• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Postoji stara izreka koja kaže da je lice ogledalo duše. Unutrašnja osećanja i misli (na primer: ljubav, bes, nestrpljenje), mogu biti jedno vreme skrivena, ali će se jednom pojaviti na licu. U 2. Korinćanima 3,7-18 se govori o dva lica. Jedno je Mojsijevo, koje odražava Božju slavu, prolaznu slavu i pokriveno je. Nasuprot tome, stih 18. govori o nama hrišćanima "koji otkrivenim licem gledamo slavu Gospodnju." Biblija uči da je hrišćanin odraz Božje slave. Mi smo njegovo ogledalo ljudskom rodu i Isusov odraz u nama je sve što mnogi ljudi znaju o njegovoj prirodi dok ne budu, preko nas, lično upoznati sa njim.

Dakle, šta odražava tvoje lice? Ne samo onda kada si "spreman" da se sretneš sa ljudima (kao kada dođeš u crkvu), nego kad ih neočekivano sretneš. Šta na tvom licu vidi tvoj komšija, porodica, tvoj muž, oni koji te vide onakvog kakav si?

Zašto je Mojsije stavio pokrivalo na lice? Tekst kaže da ne samo da nije hteo da se razmeće slavom Božjom, nego da je želeo da sakrije činjenicu kako je slava prolazna, da je privremena. Hrišćani se, međutim, razlikuju zato što slava ne nestaje nego se uvećava kad se menjamo u Hristov lik. Mojsije je došao u prisustvo Božje i otišao. Međutim, hrišćanin poseduje prisustvo Božje u sebi, a Duh Sveti proizvodi tu slavu (vidljivo ispoljenje Božje prirode) koja se uvećava. Tako, mi ne skrivamo slavu, nego skidamo pokrivalo da bismo mogli odraziti Hristovu slavu svetu.

Svi znamo ljude za koje se može reći da su "zatvoreni" ili "maskirani". Oni su neosetljivi, odbojni, skloni osuđivanju, škrti, negostoljubivi, zlobni, nestrpljivi, kritizeri, cinični, sumnjičavi, prgavi, grubi, puni obeshrabrenja... Na žalost, čak su i kod nekih hrišćana prisutne ove karakteristike. Slava Gospodnja je tu, ali je pokrivena zato što oni još uvek pokušavaju da žive po zakonu (Stari zavet) a ne po milosti (Novi zavet). Oni teže postizanju pravednosti kroz dela tela, ne prihvatajući činjenicu da mi ništa ne možemo učiniti za našu grešnost nego primiti Božju milost.

Onda, ima otvorenih ljudi: prijateljski, prihvatljivi, tolerantni, strpljivi, gostoljubivi, opraštaju, ljubazni, puni razumevanja, slatkorečivi, nadaju se najboljem, optimisti, nežni, ohrabrujući, pomažu, druge smatraju većim od sebe. To su ljudi koji hodaju u slobodi opraštanja, dozvoljavajući da Božji karakter kroz njih teče do drugih. Otvorenost i sloboda su dela Duha (Novi zavet) koji živi u njima.

Razmotrimo jedno gledište koje često nalazimo u Pismu i koje jasno pokazuje kako Božja milost radi u srcu jednog hrišćanina, i to je način na koji hrišćani gledaju, tretiraju i otvaraju drugima svoje domove - kako ukazuju gostoljubivost.

Reč gostoljubivost na grčkom znači "ljubav za goste, ili strance, ljude koje ne poznaješ, ljude koji su daleko od kuće, za nove ljude". Međutim, mi često protestujemo, jer kuća je naše intimno mesto. Ne želim da pozivamo nekog nepoznatog, jer je to jedino mesto gde mi možemo biti svoji. Tu imamo pravo na usamljenost i zaštitu. No, kada gledamo na Isusove reči o gostoljubivosti, vidimo kako on uči da preuzimanje rizika u otvaranju "privatnog mesta" drugima ima večni značaj.

U Mateju 25 Isus govori priču o sudnjem danu, kad Sin čovečji se vraća u slavi. On odvaja ljude kao ovce od jaraca. Ovcama nudi carstvo koje je za njih pripremio jer, "gost bejah i primiste me..." Oni, začuđeni, pitaju: "Kad li te videsmo gosta, i primismo?" U Gospodnjem odgovoru sadržana je centralna poruka o primanju stranca u svoj dom: "Kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste. "Isus je prisutan u domu koji je otvoren najmanjem od braće i Bog to smatra za pravednost. Znamo da naše večno odredište počiva na našoj veri u Isusa Hrista kao Sina Božjeg. Međutim, u ovoj priči vidimo da vera rezultira u vama praktičnim delima ljubavi, među kojima i gostoljubivost prema strancu. Moramo, takođe, priznati da su oni čija "vera" nije bila izražena na ove praktične načine, bili osuđeni na večno odvojenje od Boga.

Izazov koji nam je upućen je jasan: Služimo li Bogu otvorenog lica ili smo dozvolili da se veo tako uvije oko nas, skrivajući ljubav koju smo jednom poznavali? Ako otvorimo sebe i svoje domove, Bog će nas nagraditi neprekidnim blagoslovima. A onda, kad dođe dan, Bog će nam poželeti dobrodošlicu u svom nebeskom domaćinstvu. Kao što Pavle piše Efescima, "jednom smo bili tuđini i stranci zavetu, ali smo kroz milost Božju dovedeni blizu i više nismo stranci". Već smo ušli u Božju porodicu.