Poslednje reči...
Ništa ne pobunjuje toliko pažnje koliko svedočanstvo umirućeg čoveka. Smrtni čas otkriva čovekovo pravo lice i stanje njegovog srca. Mnogi su u svojim zadnjim minutima svoga života priznali sebi i drugima, da su živeli isprazan život - bez Boga, te, da umiru u strahu i bez nade...
VOLTAIRE, čuveni filozof imao je jeziv svršetak života. Medicinska sestra koja ga je negovala, je rekla: "Ni za svo zlato sveta ne bi htela prisustvovati još jednoj ovakvoj smrti. On je celu noć vrištao i tražio oproštenje svojih greha".
DAVID HUME, ateista je umirući vikao: "Nalazim se u plamenu i mukama, oko mene očaj i užas!"
NAPOLEON - V. Njegov lekar je zapisao sledeće: "Car umire sam i napušta zemaljsko carstvo a ne poznaje Boga i Hrista. Rekao je da vidi gde ide, u užasnu vatru pakla".
CESARE BOREIA, državnik, rekao je: "Brinuo sam se za svet a za svoj život nisam se brinuo. Nisam se upoznao sa Stvoriteljem, sada moram umreti bez Boga, izgubljen sam..."
KARLO IX, je rekao: "Izgubljen sam bez Hrista, potpuno sam svestan toga. Moja duša sada vapi za Bogom i Isusom Hristom."
HOBBES, engleski filozof, umirući je govorio: "Bez Boga se nalazim u tami, očaju i paklu. Svakom savetujem da razmišlja gde će večnost provesti, neka upozna svoga Stvoritelja još dok živi".
SIR THOMAS SCOTT, predsednik Doma Lordova Velike Britanije. "Do ovog časa mislio sam da ne postoji ni Bog ni pakao. Sada kada mi se bliži čas smrti i vidim oboje. Kad bi dobio još samo jednu godinu života, onda bi je proživeo svedočeći ljudima šta sam video i čitao bih stalno Sveto pismo".
NIEZSCHE. Pred smrt je poludeo i tako umro.
LENJIN, je pred smrt izgubio razum. On se obraćao praznim stolicama u sobi i tražio oproštenje greha.
JAGODA, šef tajne policije, je rekao: "Zaista, postoji Bog i On me kažnjava radi mojih greha i neverstva".
JAROSLAWSKI, predsednik Internacionalnog ateizma, je izjavio: "Molim vas spalite sve moje knjige. To su laži i obmane. Sada vidim mog Stvoritelja, Sveto pismo je istinito..."
Svi ovi ljudi koji su poricali postojanje Boga, i sa Njim budalasto vodili nekakav svoj rat, iz kojeg su na kraju izašli kao potpuni gubitnici. Sušta suprotnost tome su ljudi koji će priznati postojanje Boga, i koji čak će činiti neka svoja nastojanja da mu udovolje. Ali ono za razliku od ovih prvih samo slušaju svoju svest (osećaj religioznosti), i nastoje joj udovoljiti.
Za razliku od životinja čovek ima nešto što nazivamo ličnost. On inteligentno rasuđuje, ima savest i može da razlikuje između dobra i zla. On može da ljubi i saoseća. Iznad svega on ima osećaj za bogobojaznost - religioznost.
Tako, čovek se često naziva religioznom životinjom. U "Enciklopediji religije i etike" opisano je stotinu načina na koje su ljudi pokušali da zadovolje svoje religiozne težnje i osećaje. Klanjali su se Suncu, Mesecu i zvezdama, zemlji, vatri i vodi, idolima od drveta, kamena i metala, ribama, pticama i životinjama. Služili su bezbrojnim bogovima i duhovima, koji su bili proizvod njihove bolesne mašte. Drugi su pokušali da služe istinskom Bogu raznim načinima žrtvovanja, ceremonija, sakramenata i obreda. Ipak, "religija" kako god bila iskrena, ne može nikad rešiti ljudski problem greha, bar iz tri razloga.
