• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Zbog toga se radujete, iako vas sada, ako treba, nakratko žaloste razna iskušenja. Ona su tu da vaša vera - dragocenija od zlata koje se proverava vatrom - bude proverena i donese vam pohvalu, slavu i čast prilikom Otkrivenja Isusa Hrista." (1. Pet. 1:6-7 SSP)

Kao hrišćani svi moramo proći kroz testove vere, i oni mogu doći u različitim oblicima: kao kriza u našem zdravlju ili finansijama; slom u odnosima; odbacivanje ili progon zbog naše vere; ili kao neki neizvestan dugačak i mračni tunel bez jasnog svetla na drugom kraju, kroz koji trebamo proći. No, u bilo koje doba testiranja važno je imati na umu da se Bog, u tim momentima, više bavi našim karakterom nego našim dostignuća ili uspesima.


Onda, kako ćemo odgovoriti na testiranje?

Pre svega, moramo umeti napraviti razliku između testiranja i ukoravanja. Prečesto, kao hrišćani, mi ne prepoznajemo Božje ukoravanje. Kao rezultat toga, usvojimo stav da se trebamo odupreti đavolu (protivimo se nevolji) a ustvari bi trebali da se predamo Bogu. Koren ovog problema jeste karakter koji je isuviše duševan - PONOSAN.

Postoji molitva na kraju 19. Psalma, koju sam često molim za sebe:

"Ko će znati sve svoje pogreške? Očisti me i od tajnih; i od voljnih sačuvaj slugu svog, da ne ovladaju mnome. Tada ću biti savršen i čist od velikog prestupa." (Ps. 19:12-13 RDK)

Došao sam do zaključka da tajni gresi nisu tajne koje čuvamo od drugih ljudi ili od Boga, što je smešno, jer od Boga se ne može ništa sakriti. Tajni gresi su tajna samo za nas same, to su pogreške u našem karakteru koje sami kao takve ne prepoznajemo - nismo ih svesni. David ih opisuje kao tajne pogreške - to su gresi koje smo počinili kada pretpostavljamo da je naše ponašanje opravdano i prihvatljivo kod Boga, a ustvari, ono je zapravo uvredljivo za Njega. Vrlo često Bog nam neće razotkriti takve naše grehe dok mi ne odlučimo da se ponizimo i pozovemo Boga da istraži naš karakter i da prosudi naše najdublje motive.

Kada postanemo jednom sasvim sigurni da ono kroz šta prolazimo jeste zaista testiranje od Boga, onda moramo biti sigurni da su otvorena sva vrata za Božje delovanje.


Prva vrata: Pokajanje

Pokajanje je možda najvažnija hrišćanska doktrina, a opet, ona koja je najmanje naglašavana od strane savremenim propovednika. "Samo veruj" su slatkaste reči mnogih propovedi, ali to nije potpuno biblijski. Od početka do kraja Novog zaveta, poruka glasi: prvo se pokaj, a onda veruj. Ako postoji bilo kakav greh u našim životima, onda svaka vrsta vere koju ispovedamo a koja ne proizilazi ili se ne gradi na pokajanju jeste samo humanistički falsifikat - čisto ljudsko (samo)ubeđivanje - DUŠEVNOST. Ovako nešto ne stvara niti može da proizvede one rezultate koji polaze od istinske vere. Najednostavna ilustracija pravog pokajanja jeste kada vozite auto i napravite puni zaokret sa vozilom. Dakle, prepoznate da niste živeli na pravi način, i prestanete tako da živite - napravite zaokret u suprotnom smeru. Ako vaše životno putovanje sa Bogom nije krenulo u suprotnom smeru, slobodan sam da vam kažem: onda se vi nikada niste istinski pokajali.


Druga vrata: Obaveza

Prema Rimljanima 10:9, postoje dva osnovna uslova za spasenje: da poveruješ u svom srcu da je Bog podigao Isusa iz mrtvih; i da Isusa priznaš svojim ustima da je On tvoj (lični) Gospod.

Kada priznaš Isusa kao svog Gospoda, onda to znači da si mu dao bezrezervnu kontrolu nad celim tvojim životom - tvoje vreme, tvoj novac, tvoje talente, tvoje prioritete, tvoje odnose. I ne možeš više ništa od toga tražiti nazad. "Ako Isus nije Gospodar svega" - neko je rekao - "onda On uopšte nije Gospod."


