Naslovna » Magazin » Arhiva » #55 » ....

Izgubljena agonija

H.C. Van Wormer
"I znajući ovo vreme da je već čas došao da ustanemo od sna..." (Rim. 13:11)

Džordž Vhitfild (George Whitefield) je vapio Bogu: "Daj mi duše, ili uzmu moju dušu..." Postoji li danas u našim crkvama takva čežnja za dušama, takav veliki teret za ljude, takva briga za Božje stado? Ima li danas takvih molitelja?

Jedan je stari svetac, mnogo ranije od pojave automobila, rekao jednom prilikom: "U podne sam prekinuo svoj posao, upregnuo svoga konja te se odvezao dvadeset milja kako bih molio sa čovekom za kojeg sam osećao da se udaljio od Gospoda." Dalje kaže: "Jedva da sam mogao išta učiniti, moja ljubav i briga za njega je bila toliko velika da nisam sebi mogao naći mira dok nisam učinio sve šta sam mogao da ga privedem bliže Gospodu." Zar nije ovo ona strast koju mi danas kao hrišćani - sledbenici Isusa Hrista - treba da obnovimo?

David Brejnerd (David Brainerd) je rekao: "Nije me briga kuda idem niti kako živim, niti šta sve moram podneti kako bi spašavao duše. I dok spavam sanjam ih, a kad sam budan to mi je uvek u mislima... I nema tog školskog obrazovanja, obdarenog duboko smišljenog izlaganja ili brilijantne uzbudljive rečitosti koji bi mogli nadomestiti nedostatak duboke i strastvene ljubavi za ljudske duše."

Džon Flečer (John Fletcher) je opet rekao: "Ljubav - neprekidna, univerzalna gorljiva ljubav - je duša (srž) svih propovednikovih nastojanja."

Tokom velikog Velškog probuđenja, Dr. F.B. Majer (F.B. Meyer) je jedne večeri video mladog propovednika kako pristiže na prilično popunjeni sastanak. Ovaj je mladi čovek stajao i molio Boga za svoja dva druga koji su stajali iza njega ismejavajući se na propovedanu Reč. Jedan od njih je odjednom ustao i rekao: "Ne, to nije istina; nisam se ismejavao. Jednostavno sam rekao da nisam nevernik (ateista), već agnostik, i ako Bog želi da me spasi daću mu za to poštenu priliku. Neka to uradi!"

To je hvalisanje izgleda pogodilo Evana Robertsa, koji se bacio na svoja kolena u velikoj agoniji duše. Izgledalo je kao da će mu se srce slomiti pod teretom greha tog čoveka.

Prijatelj doktora Majera koji je stajao do njega rekao je na sve to: "Ovo je tako strašno! Ne mogu dalje podneti jecanje ovog čoveka! Počeću da pevam duhovnu himnu kako bi ga nadglasao!"

Doktor Majer mu je odgovorio: "Štagod uradio, nemoj to raditi. Želim da ova stvar potone duboko u moje srce. Trideset sam godina propovedao evanđelje suvih očiju. Govorio sam velikim masama ljudi bez da pomerim jednu vlas na njihovim glavama. Želim da snažna patnja ovog čoveka dotakne moju vlastitu dušu."

Evan Roberts je nastavio da jeca i da jeca, a doktor Majer je rekao: "Bože moj, dozvoli da i ja naučim ovako da jecam za izgubljenim dušama, i kako bi mi se duša slomila dok ljudima propovedam tvoje evanđelje."

Nakon otprilike deset minuta Roberts je ustao i obratio se onoj dvojici koji su sedili u galeriji i ismejavali se: "Hoćete li se pokoriti?" Odgovorili su mu: "A zašto bi smo?" Onda je rekao svima u sali: "Pomolimo se." Vazduh je postao tako težak, i ispunjen uzdasima, suzama i jecajima. Izgledalo je kako svi nose ovo dvoje ljudi na svojim srcima, izgledalo je kao da im srca pucaju od tog napora. Majer kaže da nikada nije osetio nešto slično. Podigao se na noge osećajući kao da se guši (od knedle u grlu). Rekao je prijatelju: "Nalazimo se usred bitke između raja i pakla. Ne osećaš li kako raj vuče na jednu, a pakao na drugu stranu?"