Religioznost ne može da zadovolji Boga. Religioznost je pokušaj čoveka da se izmiri sa Bogom, ali svaki takav pokušaj je bezvredan, čak i oni najbolji su pogrešni i neprihvatljivi Bogu. Biblija ne može biti jasnija kad kaže: "I sva naša pravda je kao nečista haljina". Bog zahteva savršenost, sama religioznost ne može da ispuniti taj uslove, jer je ona nejako čovekovo nastojanje.
Religioznost nikako ne može da ukloni greh. Čovekova spoljašnja dobra dela ne mogu nikako da izbrišu ili uklone njegove unutrašnje izopačenosti. Dobra dela ne mogu da uklone ili izbrišu učinjena zla sela. Znači, nikakvo religiozno nastojanje ili iskustvo - činjenje krsnog znaka, veroispovedanje, krštenje, pričest, pohađanje crkve, molitve, darovi, žrtvovanje vremena ili novca, čitanje Biblije ili bilo šta drugo - ne može ni najmanje da ukloni njegov lični greh.
Religioznost ne može nikada da promeni ljudsku grešnu prirodu. Grešna dela ili zlo ponašanje neke osobe je dokaz da je ona grešnik. Dakle, srž ljudske nevolje je problem čovekovog srca koje je po prirodi pokvareno i izopačeno - grešno. Posete crkvi i učestvovanje u ceremonijama mogu stvoriti prijatan osećaj religioznosti i uspavati savest, ali te ne mogu učiniti neku osobu boljim. "Ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko!"
Neke religiozne aktivnosti su "dobre" same po sebi. Npr. dobro je ići u crkvu, čitati Bibliju i moliti se, jer nam Bog kaže da to činimo. Ali se mi ni u kom slučaju ne smemo oslanjati na njih da nas one umesto od Boga određenog Pomiritelja - Isusa Hrista - pomire sa Bogom. Jer ne samo da su one bespomoćne da to učine nego pouzdanje u njih, u stvari, dodaje tvom grehu i tvojoj osudi pred Bogom.
Na kraju svega, čovekova vera - religioznost imaće samo jedan test verodostojnosti, i to u njegovom smrtnom času...
Tako, koje će biti tvoje zadnje reči na samrti?
Tako, ovde možemo jasno videti, da iako na prvi pogled postoje dve različite grupe ljudi, (1) oni koji poriču postojanje Boga (2) i oni koji sebe smatraju religioznima, obe grupe se pred Bogom nalaze u istoj situaciji - umiru bez Boga - jer ga ili poricali, ili ga tražili na pogrešan način.
U Bibliji - Svetom Pismu, Bog je čovečanstvu dao je Svoju Reč. Fokus celog Svetog pisma je na osobi Isusa Hrista - Koji je od Boga poslan ljudima da bi im objavio put ka Bogu.
Kad čitamo Stari zavet, moramo obrati pažnju na obećanja dana o Isusu Hristu: On je Seme koje će satirati Sotoninu glavu; On je Jagnje Božje; On je Prorok kojeg trebamo slušati; On je Sveštenik koji samog Sebe prinosi Bogu na žrtvu; On je Car koji vlada Svojim narodom. On je taj preko koga čovek jedino može doći.
On je došao zbog naših problema sa grehom - mi činimo stvari koje nisu ugodne Bogu. Ali zašto smo mi grešni? Zato što su prvi ljudi koje je Bog stvorio, Adam i Eva, pali u greh (nisu sledili Božju volju), i kao rezultat toga mi smo rođeni grešni, i snosimo platu za greh - smrt i večnu osudu (1. Mojsijeva 3:1-19; Rimljanima 5:12; Rimljanima 3:23; Jovan 3:18).
Zbog naše grešnosti mi smo udaljeni od Boga. On je svet (bez greha) i ne može dopustiti prljavštinu u svom prisustvu. Ali Isus je bio veoma posebna ličnost. Bio je oboje, i Bog i ljudsko biće. Nikada nije počinio greh u toku svog života na zemlji. U svemu je ugodio Svom nebeskom Ocu, čak je i svoj život dao kao žrtvu za greh. S obzirom da je bio oboje, i Bog i čovek, mogao je stati između svetog Boga i grešnog čoveka (2. Timoteju 2:5).
