• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

- Zašto u novom zavetu nema "sveštenstva"?

Svako ko je pročitao Novi zavet i obratio pažnju na funkcije, tj. zvanja, koje se javljaju unutar crkve, primetio je da nigde ne nalazimo profesiju "sveštenika". U ključnim odeljcima o crkvenim službenicima, kao npr. Efescima 4,11, poslanicama Timoteju i Titu, a i drugde, nalazimo pomenute episkope, tj. nadglednike (grčki: episkopos), starešine (grčki: presbuteros), đakone, tj. služitelje (grčki: diakonos), pastire i učitelje (grčki: poimen i didaskalos), evanđeliste (grčki: euangelistes), proroke (grčki: prophetes), i naravno apostole (grčki: apostolos) koji su kao izabrani od Hrista položili temelje Crkvene nauke. No, sveštenici su vidno odsutni. Neki pokušavaju da kažu kako je grčka reč presbuteros, koja je kod nas obično prevedena sa starešina ili direktno sa grčkog prilagođena kao prezviter, zapravo sinonim za sveštenika, no ovo se lako pokazuje kao neistinito, jer Novi zavet govori o starozavetnim sveštenicima, i uvek ih označava grčkom rečju hiereus, koja doslovno i znači "sveštenik", a koristi se i njena izvedenica archiereus koja se odnosi na funkciju prvosveštenika, te su ove dve funkcije jasno odvojene. Novi zavet, dakle, pominje sveštenike, ali ne kao (zaposlene) službenike u okvirima Crkve koju su Isus i apostoli uspostavili.

Zašto je to tako? Sveštenici su očigledno postojali u starozavetnom sistemu, no, u Novom zavetu odjednom im se gubi trag. Zbog čega se desila tako velika promena? Odgovor leži u žrtvi Isusa Hrista, a poslanica Jevrejima ovu promenu kristalno jasno objašnjava. No, da bismo ovo bolje razumeli, pogledajmo prvo značaj sveštenika i što je njihova glavna funkcija u Starom zavetu zapravo bila.


Sveštenici u Starom zavetu

Iako svešteničke funkcije nalazimo još u ranim poglavljima knjige Postanka (1. Mojsijeva), njih jasno opisane vidimo tek u zakonima koji su Mojsiju bili dati od Boga nakon izlaska iz Egipta, i zabeleženi su u knjigama od Izlaska do Ponovljenog zakona (2. do 5. Mojsijeva), kada je uspostavljeno levitsko sveštenstvo. Ovde ćemo se ukratko fokusirati na ono najvažnije u vezi s njima. U Novom zavetu, u poslanici Jevrejima 5,1, nalazimo ovaj opis koji možemo praktično smatrati definicijom: "Svaki prvosveštenik se uzima od ljudi i za ljude se postavlja pred Boga da prinosi darove i žrtve za grehe."

Dakle, sveštenik je čovek, koji posreduje između Boga i ljudi time što prinosi darove i žrtve za grehe.

Kako je greh najveći problem ljudske rase, jer nas sprečava da imamo ličan odnos s Bogom, našim Stvoriteljem, Bog je u svojoj milosti pri uspostavljanju zaveta sa Izraelcima Mojsiju dao način da gresi ljudima budu oprošteni. Potrebno je bilo da u ime naroda sveštenici na žrtvu prinesu životinje na koje se ljudski greh tada prenosio. Životinja je primala smrtnu kaznu koju bi pravedno za greh trebali primiti ljudi. Kako bi se ove životinjske žrtve prinosile na način koji je Bogu ugodan, Bog je odredio postojanje levitskih sveštenika. Ovi sveštenici su, pre prinošenja ovih žrtava, sami morali biti posvećeni, čisti i neukaljani, inače ne bi mogli biti u Božjem prisustvu kako bi prineli žrtve za oprost greha (2. Mojsijeva 19,22). Božje prisustvo se nalazilo u 'Svetinji nad svetinjama' unutar Hrama, o čemu ćemo više reći kasnije. Činjenica da su sveštenici morali pred Bogom biti čisti služila je da pokaže ozbiljnost greha, kao i to da je on apsolutna barijera u našem odnosu sa Bogom. No, ovaj sistem bio je samo privremen.


Naš savršeni Prvosveštenik

Potrebu za novim i boljim savezom vidimo objašnjenom u Jevrejima 10,1: "Pošto Zakon sadrži samo senku budućih dobara, a ne stvarnost, on nikad ne može istim žrtvama, koje se neprestano iz godine u godinu prinose, da usavrši one koji pristupaju Bogu." Dakle, ovaj starozavetni sistem sveštenstva i žrtava bio je nesavršen i privremen, i zapravo je bio samo senka, tj. predslika savršenog sustava koji stupa na scenu dolaskom Isusa Hrista.

Kao što smo videli, starozavetni sveštenici morali su stalno prinositi žrtve, i taj proces nikad uistinu nije od greha mogao da očisti ljude zarad kojih se žrtva prinosila. Bilo je potrebno da savršeni sveštenik prinese savršenu žrtvu jednom zauvek. Ovo vidimo objašnjenim u Jevrejima 9,11-14, gde kaže:

"A kad je Hristos došao kao Prvosveštenik budućih dobara, prošao je kroz veći i savršeniji Šator, koji nije načinjen rukom, to jest nije od ovog, stvorenog sveta, i jednom zauvek ušao u Svetinju nad svetinjama - i to ne krvlju jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju - postigavši večno otkupljenje. Jer, ako krv jaraca i bikova i pepeo junice posvećuju, daju telesnu čistoću nečistima kad se na njih poškrope, koliko će više krv Hrista, koji je kroz večnoga Duha samoga sebe bez mane prineo Bogu, čistiti našu savest od dela koja vode u smrt, da možemo da služimo Bogu živome."

