• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Poštuj oca svog i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj." (2. Moj. 20,12 RDK)

Ova je zapovest ugrađena u sam temelj ljudskoga društva. Po Mojsijevom zakonu prekršiocu ove zapovesti pretila je najstroža kazna: "Ko opsuje oca svog ili mater svoju, da se pogubi; opsovao je oca svog ili mater svoju; krv njegova na nj." (3. Moj. 20,9; 2. Moj. 21,17 RDK).

Grci i Rimljani su takođe veoma držali do toga da se roditeljima mora iskazati čast. Platon piše o poštovanju koje se mora iskazati roditeljima, i samo štovanje bogova se stavlja ispred roditelja. "Svaki pošten čovek", kaže on, "plaća svoje dugove, ali nema duga tako osnovnog, bitnog i opšteg kao što je dug koji svako dete duguje roditelju za ljubav i brigu koja mu je dala i sačuvala život."

Aristotel zahteva istu dužnost poštovanja. Smatra da naši roditelji imaju pravo da od nas očekuju izdržavanje, budući im to i dugujemo; pomoć svojim "tvorcima" dolazi ispred samoočuvanja u moralnoj plemenitosti. Istinski se može tvrditi da nijedna nacija nije nikada toliko insistirala na poštovanju roditelja kao što su to činili Rimljani.

Tako dakle, gdegod se okrenemo u stari svet, Jevrejima, Grcima ili Rimljanima, nailazimo na insistiranje da se roditelji moraju poštovati i slušati. U hrišćanstvu nailazimo na isti zahtev. U dva se navrata izričito nalaže deci da se pokoravaju roditeljima u Efescima 6,1-3 i Kološanima 3,20.

Preostaje nam, dakle, jedino da se upitamo šta to znači: poštovati oca i majku. I dok to istražujemo uvidećemo kako je odnos roditelj-dete veoma prefinjen i uravnotežen odnos.

Zahvalnost je neophodan deo poštovanja roditelja. Doslovna je istina da jedno dete duguje svoj život roditeljima. Ono im, naime, duguje svoj život kroz rođenje, a posle kroz roditeljsku brigu za opskrbu i vaspitanje i sve ono što je učinjeno za njega da postane čovekom.

Poslušnost je takođe neophodan deo poštovanja roditelja. Potpuno je prirodno da dete mora biti poslušno roditeljima. Dete mora verovati da će roditeljska ljubav od njega tražiti samo ono što je za njegovo dobro. Dete mora videti da obilje životnog iskustva daje pravo roditeljima da im pruže pouku i savet. No, da bi ga dete poslušalo, roditelj mora to pravo steći. A ono se ne stiče na nasilnički i naređivački način, već, naprotiv, vlastitim primerom i blagim poučavanjem razvijajući u detetu osećaj samostalne ličnosti, koja to poučavanje kasnije više neće trebati kada samo stekne vlastita iskustva.

Izdržavanje je isto neophodan deo poštovanja roditelja. Dete će želeti da vidi kako roditelji u starosti ili nemoći ne oskudevaju, i da nikada nisu ostavljeni u nuždi ili u samoći.

Proučavanje ove zapovesti dakako nije kompletno sa prikazom dužnosti deteta prema roditeljima. Dva navoda u Novome zavetu (Ef. 6,14 i Kol. 3,20-21) veoma jasno pokazuju obeležja novozavetne etike, obeležja koja ćemo iznova i iznova susresti. Novozavetna etika je uvek recipročna, to je uzajamna etika. Ona nikada ne polaže sve dužnosti samo na jednu stranu. Ako postoji dužnost na jednoj strani, tada budimo uvereni, da postoji podjednaka dužnost i na drugoj strani. Uopšte, dužnost u hrišćanskoj etici nikada nije samo jednostrana, ona je uvek obostrana, recipročna obaveza. Tako, koje su to dužnosti roditelja?

Najpre je tu osnovna ili temeljna dužnost hranjenja, brige i izdržavanja. Ova dužnost izgleda tako jasnom da je skoro ne bi trebalo objašnjavati, ali nije uvek bilo tako. U vreme kad je hrišćanstvo došlo u svet, napuštanje dece je bio normalan običaj koji za sobom nije povlačio ni sramotu ni zao glas a još manje se to držalo za zločin. Rođeno dete je bilo položeno do očevih nogu. Ako ga je otac podigao, time ga je priznao i preuzeo dužnost njegova vaspitanja i ishrane. Ako pak, to nije učinio, dete je moglo biti napušteno i doslovno bačeno.

U Rimskom carstvu napuštena su deca odgajana za gladijatore, dok su devojčice često bile othranjivane za popunu rimskih bordela. Za neku decu bila je tu još i gora sudbina kada su ih pokupili profesionalni prosjaci, namerno ih sakatili da bi ih tako koristili po ulicama za izmamljivanje milostinje. Seneka opisuje tu nesrećnu decu s osakaćenim udovima, slomljenim zglobovima i grbavim leđima.