Njegova krv platila je otkupninu, tako da grešnici mogu biti pomilovani. Trećeg dana nakon smrti na krstu, Isus je bio proslavljen i uzvišen, pošto ga je Otac vaskrsnuo od mrtvih. Pokazao se mnogim svedocima u toku 40 dana, a potom je bio uznesen s desne strane Ocu da zastupa Svoj narod (Dela 1:9; Rimljanima 8:34). On će ponovo doći u slavi da primi Svoj narod k Sebi i da osudi večnom kaznom one koji nisu uzverovali Evanđelje (2. Solunjanima 1:8-10).
Nakon što je vaskrsnuo Isus je rekao da pokajanje od greha i oproštaj greha mora biti propovedano svim narodima (Luka 24:47). Gde god da se ljudi, po veri, okreću Isusu za oproštenje greha, oni se takođe i kaju zbog njih.
Pokajanje je kad čovek oseća iskreno žaljenje zbog svojih greha, i kada se okreće od njih kako bi živeo u pravednosti (2. Korinćanima 7:1). Apostol Pavle je na umu imao ovu biblijsku istinu kada je napisao solunskim vernicima: "Vi ste se od idola obratili Bogu, da služite živom i istinitom Bogu." (1. Solunjanima 1:9-10).
Svi koji se prestanu pouzdavati u svoja dela - u bilo šta što sami čine - kao da su pravedna pred Bogom, i u veri pogledaju na Isusa Hrista kao onog koji je platio umesto njih, biće prihvaćeni od Boga. Jer onima koji veruju u Hrista, Bog ne gleda njihov greh, već gleda savršen život i dela Svog Sina (vidi Rimljanima 3:21; Rimljanima 5:18-19).
Novi zavet ovo naziva opravdanjem: Bog prihvata grešne ljude na osnovu Hristovog savršenog dela (Rimljanima 4:1-8). U Evanđelju po Luki 18, Isus govori priču o sakupljaču poreza koji je bio osvedočen o svojoj grešnosti. On se nije usporedio sa nikim drugim. Znao je da svojim najboljim naporima ne može udovoljiti Božjim zapovestima. Isus je rekao: "Kažem vam: ovaj se vratio kući opravdan." (Luka 18:14).
Da bi smo stajali pred Bogom, mi moramo biti sveti. S obzirom da smo vrlo ne sveti u Njegovim očima, moramo pogledati gore, na Isusa samog, koji je svet i savršen. Svi ćemo mi stajati pred Božjim sudom jednoga dana. Ili ćemo stajati tamo u svojoj grešnosti i biti osuđeni, ili ćemo stajati pred Njim obučeni u pravednost (savršenost) Hristovu.
Svi smo mi skloni razmišljanju da će nas Bog prihvatiti u svoju prisutnost zbog nečega što mi činimo. Možda mislimo da ako naša dobra dela prevagnu naša loša dela, On će nas prihvatiti na Dan Suda.
Ali Bog prihvata samo ono što je Isus učinio. Bog, dakle, prihvata samo one ljude koji su "u Hristu" - koji su u svoje srce prihvatili Njegovog Sina. Mi (ljudi) možemo Bogu doći jedino i samo kroz Njegovog Sina.
Dozvoli mi da te upitam: Jesi li već prestao sa svojim vlastitim delima, i odmorio svoju dušu u delu Hristovom? Smatraš li dovoljnim Isusov život, Njegovu smrt, pokop i vaskrsenje za svoje spasenje?
Neka ti Duh Sveti da da kao onaj sakupljač poreza, i ti zaplačeš pred Bogom: "Bože, budi milostiv meni grešniku, kroz Sina Svog Isusa Hrista."
KAKO PRIMITI HRISTA U SVOJE SRCE?TRAKTATI: Čitaj i misli, misli i živi!
• JESI LI, DOVOLJNO DOBAR ZA NEBO?
• TITANIK
• "BOG POSTOJI, JER JA POSTOJIM..." - I.K.
• KOJA CRKVA SPASAVA?
• SAŽETAK BIBLIJE - C.S. Lewis
• KAKVE KORISTI OD ŽIVOTA SA BOGOM? - Vilhelm Buš
• KO JE ISUS HRIST? - John Maisel
• LJUBAVNO PISMO - Janko Bako
KNJIGA: PRAVEDAN PRED BOGOM - John Blanchard
