• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Među mnogim osobama koje su sarađivale sa apostolom Pavlom, Priscila i Akvila su verovatno najzanimljiviji. Ovaj bračni par se spominje se na šest mesta u Novom zavetu (Dela 18,1-3, Dela 18,26; Rim. 16,3-5; 1. Kor. 16,19 i 2. Tim. 4,19). Njihova imena se uvek pojavljuju zajedno. Međutim, u dva slučaja - u Delima 18,2 i 1. Kor. 16,19 - Akvila se spominje prvi, a u četiri slučaja na prvom mestu je Priscila. Priscila se ponekad spominje i skraćeno "Prisca".

Za Akvilu znamo da je bio Jevrejin. Moguće je, da ovaj par nije čuo za Isusa kada ih je Pavle upoznao. Nismo u to potpuno sigurni, ali, ako su to bili, čudno je što ih Luka odmah ne predstavlja kao hrišćane kada ih prvi put spominje u Delima 18. Priscilina prošlost pre nego što se udala potpuno nam je nepoznata.

Akvila je bio rodom iz Ponta, područja na južnoj obali Crnog mora. On i Priska došli su u Korint iz Rima i to zbog Klaudijeve naredbe da se svi Jevreji proteraju iz tog grada. Izgleda da je ova naredba izdata oko 50. godine. Dakle, Pavle je verovatno prvi put sreo Akvilu za vreme svog boravka u Korintu. Zainteresovali su se jedan za drugog i Pavle ga je posetio u njegovom domu i tamo upoznao Priscilu. Oboje su po zanimanju bili tkači, a Pavao je ovaj zanat naučio još kao dečak u Tarsu, pa kad je došao k njima radili su zajedno.


Par u pokretu

Poznato nam je da su se Priska i Akvila mnogo selili. Živeli su u Rimu, a kada smo ih upoznali, bili su u Korintu. Kasnije ih je Pavle poveo sa sobom u Efes i tamo ih ostavio, dok je on produžio za Antiohiju u Siriji. Pavle se vratio u Efes i tamo proveo oko tri godine. Veoma je verovatno da je za to vreme živeo s Akvilom i Priscilom. Poznato nam je da je nastavio da radi svojim rukama (Dela 20,34) da bi osigurao sebi život, i to je nesumnjivo bilo u tkalačkom zanatu kao i u Korintu.

Ponekad mislimo da se ljudi nikada nisu tako puno selili kao danas. To ne važi za doba Novog zaveta kada su ljudi dosta putovali i selili se po Rimskom svetu. Akvila i Priscila, takođe, su živeli i radili u velikim gradovima. Rim, Korint i Efes bili su velika središta u kojima je život bujao. To su bila središta religije, filozofije, kulture, jezika i ekonomije. Život u raznolikoj gradskoj sredini nije bio jednostavan.


Sjedinjeni par

Akvila i Priscila sjedinili su se u svom ćilimarskom poslu. Pogled na ruševine trga trgovačkog središta drevnog Korinta pomaže nam da pretpostavimo kako se odvijao život. Između redova radionica sa obe strane ulice bio je glavni prolaz. Svi trgovački centri verovatno su bili nalik mestima na današnjem Levantu. Napred bi stajala veoma mala "prodavnica" gotove robe. Iza nje bi bio prostor za izradu robe. Tu su bili zastupljeni zanati grnčarstvo, izrada srebrnog posuđa, pečenje hleba, užarstvo, ćilimarstvo itd. Stambeni delovi bi bili u pozadini ili na nekom uzvišenom području.

Lako je uočiti da su Akvila i Priscila živeli u postojanoj vezi. Pošto je bilo dobro da se rad nastavi dok su se služile mušterije ili pripremala jela, može se pretpostaviti kako se Pavle uklapao u takav život. Pošto su Priscila i Akvila postali hrišćani, nastavili su svoj zajednički život kao učenici Gospodnji. Pavle ih uvek hvali kao iskrene sledbenike Gospoda Isusa. On govori drugima o njima, potpuno uveren da ih hrišćanska zajednica poznaje i voli.

Jedna od poteškoća na koje nailaze brakovi u savremenom svetu jeste činjenica da muževi i žene ponekad nisu dovoljno osetili, niti iskusili, kako to izgleda raditi zajedno. Hrišćanski bračni par bi trebao to činiti kad god je moguće u međusobnoj pažnji, podršci i brizi. Mislim da i crkva bi morala stvoriti takve poslove i službe koje će sjediniti parove i porodice, a ne razdvajati ih.


