• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Imati autoritet znači biti pod autoritetom. Ovo je princip koji vodi odnose unutar doma. Kada je muž pod Hristovim autoritetom, on ima autoritet Hristov. Kada je žena pod muževljevim autoritetom, ona ima autoritet svoga muža u svome domu. Međutim, ako se lanac autoriteta prekine u bilo kojem trenutku, onda se autoritet lomi i u domu. Ovo je glavni problem u većini domova danas - u Americi i u drugim zemljama. Postoji prekid autoriteta zato što je jedna karika u lancu izvan svoga mesta. Ili muž nije potčinjen Hristu ili žena nije potčinjena mužu. Često su oboje izvan svoga mesta. Rezultat toga je: nered, nesklad i pobuna.

Bilo je dosta učenja o pokornosti žene u domu. Mnoge hrišćanke ljuti ovo učenje, jer misle da se odnosi na to da su one "inferiorne" (manje vredne). Međutim, ovakvo razmišljanje je rezultat osnovnog nerazumevanja odnosa između muža i žene.


Odnos Isusa prema Njegovom Ocu

Isus je rekao tri stvari o svom odnosu prema Ocu koje se jednako primenjuju na odnos žene prema mužu.

Prvo, On je rekao: "Ja i Otac jedno smo" (Jovan 10:30) . Postojalo je potpuno jedinstvo između Isusa i Njegovog Oca. Iako, Filipljanima 2:6 nam govori da je On imao božansko pravo da bude "jednak Bogu", tj. On je Bog.

Na isti način, muž i žena su jedno. Biblija nam govori da su oni "jedno telo" (1. Mojsijeva 2:24; Matej 19:5-6). Jedan deo jednog tela ne može biti manje važan od drugog dela; celo telo je jednako važno. Pokornost žene mužu se ni na koji način ne odnosi na inferiornost, jer Pismo jasno pokazuje da Bog gleda muža i ženu kao jednake u telu Hristovom (Galatima 3:28).

Druga stvar koju je Isus rekao o svom odnosu sa Ocem je da Bog zahteva: "da svi poštuju Sina kao što Oca poštuju." Sam Otac je počastvovao Sina pokorivši sve stvoreno pod Njegove noge (Efescima 1:22). Otac se raduje da uvaži Sina. On želi da ga uzdigne i postavi sve pod Njegove noge. Nema nigde reči o tome da Otac "unižava" svoga Sina, ili da pokušava da prisvoji više časti od Sina, za sebe. Želja je Oca da poštuje, unapredi i uspostavi Isusa nad svim stvorenjem.

Stav muža prema svojoj ženi bi trebalo da odražava stav Oca prema Isusu. Muž bi trebalo da sa radošću uzdiže svoju ženu. Trebalo bi da učini sve što je u Njegovoj moći da učini da se ona oseća poštovanom, pohvaljenom i uvaženom. Bog Otac neće tolerisati ni najmanju uvredu prema Isusu - još manje da je sam da! Stav muža prema ženi bi trebalo biti potpuno isti. Žena ne bi trebalo da traži čast ili da uspostavlja svoju poziciju. To bi trebalo muž da učini za nju. Na ovaj način je svaki tračak inferiornosti uklonjen.

Šta bi se desilo kada bi se mi muškarci konstantno ophodili prema našim ženama na ovakav način? U većini slučajeva bi rado i voljno priznale muževljev rukovodeći položaj. Ne bi više žudile za priznanjem i nezavisnošću.

U Jevrejima 1:3, pisac nam govori da je Isus "odsjaj Božije slave" (SSR). U 1. Korinćanima 11:7 Pavle nam govori da je "žena slava muževljeva". Ovde je ponovo prisutna paralela odnosa između Boga Oca i Isusa i između muža i žene. Otac otkriva svoju slavu kroz ličnost Isusa Hrista. Muž otkriva svoju slavu u ličnosti svoje žene.

Ako je žena mirna, sigurna i zadovoljna to donosi slavu njenom mužu. To pokazuje da se njen muž ophodi prema njoj kako treba. No, ako je žena ogorčena, kivna i nesigurna, to donosi sramotu njenom mužu. To pokazuje da muž ne uspeva da ispuni svoje dužnosti prema ženi. Poznati propovednik je jednom bio upitan da li je određeni (dotični) čovek dobar Hrišćanin. Njegov odgovor je bio: "Ne znam; još uvek nisam upoznao njegovu ženu. Reći ću ti nakon što je vidim!"