Nakon toga, jedan od ove dvojice je popustio dok je drugi, poput okorelog lopova otišao svojim putem. Majer nije mogao da veruje da se taj čovek kasnije vratio Bogu. Ako je toliko trebalo da se dotaknu ovi ljudi tokom velikog Velškog probuđenja, neće li to isto biti potrebno i danas? Ako čitate o velikim probuđenjima i stotinama muškaraca i žena koji su dovedeni Gospodu tokom službe velikog metodističkog evanđeliste Džona Veslija (John Wesley), otkrićete da ljudi tih dana nisu bili izgubili "agoniju za duše"; to jest da su je neki od njih konstantno proživljavali. Uzmimo dva primera:

Vesli je ponovo imao neka čudnovata iskustva koja su se dešavala tokom njegovih najuspešnijih kampanja. Posao je počeo da predstavlja veliki teret. Često je pomišljao da neće izdržati. Imao je takve borbe, i ponekad toliko ozbiljne da bi ga bacile na krevet kao da je imao grčeviti napad neke bolesti i to bi ga držalo sve do pobede. Jedne je noći u crkvi bio ispunjen neizrecivom agonijom za duše. Da je mogao, jaukao bi poput starih proroka, i to bi mu olakšalo stanje, no to nije mogao. Pokušao je da ode iz crkve, no Sveti Duh ga je zaustavio. Potom je rekao: "Gospode, pokušaću da izdržim." A onda je zaplakao: "Oh, moj Bože! Ovi ljudi moraju biti spašeni." Nakon šta je to izrekao, odmah mu je bilo lakše. Metež je sada već bio ispunio celu crkvu. Na sve su se strane mešali krikovi za milost sa radosnim klicanjima. Rezultat je bio da su stotine ljudi na ovom sastanku došle Bogu i služba je bila tako duboka i temeljita da su druge crkve metodističke obraćenike pokušale ućutkati (ohladiti), ali bezuspešno. Godinama kasnije, kazano je: "Neki rezultati ovog probuđenja još uvek traju". Drugi put, Vesli je opet počeo da oseća breme duha molitve. Njegova je agonija za duše postala tako snažna. Osećanja su bila tako snažna, kao da je moćna ruka uzela celo njegovo biće i lomila ga, iscrpela ga, i onda bacila natrag uz bolni šok. Ovo mu se dogodilo nekoliko puta. Vesli bi svaki put zavapio: "Gospode, izdržaću dok spasenje ne dođe!" I odmah mu je bilo lakše, a Božja se sila spuštala na ljude na čudesan način. Ovakva molitva zastupanja je dala moćne rezultate.

Tajna probuđenja gospodina Finija jeste u činjenici da je on kao i Sion znao kako se nositi sa predporođajnim bolovima. U Isaiji 66:8 stoji "... a Sion rodi sinove svoje čim oseti bolove." Slušajte gospodina Finija: "Briga za duše me je opteretila velikom agonijom. Kada sam se vratio u svoju sobu osećao sam kao da bih trebao posrnuti pod teretom koji mi je bio na umu. I borio sam se, jecao, mučio, ali Bogu jednostavno nisam uspevao oblikovati slučaj u rečima, već samo u jecajima i suzama. Duh unutar mene se borio u neizrecivom jecaju." Kako je ovo samo blizu onome šta je dato u Rimljanima 8:26: "A tako i Duh pomaže nam u našim slabostima: jer ne znamo za šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim."

Razlog probuđenja koje se već godinama dešava u nekim gradovima ili zemljama leži u činjenici da su neki verni uspeli obnoviti svoju izgubljenu agoniju. Sve počinje od molitvenih sastanaka. Ljudi bi držali molitvene sastanke po celu noć, no to nisu bili obični (hladni) molitveni sastanci. Vođa jednog od tih sastanaka rekao je da su ti molitveni sastanci izašli iz područja uobičajenog i iz prirodnog u sferu nadzemaljskog - nebeskog:

"No, jedna neverovatna stvar sa ovim sastancima jeste u tome što, iako se oni dešavaju u crkvi, uticali su na ceo naš grad: na ribare u svojim ribarskim čamcima, na ljude iza razboja, ljude u barovima, na trgovce u radnjama, na učitelje, svi su grčevito bili zahvaćeni Bogom i to oko deset sati, svi su putevi bile preplavljeni ljudima koji nikad nisu bili ni blizu mesta sastanka (crkve), kako traže Boga. Dok sam išao sam seoskim putem na jednom mestu, pored puta, sam naišao na tri muškarca kako leže sa licima na zemlji, u takvoj boli za svoje duše da nisu mogli sa mnom ni razgovarati, a nisu bili ni blizu mesta gde se održavao sastanak. Da, to je probuđenje."

Da se dobije prava slika o zastupanju za izgubljene duše, trebalo bi znati nešto o rvanju, jer to je duhovno rvanje, agonija koja zna da traje po celu noć, četiri noći u nedelji, čak godinu dana, pre nego što odgovor sa neba stigne. Rvanje u agoniji je nešto više od izgovaranja dvominutne (recital) molitve pre odlaska u krevet ili ujutro pre ulaska u automobil. Rvanje u agoniji znači pasti pred Boga i ostati pred Njime ležati sve dok se ne dokopaš rogova oltara i prevladaš. Ova vrsta rvanja uključuje posredovanje, preklinjanje, dokazivanje, znojenje, istrajno traženje, agoniju i kucanje na nebeska vrata, sve dok se ona ne otvore. Rade li ovo danas verni na svojim molitvenim sastancima?