Predani par

Pavle govori o Priski i Akvili kao o svojim "saradnicima u Hristu Isusu" (Rim. 16,3). Grčka reč sunergous znači "raditi zajedno sa" ili "pomagati". Ne samo da su se ovi pošteni ljudi zajedno sa Pavlom bavili ćilimarstvom, već su s njim radili na obraćenju i učenju obraćenika.

Zanimljivo je razmišljati o razgovorima koje su ovo troje vodili dok su zajedno radili. Moguće je da na mestima gde Pavle u svojim pismima kaže "neko može reći...", ili "ako neko kaže...", u stvari prenosi moguće primedbe ili pitanja ovog para, dok im je on izlagao razne duhovne istine. Takođe, zanimljivo je upitati se da li je moguće da je do pojedinih promena u Pavlovom toku misli u nekim pismima možda došlo zbog potrebe da se posluži pridošla "mušterija".

Pavle dalje kaže u Rimljanima 16 da je ovaj par "podložio svoj vrat" za njegov život. Ne znamo gde i kada se to dogodilo, ali se u određenom trenutku za vreme svoje službe Pavle, našao u ozbiljnoj opasnosti a Priscila i Akvila su "rizikovali" zbog njega. To je znao ne samo Pavle, već i hrišćanska zajednica. Tako nam on govori da su "sve crkve poganskog porekla" bile zahvalne što su ga oni izbavili.

U jednom od događaja, koji najviše govore o ovo dvoje ljudi, priča Luka u Delima 18,24-28. Pošto ih je Pavao ostavio u Efesu i nastavio svoj put za Antiohiju u Siriji, u Efes je stigao neki drugi propovednik. Bio je iz Aleksandrije, koja je tada bila jedan od najvećih centara učenosti u grčko-rimskom svetu. Bio je Jevrej koji je propovedao o Isusu. Bio je rečit čovek i vrlo upućen u Pisma. Takođe, on je bio ispunjen zanosom i žarom i isticao se vatrenim duhovnim životom. Kad su ga čuli Akvila i Priscila, zapazili su da ono što je govorio o Isusu je bilo tačno. Međutim, njegovo razumevanje krštenja bilo je nepotpuno. Očigledno je znao samo da se ljudi trebaju krstiti, ispovedajući svoje grehe. Nije znao da se treba krstiti, priznajući Isusa kao Spasitelja koji ih je oslobodio njihovih greha. Nije nam poznato kako je Apolon stvarno propovedao krštenje, ali ga je na neki način mešao sa Jovanovim krštenjem.

Akvila i Priscila su dosta slušali kako Pavle uči i propoveda, jer su živeli s njim izvesno vreme. Uvideli su da Apolona treba bolje poučiti, ali nisu to učinili javno. Pozvali su ga na stranu, verovatno u svoj dom, i poučili ga onome šta je trebao znati. Kasnije je hteo da ode u Grčku i hrišćani u Efesu su napisali pisma puna lepih preporuka za njega. Kako su Akvila i Priscila došli iz Korinta verovanto su ga i sami hvalili i preporučivali. Značajno je da je zapisano: "braća ga na to ohrabre".

Ovaj je događaj poučan zbog toga što nam govori da propovednik može biti inteligentan, rečit, upućen u Bibliju, ali se ipak može desiti da ne poznaje neke duhovne istine. On nam takođe govori o razboritosti, diplomatskom postupanju i samopouzdanju Akvile i Priscile.

Ono što dalje saznajemo o njima jeste da imaju "crkvu u svojoj kući". To se odnosi na Rim a i na Efes, gde je Pavle očigledno napisao Prvu poslanicu Korinćanima (1. Kor. 16,19). Ne samo da su marijivo radili svoj tkalački zanat, već su našli vremena da kod sebe kući prime vernike, da se oni redovno sastaju u njihovoj kući. Ovaj par gde god se našao, on je marljivo radio za Isusa - služili su crkvi.

Pavlovi saputnici koji su s njim marljivo radili, ljudi koji su rizikovali svoj život zbog njega, oni koji su upućivali velikog propovednika i pomogli mu da se takvim i održi, stalni saučesnici sa svojom braćom hrišćanima u lepotama i opasnostima hrišćanskog načina života - to su bili Akvila i Priscila, pravi hrišćanski par - služitelji Gospodnji.