Naslovna » Magazin » Arhiva » #55 » ....

Duhovna strast

Jan Vareca
"Hriste Isuse, milostivi Bože,
zašto sam ljubio, zašto bi želeo celog svog života išta osim Tebe, Isusa, svoga Boga?... O vi, sve želje moga srca, odsad usplamtite i gorite za Gospoda Isusa... Bože srca moga i dele moj. Hriste Isuse, da bi umrlo sebi srce moje, i Ti bio život moj! Užegao se u mojoj duši živi ugljen tvoje ljubavi i razgoreo se u savršenu vatru! Goreo on zauvek na žrtveniku moga srca! Upalio on svu moju unutrašnjost i goreo sve do dna moje duše. A na dan moga kraja došao ja k tebi potpuno savladan od tvoje ljubavi..."
(Augustin)

Često, u mnogobrojnim ženskim časopisima na naslovnoj stranici se može videti naslov poput ovog: "Kako ponovo rasplamsati vatru u vašem braku?" ili "Kako vratiti zaljubljenost u vaš brak?" i slične. Takođe, sećam se u mnogim filmovima koje sam gledao da je postojala slična tema ili scena: Dve žene se sastanu i plaču jedna drugoj kako njihov brak više nije ono šta je nekad bio, onda na početku, kada su se uzeli, i kako je sada nestalo vatre, romantike, pažnje, razgovora...

Zaista, ovo je problem koji zaokuplja mnoge bračne parove, i to vam može potvrditi svaki bračni savetnik, kao i mnogi od vaših poznanika ili prijatelja, a možda i vi sami. No, ohrabrujuće je znati da neki parovi svoju krizu u braku prepoznaju i uz obostrano zalaganje načine bračno "probuđenje", ponovo se vrate u svoju fazu zaljubljenosti - prve ljubavi - u onaj blizak međusobni odnos koji su imali onda na početku.

Biblija veoma često upoređuje brak - zajednicu između muža i žene, sa našim ličnim zajedništvom sa Bogom. Verovatno najpoznatiji odeljci su oni u Osiji 2:14-23 i Efescima 5:22-33. Takođe, Biblija nam navodi i primere kada je Bog bivao izneveren od svog naroda, i da bi dočarao težinu toga On opet koristi sliku braka, o tome veoma upečatljivo govori cela knjiga proroka Osije, kao i Jeremija 3. poglavlje.

Niko nije imun!

Šta je to što gasi našu prvu ljubav prema Bogu? Šta to otupljuje naše zajedništvo sa Njime? Kako se uopšte nađemo u takvoj situaciji, da naše zajedništvo sa Bogom nije kao pre, iako držimo sebe daleko od greha i nastojimo služiti Bogu?

Sećam se kada sam doživeo svoje obraćenje Gospodu, koliko sam bio radostan što sam voljen, prihvaćen, spasen, promenjen. Isus je bio tako stvaran, Njegova reč je bila delotvorna a Njegova obećanja živa realnost, sve je izgledalo moguće. Kad god sam imao vremena čitao sam Bibliju, ne da bi je intelektualno savladao, tj. "upakovao u svoj um", već sam u njoj želeo da prvenstveno susretnem Njega - moga Gospoda. Moje molitve nisu bile tipa: traži ovo ili ono od Njega, već prvenstveno zbog Njega samog, uživao sam da budem kraj Njega, najčešće ne bi ništa govorio, bilo mi je dovoljno samo da sam tu u Njegovoj blizini, iz koje mi se nije izlazilo. Kada bi nekome svedočio, govorio sam mu (samo) o Njemu, i (samo) o odnosu koji imam sa Njime, i koji je drastično promenio moj život.

Bila su to dela moje prve ljubavi, a koja sam mojom krivicom izgubio, vremenom sam dozvolio da se ta strast prema Isusu izgubi a moj odnos sa Njime da postane onako čisto "službeni" i "teološki". Duboko u sebi sam razumeo da se dogodila neka loša promena između mene i Njega, iako je "na oko" izgledalo da je sve u redu. Osećao sam se neispunjenim i nemirnim, svestan: da sam pao naniže u svom odnosu sa Bogom. No, zahvalan sam Gospodu, da mi je pomogao da se vratim na svoje mesto pada, i da ponovo izgradim prisan odnos sa Njime.