Kako je savršena žrtva bila prinesena jednom zauvek, više nema potrebe za sveštenicima koji nanovo prinose žrtve. Svako svešteničko delovanje bilo bi uvreda Hristovoj žrtvi, jer bi impliciralo da Isusova žrtva nije jednom zauvek pokrila sve grehe. Nasuprot tome, Jevrejima 9,24-26 kaže:

"Jer, Hristos nije ušao u rukotvoreno svetilište - sliku onog pravog - nego u samo nebo, da se sada za nas pojavi pred Božijim licem. I to ne da samoga sebe mnogo puta prinese na žrtvu, kao što prvosveštenik svake godine ulazi u Svetinju nad svetinjama s tuđom krvlju, jer bi u tom slučaju Hristos morao da strada mnogo puta od postanka sveta. Nego, on se sada, na kraju vekova, pojavio jednom zauvek, da svojom žrtvom ukloni greh."

Da Hristova žrtva nije bila savršena i data jednom za svagda, morala bi se stalno nanovo prinositi, ili nekako nastavljati, a to vidimo nije slučaj, što se opet jasno potvrđuje u Jevrejima 10,10-12; Jevrejima 10,14-18:

"U skladu s tom voljom smo mi posvećeni prinošenjem tela Isusa Hrista na žrtvu jednom zauvek. Svaki sveštenik iz dana u dan stoji i obavlja službu i neprestano prinosi žrtve, koje nikada ne mogu sasvim da uklone grehe. A kad je Hristos za sva vremena prineo jednu žrtvu za grehe, seo je Bogu zdesna... Jer, on je jednom žrtvom učinio one koji se posvećuju zauvek savršenima.

A o tome nam svedoči i Sveti Duh kada kaže: 'Ovo je savez koji ću s njima sklopiti posle ovih dana, kaže Gospod. Staviću svoje zakone u njihova srca i upisaću ih u njihove misli.'

I: 'Njihovih greha i njihovog bezakonja više se neću sećati.'

A gde su gresi oprošteni, tu više nema prinošenja žrtava za njih."

Ovi stihovi iz poslanice Jevrejima jedna su od najlepših objašnjenja evanđeoske istine: svi naši gresi, koji su nas odvajali od Boga, oprošteni su kada verom primimo savršenu žrtvu za oprost greha, koju je jednom zauvek prineo savršeni Prvosveštenik Isus Hrist. Naši su gresi pokriveni i Bog ih se više ne seća.


Sveštenici Novoga zaveta

Jedna od najvažnijih implikacija istine o kojoj smo prethodno govorili je to da sada kada smo očišćeni Isusovom krvlju mi imamo privilegiju da budemo u Božjem prisustvu neposredno, kako u Jevrejima 10,19-23 ističe:

"Zato, braćo, pošto imamo pouzdanje da krvlju Isusa Hrista ulazimo u Svetinju nad svetinjama, novim i živim putem koji nam je on otvorio kroz zavesu, to jest svoje telo, i pošto imamo i velikog sveštenika nad Božijom kućom, iskrenog srca pristupajmo Bogu u punoj veri, srca očišćenog od nečiste savesti i tela opranog čistom vodom. Nepokolebljivo se držimo nade koju ispovedamo jer je veran Onaj koji nam je dao obećanje."

"Svetinja nad svetinjama" o kojoj se ovde govori, zapravo je analogna istoimenoj 'Svetinji nad svetinjama', prostoriji starozavetnog Hrama u kojem je obitavalo neposredno Božje prisustvo, koju je od ostatka hrama odvajao ogroman zastor, i u koju je samo jednom godišnje mogao ući jevrejski prvosveštenik, koji je pre toga sam morao žrtvama biti posvećen i očišćen od greha. Ta Svetinja bila je predslika istinske svetinje na Nebu u koju je Isus ušao. Jevrejima 9,24 kaže: "Jer, Hristos nije ušao u rukotvoreno svetilište - sliku onog pravog - nego u samo nebo, da se sada za nas pojavi pred Božijim licem."

Još jedna stvar koja se dogodila pri Isusovoj smrti je ta da se zastor u Hramu koji smo malopre pomenuli, pocepao na dvoje (Matej 27,51) i time je i simbolično pokazano da Božje prisustvo nije više ograničeno na jednu prostoriju jevrejskog Hrama, već je dostupno svugde. Zato apostol Petar, pišući velikoj grupi vernika iz nekoliko lokalnih crkava u svojoj Prvoj poslanici, kaže: "A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod..." (1. Petrova 2,9). Svi hrišćani se danas mogu s pravom nazvati "sveštenicima" jer svi, putem Isusovog dela kojim smo očišćeni i posvećeni, imamo neposredan pristup Bogu, kao što su to nekad imali jedino starozavetni sveštenici.


Zaključak

Kao što smo videli, Isusovo delo na krstu u potpunosti je posebnu ulogu sveštenstva učinilo zastarelom i nepotrebnom. Analogno obrezanju i nekim drugim starozavetnim odredbama koje su u Novom zavetu našle svoje ispunjenje, ova funkcija prestala je da bude relevantna za vernike danas, a njen nastavak zapravo bi predstavljao uvredu Isusovom savršenom delu. Isus je kao savršeni sveštenik i kao savršena žrtva ispunio ono što je Zakon zahtevao, i one koji veruju potpuno očistio. Ako smo, dakle, primili Isusa verom, priđimo Bogu direktno s radošću i zahvalnošću, jer se za nas zauzima sam Isus.