• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Ovo je pitanje koje bi svako od nas trebao da postavi sebi. Vrlo važno, jedno od ključnih pitanja, da li smo mu dali celo srce ili samo jedan deo. Od ovoga zavisi naš život, naš blagoslov. Kada se da Bogu celo srce to ne daje garanciju savršenog života, ili života u kome neće biti greški i padova. Ali daje obećanje da ćemo uvek pobediti u težnji ka savršenom životu po Božijoj volji, i da ćemo uvek ustajati iznad naših grešaka i padova. No, šta znači dati Bogu celo srce, i šta uopšte znači srce?

Srce je jedan od najvažnijih organa, i bez njega nema života telu. Njegova uloga je da pumpa krv u sve druge delove organizma, i to mora da se odvija konstantno, jer ako bi srce stalo došlo bi do smrti čoveka. Međutim, kada govorimo o srcu, i kada Biblija govori o srcu, ne misli se na ovaj organ koji pumpa krv, već to ima svoje dublje značenje.

Kada se u Bibliji spomene da je neko imao celo srce za Boga, ili da je tražio Boga celim srcem, za reč srce se koristi hebrejska reč lebab, a ova reč ima dugačku listu značenja, a neka od njih su: unutrašnji čovek, um, volja, duša, razumevanje, intelekt... Ova lista se nastavlja dalje, ali ovo su neke osnovna značenja koja nam daju uvid u to šta se misli kada kažemo da nekog volimo celim srcem, da nekom dajemo celo srce, da neko ima podeljeno srce, ili ima iskreno srce, ili ima pokvareno, ili ima otvrdnulo srce...

Videli smo šta znači termin srce kada se o njemu govori u Bibliji i iz toga proizilazi da dati Bogu srce znači dati mu našeg unutrašnjeg čoveka, doneti mu naš um, naš intelekt, naše razumevanje, našu volju i našu dušu, sve to staviti na Njegov oltar i reći: Bože dajem ti celo moje srce. Samo kada ovo učinimo, bićemo sposobni da ispunimo najveću zapovest koja traži da volimo Gospoda Boga celim srcem. Pogledajmo sada neke primere ljudi koji su služili Bogu, i kakvim srcem su to činili.

Kao prvi primer bih naveo Judejskog cara koji se zvao Asa. Sve o ovom caru možete pročitati u Drugoj knjizi Dnevnika, u glavama 14,15, i 16. Ali ukratko, ovaj car je bio čovek koji se borio protiv idolopoklonstva, on je Izraelski narod podsticao da se vrati Gospodu, da poštuje Božje zakone i zapovesti, uzdao se u Gospoda i verovao mu je, ali je na kraju života njegova vera klonula. Ipak, Božija reč njegov život svodi u jedan stih: "Ali obredne uzvišice nisu bile uklonjene iz Izraela. Pa ipak, Asa je čitavog svog života celim srcem bio odan Bogu." (2. Dnevnika 15,17)

Stanje u zemlji nije bilo savršeno, još uvek su postojale obredne uzvišice, narod je na pogrešan način pristupao Bogu, i Asi je klonula vera u Boga, na kraju života, ali ipak je on celog života bio potpuno odan Bogu, tačnije celim srcem, i to je ono šta je Bogu najvažnije.

S druge strane, jedan drugi car je bio drugačiji. U pitanju je car Amasija. Ovaj čovek je činio ono što je dobro, poštovao je zakon, bio je poslušan Bogu koji mu je govorio preko proroka, izborio je jednu veliku bitku, jer se uzdao u Boga, ali onda se nešto dogodilo. Iz bitke koju je dobio uz Božiju pomoć je poneo kući bogove sinova Sira i počeo je da im se klanja i da im prinosi kad. Bog mu je poslao proroka da ga upozori, ali ga Amasija nije poslušao. Kasnije se uzoholio i napravio je veliku glupost, jer je napao Izraelsku vojsku koju je vodio car Joas, i naravno bio je poražen. Na kraju njegovog života protiv njega je skovana zavera u kojoj je i ubijen. Jako dobar početak ali jako loš kraj, i razlog tome je otkriven u stihu: "On je činio ono što je ispravno u Gospodnjim očima, ali ne celim srcem." (2. Dnevnika 25,2)

Ovde vidimo da nije dovoljno činiti dobro, biti poslušan zakonu, jer ako u tome nije celo naše srce pre ili kasnije će to izaći na videlo i sve će se srušiti. Naše delo će proći kroz oganj i ništa neće ostati. Iz perspektive novozavetnih vernika možemo reći da je car Amasija živeo pobožno, ali da se odrekao sile pobožnosti (2. Timotiju 3,5). Njegovo srce je ostalo njegovo, nikada ga nije celog predao Bogu. Samo ako celo srce predamo Bogu na oltar, a videli smo šta to znači, tek kada umremo sebi i naše JA ostane razapeto na krstu, tek tada ćemo moći da uživamo u punini Božijih blagoslova, u zemlji meda i mleka, razumećemo Božiju volju za naš život i moći ćemo da hodamo tim putem i izvršimo veliku misiju koju nam je Gospod dao.

Već danas u molitvi preispitajmo sebe po ovom pitanju. Ako nismo Bogu predali celo srce, krenimo da to učinimo na rečima i delima. Počnimo da predajemo Bogu naše srce i činimo to dok celo naše srce ne bude u Njegovim rukama. I ponavljam, to neće značiti da ćemo živeti savršeno, ali će biti dobar početak za život u kom će nas Bog učiti kako da postanemo sveti i bez mane. (Efescima 1,4)