• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Poznati nemački pesnik Gete je, navodno, rekao: "Kada god bi me snašla neka nevolja, ja sam je uvek pretvarao u pesmu." Izgleda onda, rekao bi, da su najveći Geteovi blagoslovi došli iz njegovih najvećih žalosti.

No, da li znate da su mnoge najfinije vrline u karakteru jednog hrišćanina, ustvari, plodovi trpljenja? Mnogi hrišćani koji su u kušnju nevolje ušli kao hladni hrišćani, svetovnog uma, neduhovni tj. duševni, iz nje bi izronili sa omekšanim, zrelim i obogaćenim duhom - postali su više Hristoliki.

Nevolje poput šmirgl papira znaju da ispoliraju grubost i hrapavost našeg karaktera. One razdiru našu nečistoću sebičnosti i svetovnost. Lome ponos. Umanjuju naše kad-kad megalomanske - nerealne ambicije. Suočavaju nas sa našim stvarnim "ja". Obuzdavaju zapaljene strasti i požude. Pokazuju nam kao u ogledalu zlo našeg vlastitog srca. Otkrivaju nam naše slabosti, pogreške i sramote. Čine nas svesnima duhovne opasnosti. Disciplinuju naš tvrdoglav duh.

Niko ni u kakvoj školi ne može naučiti lekciju strpljivosti, tolerancije i uzdržavanja (samokontrole), osim u školi trpljenja. Dakle, to je samo jedna od metoda koju Bog koristi da bi usavršio naš karakter. On će u svojoj božanskoj providnosti dopustiti da mi ponekad i nepravedno (pre)trpimo. Većina od nas će odmah reći da je trpljenja u ovom životu svakako nešto čega ima "preko glave", a nepravednog trpljenja da je, definitivno, i previše. Međutim, Petar, govoreći o nepravednom trpljenju, kaže: "Kakva je, naime, hvala ako vas za vaše grehe kažnjavaju i vi to podnosite? Nego, ako dobro čineći stradate i podnosite, to je blagodat pred Bogom. Jer ste na to pozvani, zato što je i Hristos stradao za vas i ostavio vam primer - da pođete njegovim stopama..." (1. Pet. 2,20-21 EČ). Dakle, ako je Isus išao tim putem, možemo li mi očekivati manje, šta više Bog očekuje da ga sledimo na tom pokazanom nam putu.

POZVANI DA NEPRAVEDNO TRPIMO

Da, kada nepravedno trpimo to je svakako vrlo bolno i ponižavajuće iskustvo. No, znate li, da kada vajar treba da obavi neki izuzetno fini zahvat na kamenu, na svojoj skulpturi, onda on koristi vrlo oštru alatku - vrlo fino dleto, kojim para po kamenu. Kad Bog želi izrezbariti neku vrlo lepu vrlinu u nama, onda on koristi oštru alatku nepravednog trpljenja. Na primer, ako nam je teško je primiti uvredu od drugih i uvek na nju uzvratiti sa ljubaznošću, bez gorčine, onda mi ne posedujemo očekivanu vrlinu i Bog nije završio svoj rad na nama sve dok ta fina vrlina, ornament, ne bude duboko ugraviran u samu suštinu naše duše.

Živimo u takvom svetu da ne možemo izbeći nepravdu učinjenu od drugih ljudi. Ona će definitivno doći. Međutim, na kraju krajeva, niko nas ne može povrediti toliko koliko mi sami sebe. Nijedna nepravda koju nam nanesu ljudi ne može nas povrediti osim ako je mi ne "progutamo i upecamo se" tj. dozvolimo da ona u nama poseje seme gorčine i nepraštanja, što će se kasnije (u vidu stresa) odraziti i na naše telesno zdravlje.

PREDAJTE SVOJU POVREDU BOGU

No, možda ćete reći: "Kako sebi mogu pomoći da ne budem ogorčen? Kako da sam sebi pomognem da ne budem povređen?"

Postoji priča o indijanskom dečaku koji je došao starom poglavici sa ranjenom ptičicom u ruci. Starac je pogledao ptičicu i rekao: "Odnesi je i položi tamo gde si je našao. Ako je zadržiš, umreće. Ako je predaš natrag u prirodu, u Božje ruke, on će isceliti njenu povredu i ona će živeti."

Tu je pouka: kako i šta i mi trebamo učiniti kada smo duboko povređeni učinjenom nam nepravdom. Nikakva ljudska ruka, savet, umeće, terapija, i sl. ne može isceliti vaše povređeno srce. Ono mora biti predano Bogu svome Stvoritelju (Lk. 4,18; Mt. 11,28-30).

Međutim, možda ste pokušali ignorisati ili pak predati svoju povredu Bogu, ali u tome niste uspeli. Odupirali ste se iskušenju da ne postanete ogorčeni, depresivni i mrzovoljni, ali otkrili ste da vas je gorčina svladala, poput džinovske zmije koja se oko vas omotala i drži vas čvrsto u svom zahvatu, i kako da se iz toga ne možete izvući. Želite voleti, biti ljubazni, blagi, strpljivi, ali vam je srce toliko otupelo od povreda i žalosti, da je postalo nesposobno da pruži ovakve vrline, i osećate se kao gubitnik.