Što pre priznamo da smo izgubili našu agoniju za duše, tim bolje za sva naša evangelizaciona nastojanja naših dana. Suočimo se sa surovom, i iznenadnom činjenicom da postajemo tupi na izgubljene duše, ravnodušno posmatramo kako one odlaze putem ka večnosti bez Hrista. Iz razloga, jer nam nije stalo, izgubili smo moć da jecamo, rvamo se, zagovaramo i da se mučimo u agoniji zbog izgubljenih duša. Agonija je stvar Duha a ako nismo ispunjeni Duhom, kako onda možemo osećati, tj. dobiti breme koje Gospod oseća prema izgubljenima - Njegovu agoniju srca. Tako, mase koje su bez Hrista ostaju neubeđene o svom stanju izgubljenosti, jednostavno zbog toga jer i nama samima nedostaje uverenje o njihovom teškom stanju, večnoj nesreći i Božjoj žalosti.

Da, mi imamo evangelizacione kampanje, čak i preko satelita ili TV ekrana, predavanja, koncerte, sastanke probuđenja, programe, konferencije, performanse i šta još ne. No, ipak sa svim ovim "arsenalom", tako ih se malo iščupa iz carstva tame i buduće vatre pakla. Izgleda da smo postali previše profesionalni, mehanički i hladni u našim nastojanjima da dospemo do duša. Oni koje pokušavamo pridobiti ne prepoznaju toplinu, agoniju, stvarni alarm i naše suze zbog njihove izgubljenosti. Kod nas se ne vide dokazi borbe i ozbiljnost koja bi ih uverila o pogrešnosti njihovog životnog puta. Jedino što u nama vide jeste: zgrčenost, umrtvljenost, formalnost i neenergičnost, te nepresvedočeni nastavljaju ići dalje svojim bezbožnim putem.

Kada je Vilijam But (William Booth) osnovao Vojsku spasa (Salvation Army) u istočnom delu Londona, on je za radnike organizovao obuku sa jedinim ciljem da ih pripremi kako da zadobijaju duše za Hrista. Jednoga dana, tokom nastave o evangelizaciji But je napravio kratku pauzu, a onda dramatičnim tonom rekao svima: "Kad bih vas samo mogao poslati u pakao na dve nedelje!"

Da li razumete šta je on pod time mislio? Kad bi ti mladi ljudi mogli par dana živeti između stenjanja i jecanja večno prokletih, vratili bi se na Zemlju sa ogromnom strašću i ozbiljnošću da upozoravaju ljude da izbegnu gnev koji im tamo preti - čeka ih. To bi bila njihova jedina želja, njihova istinska opsesija i agonija duše.

Razlog zašto danas nema pravog molitvenog posredovanja jeste u tome što Božji ljudi nisu duhovno budni. Da bi se povećalo članstvo u crkvi, moralni standardi se spuštaju sve niže i niže. Odrastajuća generacija u crkvi doslovno ne zna ništa o Bogu, ali zato hrli ka religijskim perverzijama, koje negiraju božanstvo Gospoda Isusa Hrista i nude prečice do nekakvih blagoslova. Reč Božja se ignoriše, stavlja u drugi plan, biblijski časovi se gase - dosadni su. Nebeske i večne vrednosti se preziru, materijalizam vlada mislima ljudi. Duševno hrišćanstvo je ono što se danas traži.

Da li nas postojeće stanje imalo zabrinjava? Gde li su bilo kakvi znakovi poniznosti i kajanja? O, gde li su ti molitveni zastupnici koji idu i svoje seme seju sa suzama? Poziva li nas trenutno stanje na uzbunu? Izgleda da ne, jer "zabava" se i dalje nastavlja...

Ljubljeni u Hristu, ovo nije vreme za zabavu. Vreme je da se sazove svečani skup te da se padne pred Gospoda sa postom i molitvom. Hitnost samog časa (za nas, našu porodicu i našu zemlju) trebalo bi da je dovoljna da se plačući bacimo na kolena i molimo: "Poštedi narod, o Gospode! Spasi!" (2. Moj. 32:7-14; Rim. 9:2-3)

Obnavljanje izgubljene agonije će koštati. To košta puno, ustvari sve. Opet, nemoguće je raditi i svedočiti za Hrista sa hladnim srcem i suvim očima, ako istinski razumemo šta je i koliko za Boga značilo proliti krv svoga Sina kako bi grešnici bili spašeni od greha i pakla.

"A koji pohuli na Duha Svetog nema oproštenja vavek, nego je kriv večnom sudu."
- Marko 3:29

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 375
Ukupno: 2355639
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/055/01.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.