Čudno je to koliko toga smo mi hrišćani spremni slepo verovati, tvrdoglavo istrajavati ili zaludno trošiti snagu i vreme na neke stvari koje su za Boga sasvim nevažna stvar. Mislimo, ako je to nama ili našoj crkvi važno da to onda mora da je i Bogu važno. Nemojte me pogrešno razumeti, to svakako mogu biti dobre i pohvalne stvari. No, za Boga nisu najvažnije i ako ih ne bi radili On nam uopšte ne bi zamerio na tome. Bog za svakoga od nas ima svoje posebne prioritete, i trebalo bi da ih otkrijemo i činimo, i tako radimo zajedno sa Njime stvari koje Njemu leže na srcu.

Problem nerazumevanja Božjih prioriteta je imala i crkva u Efesu kako o njoj čitamo u Otkrivenju 2:2-4:

"Znam tvoja dela, i trud tvoj, i trpljenje tvoje, i da ne možeš snositi zle, i iskušao si one koji govore da su apostoli, a nisu i našao si ih lažne; i podneo si mnogo, i trpljenje imaš, i za ime moje trudio si se, i nisi sustao. No imam na tebe, što si ljubav svoju prvu ostavio." (RDK)

Oni su radili, trudili se, podnosili, gorljivo se starali za čistu nauku, i sve je to bilo dobro, i hvale vredno. No, od ovih dela je u Gospodnjim očima postojalo nešto važnije i nešto veće. Nešto što su oni zapostavili i zbog čega su izgubili Njegovu punu naklonost, Isus im jasno govori šta je Njegov prioritet za njih: "Ali imam nešto protiv tebe, što si ostavio svoju prvu ljubav."

No, važno je razumeti da efeska crkva nije uvek bila takva, već je ona poput mene, i mnogih drugih od nas "spala" na to mesto, izgubivši svoju prvu ljubav prema Isusu, tu početnu strast prema Bogu koju su doživeli prilikom svoga obraćenja Hristu, a njihovo obraćenje je bilo veoma burno, kako to čitamo u Delima 19.

Uzima se da je poslanica Efescima napisana oko 62. godine, zanimljivo je da ovu poslanicu apostol Pavle završava sa naročitom poukom i pozdravom, kakav ne nalazimo ni u jednom drugom njegovom pismu: "Mir braći i ljubav sa verom od Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista. Blagodat sa svima koji u neprolaznosti ljube Gospoda našega Isusa Hrista" (Ef. 6:23-24 EČ). Zapazite taj kvalitet ljubavi prema Bogu koji Pavle hvali i ističe kod njih: "koji u neprolaznosti ljube". Crkva u Efesu je u to vreme bila postojana - čvrsta - u svojoj ljubavi prema Isusu, njihova ljubav je bila stvarna i vidljiva.

Međutim, izgleda da se u periodu od nekih 30-tak godina sa ovom crkvom nešto dogodilo, jer u Otkrivenju koje je napisano negde između 90. i 96. godine, sada nalazimo nešto drugo u ovoj crkvi. Iako je "na oko", sve bilo u redu, štaviše savršeno, jer je crkva je imala razne službe, i radila je za Boga "do bola", što bi rekli. Ipak, nešto važno je nedostajalo, nešto što su pre imali sada se izgubilo. Izgleda da su oni postali toliko zauzeti sobom i svojim radom, da je njihovo zajedništvo sa Bogom izgubilo dimenziju intime i prisnosti, sve se svelo na crkvene obaveze, službe, dužnosti i radne zadatke, čista mehanika, da ne kažem "duhovna robotika".

Za neke od nas povratak a za druge pravi početak

Ja mogu razumeti da ima hrišćana kojima se "priča o prvoj ljubavi" čini prenaglašena ili čak neshvatljiva. No, sam Isus je lepo rekao: "kome se malo oprašta ima malu ljubav" (Lk. 7:47). Činjenica je da mnogi hrišćani nisu nikada doživeli duboko presvedočenje o svojoj grešnosti, tj. videli sebe kao potpuno iskvarene i jadne pred Bogom. Njihova religioznost, moralnost i lepo vaspitanje u kome su odrasli, sačuvalo ih je od toga da ne postanu "kao drugi grešnici" (Lk. 18:11-12). Njihovo iskustvo obraćenja više liči na čoveka sa koga se skida prašina greha sa finom peruškom, nego na čoveka koji se izvlači iz "jame koja buči" (Ps. 40:2), jame smrti, iz koje su vikali: "Propadam u dubokom glibu, gde nema dna; tonem vodi u dubine, i vali me zatrpavaju" (Ps. 69:2).