Treća vrata: Odnos prema Pismu

Satana je naveo na pad naše praroditelje tako da ih je naveo da posumnjaju u istinitost Božije reči: "Je li istina da je Bog kazao...?" (1. Moj. 3:1 RDK) Isus je stavio pečat Njegovog božanskog autoriteta na celo Pismo kada ga je nazvao Reč Božja i dodao: "Pismo se ne može ukinuti." (Jn. 10:35 SSP)

Pavle kaže bezrezervno: "Sve Pismo je od Boga nadahnuto." (2. Tim. 3:16 SSP)

Dakle, da se dovodi u pitanje autoritet Pisma, ili neki njegov deo, jeste luksuz koji niko od nas ne može sebi priušti. To je siguran put u propast, baš onako kako je to bio i u edenskom vrtu.


Četvrta vrata: Ispravni odnosi

Ispravna doktrina je osnova hrišćanske vere. Međutim, samo ispravna doktrina koja se ispravno primeni će proizvesti ispravne odnose. Naši lični odnosi treba da odražavaju doktrinu koju propovedamo - ispovedamo. Isus je položio veliki naglasak na održavanje ispravnih odnosa. On je dao jasne smernice za postupanje sa bratom koji zgreši protiv nas (Mt. 18:15-17). U Besedi na gori On nas upozorava: "Brzo se nagodi sa svojim protivnikom, još dok si s njim na putu..." (Mt. 5:25 SSP) Zatvara model molitve sa svečanim upozorenjem: "Ali, ako vi ne oprostite ljudima, onda ni vaš Otac neće oprostiti vaše greške." (Mt. 6:15 SSP)

U vreme našeg testiranja, treba da budemo oprezni i da preispitamo naše stavove i naše odnose, da bismo bili sigurni da ne skrivaju nikakvu gorčinu, odbojnost ili nepraštanje u našim srcima.

Takođe, treba imati na umu da ne možemo imati ispravne odnose sa pogrešnim ljudima (nepravednim, nemoralnim). "Ne zavaravajte se", Pavle nas upozorava, "rđavo društvo kvari dobre navike." (1. Kor. 15:33 SSP) Ne možemo voditi svete živote ako smo se uortačili sa nesvetim osobama. Svi takvi odnosi moraju biti odsečeni sa oštrim mačem Božje reči: "Ne uprežite se u isti jaram s nevernicima. Jer, šta ima pravednost sa bezakonjem? Ili, kakva je zajednica svetlosti i tame?" (2. Kor. 6:14 SSP)


Isus kao primer

Vrhovni primer pravih odgovora, tj. ispravnog ponašanja u vremenima testiranja vere nam je obezbeđen od Njega samog, od onog koji je u svačemu iskušan [testiran] kao mi, ali bez da je načinio pogrešku (Jev. 4:15).

Da se sledi Njegov primer zahteva se da "odbacimo svaki teret i greh koji nas tako lako zapliće i istrajno trčimo trku koja nam predstoji. Uprimo pogled u Začetnika i Usavršitelja vere, Isusa..." (Jev. 12:1-2 SSP)

Nije dovoljno da se samo bavimo stvarima u našim životima koje su pogrešne (grešne). Takođe, mi moramo eliminisati neke terete - suvišne stvari koje nisu same po sebi grešne, ali ipak nas sprečavaju da se koncentrišemo, da sebe i sve svoje napore usmerimo na našu službu za Hrista. Trkač u trci odbacuje sve suvišno, on svoju odeću svodi na minimum. On ne želi da sebi nosi ni jedan gram nepotrebne težine. Moramo činiti isto, a ovo su neke od stvari koje ćemo morati da svedemo na minimum ili da ih eliminišemo - odbacimo: Društvene obaveze koje nemaju duhovni značaj, isprazne i sentimentalne veze sa ljudima, mestima i kućnim ljubimcima - preterana zabrinutost za novac, sport ili modu, punjenje svog uma lošim TV programima, neke tašte časopise (tabloide), knjige, muziku, i preterane brige o sutrašnjici, zdravlju, porodici ili politici.

Pri ispitivanju svake stvari kojoj posvećujemo, više nego što je to potrebno, svoje vreme, snagu i pažnju, moramo postaviti ova pitanja: Da li to proslavlja Isusa? Da li me to izgrađuje duhovno? Ima li u tome neke trajne (večne) vrednosti?