Danas je teško zamisliti da bi se takve stvari mogle događati. Stoga hrišćanstvu možda i ne duguje niko toliko koliko upravo jedno dete. Možda danas i nije potrebno govoriti o ovim osnovnim dužnostima roditelja prema detetu, ali kroz istoriju to nije bilo uvek tako.

Tu je zatim dužnost školovanja i podučavanja. Roditelji duguju detetu da ga vaspitaju te tako postane uzoran građanin i koristan član društva. Detetu valja dati obrazovanje koje će ga osposobiti za korisnu ulogu u društvu i disciplinu koja će ga učiniti moralno odgovornom osobom.

Postoji izreka sa više nego samo zrnom istine da nema delikventne dece; ima samo delikventnih roditelja. U doslovnom smislu reči, ne postoji ništa što bi moglo zameniti roditeljsku stegu, disciplinu i roditeljski nadzor. To roditelji duguju svojoj deci. No, dete ne može poštovati roditelja koji nije dostojan poštovanja, a ni roditelj ne može očekivati da bude poštovan ako izbegava svoju dužnost. Čast se valja zaslužiti i steći. Nije dovoljno samo pobrinuti se za materijalne i fizičke potrebe deteta, već takođe valja da se oblikuje um i karakter deteta, a to se ne može bez discipline koja je osnov obrazovanja i vaspitanja.

No, postoji i druga strana. Roditelji trebaju svakako disciplinovati dete, ali ga isto tako trebaju i ohrabriti. "Očevi! Ne razdražujte dece svoje, da ne gube volje" (Kološanima 3,21). Tako, kaže apostol Pavle, jer ima, naime, stege koja će više slomiti duh nego što će ga ojačati, koja će pre naterati u očaj nego na nova i veća nastojanja. Psihološka je i duhovna istina da nijedna ljudska narav ne može cvetati bez topline, svetlosti i radosti ohrabrenja. U većini će slučajeva jedno ohrabrenje učiniti ono što nije u stanju učiniti sto kritika. Svako dete je, naime, u nečemu dobro, a reč pohvale je roditeljska dužnost.

Zatim je tu dužnost saosećajnog razumevanja. Ima previše domova u kojima su roditelji i deca stranci jedni drugima. Roditelj nema šta kazati svojoj deci, nesposoban je da stupi u vezu s njima. Deca, opet, ako žele savet ili vođstvo, ne obraćaju se roditeljima već radije nekome s ulice, učitelju ili prijateljima. Ovaj jaz među generacijama nije nikakva nova stvar. Izgleda da je on bio delić života kroz celu istoriju. Jedna generacija i druga koja je prethodila ovoj, nikad nije stvarno dobro razumela jedna drugu.

U celini, veoma velik deo odgovornosti za ovo otuđivanje mora se pripisati starijoj generaciji. Možda je srž u tome što stariji ljudi veoma teško prihvataju činjenicu da su se stvari izmenile, da je vreme prošlo i da život teče dalje. Svaka je generacija sklona misliti da život mora ostati onakav kakvog ga ona zna - a to je upravo ono što život ne čini.

Najveći korak napred u razumevanju postići ćemo sasvim jednostavno kada shvatimo da od naše dece ne možemo očekivati da budu isti kao mi. Ovo ne znači da mlađu generaciju potpuno oslobađamo odgovornosti, jer je omladina svojstveno nestrpljiva i netolerantna. Međutim, trebalo bi biti lakše za sve nas koji smo stariji, da radi naše zrelosti vežbamo strpljenje koje će komunikaciju među generacijama držati otvorenom.

Dalje, roditelj mora odati poštovanje detetu koje mu pripada kao osobi. Poštovati osobu znači postupati sa njom kao razumnim ljudskim bićem, i tu leži jedna od temeljnih istina u odnosu roditelj-dete.

Sve ovo što smo do sada govorili možemo sažeti u jednostavnu istinu: roditelj iznad svega mora detetu pružiti ljubav. Zato je i jedan ne tako dobar dom, ali u kojem ima ljubavi, mnogo bolji nego sterilna higijenska ustanova bez ljubavi. Sva tehnička, medicinska i psihološka dostignuća ovog sveta ne mogu zameniti majčinu ljubav; ovo nije neko sentimentalno izražavanje - već činjenica. Ovo je daleko od podcenjivanja napora velikih ustanova za decu i kritikovanja rada raznih socijalnih službi za decu. Jednostavno se samo želi ukazati da ustanove nisu u stanju učiniti nemoguće; one ne mogu zameniti ličnu ljubav koju dete prima unutar jednog doma. Jedino lična ljubav može dati osećaj pripadnosti, a to čini veliku razliku u životu. Čistoća (higijena) u nekom domu može biti upitna, i ugled roditelja ne takav kao što bi možda trebao biti, ali dok god tu ima ljubavi, čak i jedan takav dom sa svim svojim nesavršenostima na kraju je za jedno dete bolje mesto nego kakva ustanova. Odnos roditelj-dete mora biti odnos ljubavi. Ako je ona prisutna, ništa drugo nije nužno; a ako ona nije prisutna, ništa je ne može zameniti.