Ovo nas dovodi do trećeg aspekta odnosa Otac/Sin. Isus je rekao: "Otac moj je veći od mene." (Jovan 14:28). Ovde je očigledan paradoks: Isus je jednak sa Ocem, a opet kaže da je Otac veći. Rečeno je o Isusu da On: "Koji, ako je i bio u obličju Božijem, nije se otimao da se uporedi s Bogom" (Filipljanima 2:6). Nije se borio za priznanje ili autoritet, već je voljno predao Sebe svom Ocu i dozvolio Ocu da ispuni sa pravom svoju rukovodeću ulogu. Ostajući u podređenosti svom Ocu, Isus je održao jedinstvo unutar Božanstva. Da je dobrovoljno napustio svoje mesto podređenosti, jedinstvo Božanstva bi se slomilo.

Isto tako, iako je žena jedno sa mužem - i zato jednaka sa njim - Bog je poziva da podredi sebe svom mužu zarad jedinstva i reda u domu. Ako ona odbije, postojaće slomljenost u jedinstvu doma što će rezultirati neredom. Na hiljade srećnih hrišćanki će posvedočiti da mesto zaštite i pokroviteljstva, jeste pod autoritetom njihovih muževa, tako je Bog za ženu, zaista, dizajnirao mesto sigurnosti i mira.

Ipak, ovo stavlja ogromnu odgovornost na ženu. To znači da nijedan čovek ne može zaista biti glava svog doma ukoliko žena ne popusti njegovom autoritetu. Nijedna glava ne može funkcionisati bez vrata koji će je podržavati; i nijedan čovek ne može zaista biti glava svog doma bez dobrovoljne predaje i podrške svoje žene.

Šta se dešava ako jedan od partnera ne ispuni svoje Bogom dodeljeno mesto u domu? Da li to oslobađa drugog partnera odgovornosti? Ne! Krajnja odgovornost svakog partnera ponaosob je prema Bogu, ne prema drugom partneru. Svako ima svoje mesto poslušnosti koje zauzima pred Bogom, i ponašanje drugog partnera ne menja ovo.

Jednom sam čuo kako je ovaj princip slikovito ilustrovan u prekršajnom sudu. Sudija je ispitivao čoveka optuženog za prekoračenje brzine. "Jeste li vozili u nedozvoljenoj brzini?"

"I drugi automobili su putovali brže nego ja" - čovek je odgovorio.

"Ti nisi odgovoran za druge automobile!" sudija je brzo uzvratio. "Ti si jedino odgovoran za auto koji si ti vozio. Da li si vozio nedozvoljenom brzinom?" Nerado, čovek je priznao da jeste!

Tako je između muža i žene. Jednog dana "nam se svima valja javiti na sudu Hristovom" (2. Korinćanima 5:10). Tog dana, od muža se neće tražiti odgovor za ženino ponašanje, niti od žene za muževljevo. Svaki partner će ponaosob odgovoriti direktno Gospodu za ulogu koju je odigrao u domu.


Uloge Oca

Istakao bi nešto o ulozi oca, koji je glavni "domoupravitelj". Ukoliko otac ne zauzme svoje mesto, ne prihvati svoje odgovornosti, i ne stoji kako Bog želi da on stoji, kao glava domaćinstva, Božiji program za taj dom ne može da funkcioniše. Ako otac ne obezbedi odgovarajuće vođstvo u domu, dom će upasti u nered.

U svom odnosu sa crkvom, Hrist izvršava tri velika zadatka koja su mu dodeljena od strane Boga Oca. On je Sveštenik, Prorok i Kralj (ili Upravitelj). U svakom domu otac stoji u paralelnom odnosu sa svojom porodicom. Postoje tri glavna zadatka dodeljena božanskim autoritetom ocu, od kojih se on nikad ne može odreći u očima Boga. Svaki otac u svakom periodu istorije je pozvan od strane Boga da bude sveštenik, prorok i kralj svoga doma.

- Kao sveštenik, on predstavlja svoju porodicu Bogu.

- Kao prorok, on čini suprotno, predstavlja Boga svojoj porodici.

- Kao kralj, on vodi svoju porodicu umesto Boga.

Kao sveštenik, otac je pozvan da zastupa za svoju porodicu, donoseći njihove potrebe pred Boga, i objavljujući Božiju zaštitu i blagoslov nad njima. Ovo ne može biti bez vere. Ni najmanja od očevih odgovornosti nije bez praktikovanja vere na račun svoje porodice.

U Starom zavetu je ovo oslikano Pashom. U svakoj porodici je bila dužnost oca da ubije žrtveno jagnje i poprska krv na dovratke svoje kuće (2. Mojsijeva 12:3-7). Ovim činom vere i poslušnosti, otac je obezbedio Božiju zaštitu za celu porodicu.