LJUBAV JE PRINCIP

U takvom slučaju jedina vaša pomoć je da zauzmete stav vere, tj. da na veri gradite svoju pobedu a ne na osećanjima. Vera ima dve "sestre" jedna se zove nada a druga ljubav (1. Kor. 13:13). U vašoj veri morate angažovati ljubav da bi ste lošu situaciju okrenuli na svoje dobro (Rim. 8:28).

Mnogi ljudi brkaju ljubav sa osećanjima ili emocijama. Ljubav je više od emocije. Ljubav je princip. Ako zaista želite najviše i najbolje za nekoga ko vam je učinio neku nepravdu, to je onda prava ljubav čak i kada nam se čini da su sve emocije mrtve. Ljubav je više od slabašnog osećanja. Ljubav je nepokolebljiva. Ljubav ne traži svoje, već uvek misli na dobro onog drugog.

Ljubav ne postupa u skladu sa emocijama, već u skladu sa principom - verom. Emocije su promenljive, nestabilne. Nije pitanje kakva imate osećanja, već šta sa njima radite. Pokazatelj stvarnog čoveka, njegovog "ja" je htenje (volja), a ne emocija. Moje je srce mnogo puta žudelo pokazati ljubav i naklonost mom detetu, i onda kad sam znao da ga zbog njegova dobra moram kazniti. Dakle, u tom slučaju, ja sam delovao po principu, umesto po osećanjima. Uradio sam ono šta je najbolje za moje dete, da nauči lekciju i stekne određenu zrelost.

JESTE LI U ISKUŠENJU OGORČENI?

Gorčina neće biti u vas posejana sve dokle god postupate u interesu onoga ko vas je povredio. Ako ne osećate opraštajući duh u svome srcu, zauzmite položaj vere i recite Bogu: "S obzirom da si ti Gospode, oprostio meni i ja opraštam njemu/njoj (po imenu)." Dok čvrsto stojite na ovom položaju vere, odbijajući se predati gorčini ili ljutnji, Bog će ugraditi u vaš život opraštajući duh i bićete oslobođeni od iskušenja gorčine, jer verom ste nadvladali kušnju.

Da li razumete da vam niko ne može nauditi koliko vi sami sebi? Drugi se mogu prema nama nepravedno ponašati. Mogu nas lažno optuživati, blatiti naše ime. Mogu vam i telesno nauditi, ali ništa od toga ne može vas stvarno povrediti, osim ako im vi to dozvolite, da sebi dozvolite da uđete u gorčinu i ljutnju, i da krenete ka tome da im i vi vratite istom merom - da se osvetite.

Ne zadaje nam najveći bol to što nam drugi rade, već naša reakcija na to što nam rade. Čak ni naša osećanja prema njima, već to što mi činimo sa tim našim osećanjima. Ako predamo svoje srce Bogu i odbijemo gajiti pakost te zauzmemo krajnje pozitivan stav želeći i moleći Božje najbolje za onoga ko nam je učinio nepravdu i ako zadržimo taj položaj dok sva gorčina i ljutnja ne bude "spaljena" opraštajućim duhom, tada smo zapravo stekli dobitak od povrede - sve je izašlo na naše dobro. "Znamo da Bog sve pomaže na dobro onima koji ga ljube, koji su po njegovoj odluci pozvani" (Rim. 8,28 EČ). Isto govori i Matej 5,43-48.

VERA U BOŽJI MORALNI AUTORITET

Jedan od razloga za ljutnju i nepraštanje jeste taj što zapravo nemamo veru u Božju pravdu i moralni autoritet. Ne poznajemo dovoljno Boga, u svim Njegovim atributima.

Bog kaže: "Moja je osveta, ja ću uzvratiti." (Rim. 12,19 EČ). Ako zaista to verujemo, nećemo sami pokušavati ispravljati našu nepravdu. Zbog Isusovog sigurnog pouzdanja u ljubav i apsolutnu pravdu svoga nebeskog Oca, On je bio taj koji "kada su ga vređali - on nije odgovarao uvredom, kada je stradao - nije pretio, nego je prepustio onome koji pravedno sudi." (1. Pet. 2,23 EČ).

Da li razumemo, da sam kamen temeljac Božjega moralnog autoriteta je njegova apsolutna pravednost. Što znači da je Njegov posao da se obračuna sa onima koji nas nepravedno "gaze". Božji moralni zakon je nepromenljiv kao i svaki fizički zakon, kao zakon gravitacije. Bog jasno kaže: "Što čovek seje, ono će i žnjeti" (Gal. 6,8 EČ). Čovek koji čini zlo ili nepravdu, čovek je koji gubi, a ne osoba koja je povređena ako ostane blaga, bez duha antagonizma ili osvete u svome srcu.

Ako smo zaista sigurni u Božju pravdu, nećemo pasti u iskušenje da uzmemo stvar u vlastite ruke. Radije ćemo moliti za nesrećnu osobu koja nam je učinila nepravdu. A ako ostanemo blagi i oprostimo, otkrićemo da smo posle svega još jači i srećniji. A kad dani našeg školovanja u "učionici nevolja" prođu, bićemo u stanju vlastitim očima videti od kolikog velikog duhovnog značaja su nam bile te bitke.