Potreba za istrajnošću

Istrajnost jeste jedna od osnovnih vrlina koja se zahteva u našem karakteru, a na koju se apeluje kroz celo Pismu. Međutim, kod mnogih hrišćana, to nije baš popularna tema. Ako u mojoj propovedi najavim da je moja tema istrajnost, onda neću da čujem mnogo glasnih "Haleluja" i "Amin". Ponekad samo počnem i kažem: "Da vam kažem kako da kultivišete (negujete) istrajnost." Ljudi tada pažljivo slušaju, jer su željni da nauče tajnu. "Postoji samo jedan način da se kultiviše istrajnost," nastavim, "a to je kroz istrajavanje." Ovo uvek proprati dubok kolektivne uzdah. Izražen u rečima, taj uzdah kaže: "Ma daj, zar ne postoji neki drugi i lakši način?"

Ne, ne postoji lakši način! Istrajnost jeste bitan element pobedničkog hrišćanskog života, a može se gajiti samo kroz praktikovanje istranosti. Kada prihvatimo ovu činjenicu, možemo postati spremni da na ispravan način odgovorimo na svaki test vere koji nam dolazi u životu, i možemo to činiti s radošću, jer znamo da testiranje naše vere proizvodi strpljenje [istrajnost] (Jak. 1:2-3).

No, mi smo upozoreni i da moramo dopustiti da strpljenje [istrajnost] učini svoje savršeno delo (Jak. 1:4). Drugim rečima, moramo nastaviti izdržavati (u testu) dok Božja namera sa nama ne bude potpuno izvršena i tada će sam Gospod učiniti kraj testiranju.

Vrlo retko nam Bog kaže unapred: "Ovaj test će trajati šest meseci." Jer tako se može desiti da nakon pet i po meseci možemo reći: "Ja ovo više ne mogu da izdržim! Odustajem."

Kako tužno! Još 15 dana i sve bi bilo gotovo, a Božja namera bi bila postignuta. Ipak, sada ćemo morati da prođemo još jedan test - da ga ponavljamo, jer predviđeno oblikovanje našeg karaktera nije postignuto. U stvari, Bog neće prestati da nas testira dok Njegova namera za nas ne bude postignuta. Što pre naučimo da sve izdržavamo sa istrajnošću, brže će se odvijati naš duhovni napredak - naš rast.

U 1. Korinćanima 9:25, Pavle, kao i pisac Jevrejima, koristi primer sportiste: "Svaki takmičar se uzdržava od svega [vrši samokontrolu]". Dakle, samo ako negujemo samokontrolu, možemo imati snage i da izdržimo.

Dalje, u 2. Petrova 1:5-7, Petar navodi sedam uzastopnih "koraka" koje vode prema gore od temelja vere do vrhovnog (željenog) završetka u oblikovanju hrišćanskog karaktera: agape ljubavi. Ovi koraci su sledeći:

- Vrlina (moralna izvrsnost);
- znanje;
- samokontrola;
- istrajnost (izdržljivost);
- pobožnost;
- bratska ljubaznost;
- ljubav.

Ovo nam jasno pokazuje da samokontrola jeste bitan preduslov za pokazivanje i kultivisanje istrajnosti. Svaki test istrajnosti jeste takođe test i samokontrole. Test će izložiti na videlo svaku našu slabost u bilo kojoj od mnogih oblasti naše ličnosti - karaktera.

U oblasti emocija, slabost može biti strah ili obeshrabrenje, ili depresija. U našoj telesnoj prirodi to mogu biti NEOBUZDANE požude ili apetiti. U našim ličnim vezama i odnosima to može biti ljutnja ili ljubomora. U našem duhovnom razvoju to može biti ponos, samodovoljnost, samovolja ili sl.

Kakva da je god naša slabost, ona će biti izložena pritisku kada smo suočeni sa izazovom da istrajemo. Tragična je činjenica da mnogi hrišćani nikada ne prevaziđu ove dve etape (koraka) samokontrolu i istrajnost. Shodno tome, oni nisu u stanju da napreduju ka višim hrišćanskim vrlinama (karakteru) koje ih čekaju u preostalim etapama: pobožnost, bratska ljubaznost, ljubav. Njihov karakter i duhovni rast biva hendikepiran.

Na kraju, smatram da je prikladno, da završim jednim biblijskim stihom: "Blago čoveku koji strpljivo podnosi iskušenje. Jer, kad postane prekaljen, primiće venac života, koji je Bog obećao onima koji ga vole." (Jak. 1:12 SSP)