U Novom zavetu je isti princip dramatično ilustrovan u Evanđelju po Marku 9:20-27, gde otac opsednutog deteta dolazi Isusu. Moleći za pomoć za dete, on je rekao Isusu: "Nego, ako što možeš, pomozi nam, imaj samilosti s nama!" Isus je odmah prebacio odgovornost za dete na oca govoreći: "Sve je moguće onome koji veruje." Oslobođenje deteta je zavisilo od očeve vere. Otac ima i pravo i odgovornost da veruje za svoju decu.

Ljudi mi često dovode decu za oslobođenje, ali sam se naučio da ih pitam: "Da li ste vi roditelj deteta?" Nekad je u pitanju samo tetka ili dobronamerni komšija. Prečesto se roditelji - i posebno otac - ne mogu nigde naći. Ne nalazim nikakav osnov u Pismu za služenje detetu osim na osnovu vere jednog ili oba roditelja.

Jedina osoba koja mi jedva dolazi po pomoć za dete je otac. Naša cela šema aktivnosti je u neredu, i pitamo se zašto Bog to ne blagoslovi. U služenju detetu, nijedan propovednik ne može zauzeti mesto oca.

Druga dužnost koja je data ocu u njegovom domu je proročka - on bi trebalo da predstavi Boga svojoj porodici. Otac ovo radi bez obzira da li to shvata ili ne - bez obzira da li je to dobro predstavljanje ili ne. Većina ljudi koji su uključeni u savetovanje ili radu sa decom će potvrditi da sva deca formiraju svoj osnovni utisak o Bogu iz jednog izvora - svojih očeva. Da li je čudno što tako mnogo omladine ne želi ništa ili vrlo malo da ima sa Bogom?

Treća dužnost oca u njegovom domu je da bude kralj. Kao kralj, od oca se očekuje da vodi svoju porodicu u ime Boga. U opisu kvalifikacija vođe u crkvi, Pavle naglašava da otac mora da, "svojim domom dobro upravlja" (1. Timoteju 3:4). Reč "upravlja" je direktna veza između vođstva u domu i vođstva u crkvi. Dom je poligon za život i službu svakog čoveka.

Hajde da se suočimo sa jednom običnom, objektivnom činjenicom: Ako naša religija ne uspeva kući, onda ona ne uspeva uopšte - i tačka! Nemojmo nuditi svetu nešto što ne uspeva u našoj kući! Svet već ima dosta nesloge i nesklada. Nije mu potrebno više!

Tragična katastrofa američkog doma je čovek - odmetnik. Neki ljudi mogu pomisliti da je reč "odmetnik" previše jaka - skoro uvredljiva. Ipak, koristim je promišljeno. Odmetnik je onaj koji se odmeće; i velika većina američkih muškaraca se odmetnula od svoje tri glavne odgovornosti - kao muževi, kao očevi i kao crkvene vođe. Ostalo nam je matrijarhalno društvo u kom žene dominiraju - vode glavnu reč i ispoljavaju autoritet.

Da vas pitam: Ko, ako iko, se moli sa decom pred spavanje? Ko ih sprema za nedeljnu školu? Ko im čita biblijske priče? Ko se moli kada je dete bolesno? U većini slučajeva, to radi majka. Majka zaista treba imati udela u duhovnom rastu svog deteta, ali je otac taj koji je pozvan od Boga da bude inicijator i vođa u duhovnom životu porodice.

Kada dete zastrani, mi želimo da krivimo crkvu... društvo... škole - sve osim osobe koja zaslužuje najviše krivice - a to je otac. Većina dečaka misli da su crkva i Božije stvari "ženskaste", jer oni vide kako su samo majke uključene u njih. Mali Džoni raste govoreći sebi, "Želim da budem kao tata." I "kao tata", on odlučuje da stvari Božije ostavi "slabijem sudu" (1. Petrova 3:7) da to nije za muškarčine.

U određeno vreme, kada mali Džoni ne uspe u životu - kada postane povučen ili delikvent - nije Džoni taj koji nije uspeo, već njegov otac. Nisam video maloletne delikvente, već samo odrasle. Nisu deca ta koja su promašaj, već njihovi roditelji - i posebno njihovi očevi.

Prijatelju, da te pitam nešto: Kako sebe kotiraš kao muža ili oca? Možeš postići uspeh u svom poslu ili zadobiti popularnost među svojim pajtašima (prijateljima) - možeš postati predsednik banke, ili postići vrhunski rezultat u malom fudbalu, koji će zadivi tvoje prijatelje - ali ako si neuspešan kao muž ili otac, onda si ti i neuspeh u Božijim očima.