGOM? - Vilhelm Buš
• KO JE ISUS HRIST? - John Maisel
• LJUBAVNO PISMO - Janko Bako
KNJIGA: PRAVEDAN PRED BOGOM - John Blanchard