Opet, koliko god smo ili ne, dramatično doživeli svoje obraćenje, i koliko god smo malo ili veliko otkrivenje Božje ljubavi doživeli, Božja volja za sve nas je da uđemo u što dublje zajedništvo sa Bogom. Da, za neke od nas koji imamo sindrom Efeske crkve to znači "povratak prvim delima", a za druge to može biti novi početak u hodanju sa Bogom, i za jedne i za druge to je probuđenje u ličnom zajedništvu sa Bogom.

Treba da razumemo, da se ni jedno zajedništvo - ni ono između muža i žene, ni ono između nas i Boga - ne gradi preko noći, već je za to potrebno često i mnogo vremena, što bi naš narod rekao "treba da pojedemo barem kilo soli zajedno..." Kažu, da je za dobar brak od presudne važnosti komunikacija. Da supružnici između sebe moraju da razmenjuju informacije o tome: šta misle, osećaju, žele, ne žele, vole, ne vole, itd. Dakle, da pričaju o svemu, da je to jedini način da se upoznaju i razumeju svoje različitosti, da prodube svoj odnos i ojačaju ga.

Da bi se naše zajedništvo sa Bogom izgradilo ili probudilo potrebno je prvo izgraditi odnos. Odnos između nas i Njega. Odnos je temelj našeg zajedništva sa Njime, to je naš pogled na Boga i naše prihvatanje našeg položaja pred Bogom. U praktičnom smislu to bi značilo da je potrebno da upoznate Boga bolje, da Ga poznajete u Njegovim planovima, ponašanju, onome šta voli a šta ne voli, šta oseća, šta ga vređa ili čini ljutim, šta ga raduje, itd. S druge strane da znate kako vas Bog vidi u Hristu, npr. kao: svoje dete, voljene, dragocene, oproštene, itd. Obe ove liste su veoma dugačke, i jedini način da u njih zavirite je da počnete pažljivo čitati svoju Bibliju, da se u nju zagledate "ispod površine", u samu Božju suštinu, u Njegovo srce. Takođe, da u njoj poput ogledanja u ogledalo, vidite i "svoju sliku", ili kako je to jedan propovednik rekao: "čitajte Bibliju, ali dozvolite Bibliji da i ona vas čita."

Kada sa Bogom uspostavimo ispravan, dubok i zdrav odnos, naše zajedništvo sa Njime će "samo od sebe" biti produbljeno, jer to je plod ovog odnosa. Jednostavno, između nas i Boga nastaće živa interakcija - komunikacija koje nam nikada neće biti dosta. Što više upoznate Boga i sebe u Hristu, shvatićete da Božja ljubav je temelj svega (1. Jn. 4:9), i bićete izazvani da na ovu ljubav odgovorite ljubavlju, i ona će živo početi da se manifestuje u vašem životu, i prema drugima (Lk. 10:27). Cela Prva Jovanova poslanica govori o ovom principu. Dakle, ako želite imati više ljubavi, onda dozvolite Bogu da vas više ljubi, počnite da otkrivate zadivljujuću istinu: kako vas On zaista vidi u Hristu, i prihvatite te istine za sebe, dozvolite im da vas promene.

Tako bi izgledao povratak prvoj ljubavi ili povratak na mesto sa kog smo možda pali u svom odnosu sa Bogom.

Bog želi da uđemo sa Njime u prisan odnos. Možda zbog naših loših ili nedovoljnih iskustava sa ljudima, nama je taj odnos neshvatljiv, a možda se toga i pomalo plašimo, i radije bi ostali u nekom distanciranom odnosu. No, da li razumete koliku plitkost takav odnos odražava? Neosnovano, se plašimo mogućih razočarenja i povreda i suzdržavamo se od potpunog predanja Bogu. Da li razumete da ga time vređamo i žalostimo? Isuviše često imamo pogrešnu sliku o Bogu, zaboravljamo da Bog nije kao čovek (Mt. 7:9-11).

Ne znamo kako je crkva u Efesu postupila posle Hristovih reči upozorenja, karanja i poziva na pokajanje. No, po svemu sudeći "nije imala uho da čuje", i njen svećnjak je pomeren - uzet (Otk. 2:5-7), jer te crkve više nema, od slavnog Efesa danas su ostale samo ruševine. Ruševine koje nas nemo opominju da u svome životu ne promašimo samu suštinu pobožnosti i ne previdimo izvršiti prvu i najveću Njegovu zapovest: "Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom" (Lk. 10:27 EČ).

"Kada se molim, slučajnosti se dešavaju. Kada se ne molim, prestaju da se dešavaju."
- C.S. Lewis

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1512
Ukupno: 2495767
Generisano za: 0.008''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/055/02.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.