• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Jedan farisej pozva Isusa da jede s njim pa on ode u njegovu kuću i leže za trpezu. Kad je jedna žena, grešnica iz toga grada, saznala da je Isus za trpezom u farisejevoj kući, donese alabasternu posudu mirisne pomasti pa stojeći iza Isusa, kod njegovih nogu, plačući, poče da mu kvasi noge suzama. Onda ih obrisa svojom kosom pa mu je ljubila noge i mazala ih pomašću. Kad je to video farisej koji ga je pozvao, reče u sebi: 'Da je ovaj čovek prorok, znao bi ko je i kakva je ova žena koja ga dotiče - da je grešnica.' 'Simone', reče mu Isus, 'imam nešto da ti kažem...'" (Lk. 7,36-40 SSP)

Možete li da zamislite atmosferu u sobi kada je ta žena, "grešnica iz tog grada" ušla u kuću Simona fariseja, nenajavljena i nepozvana (Lk. 7,36-50)? Simon je pozvao nekoliko njemu bliskih prijatelja da uživaju u obroku i diskutuju o verskim temama sa ovim čovekom Isusom, koji je, uprkos njegovom nedostatku formalnog obrazovanja i farisejskog školovanja, imao neke veoma zanimljive ideje o Bogu i tome kako praktikovati jevrejski Zakon.

Isus je bio popularan među narodom u to vreme. Možda je imati ga za gosta na privatnoj večeri bio Simonov način da među svojim vršnjacima uzdigne svoju reputaciju. Možda su planirali da ga oprobaju nekim teškim pitanjima. No, čak i ako se ispostavi da on nije na nivou njihove stručnosti i razumevanja dubljih stvari Zakona i Boga, bio bi ovo zabavan način, da se prekine normalna životna rutina.

Trpeza je bila postavljena, kao i ležajevi oko nje. Svaki od gostiju ležao je na boku sa glavom blizu stola i nogama iza sebe, kao što je bio običaj tog vremena. Simon je očigledno uživao u Isusovom društvu i najverovatnije se mnogo trudio da Isusa impresionira svojom učenošću i verskim znanjem.

I sve je išlo dobro dok se "žena grešnica" nije pojavila! Ona je bez imalo stida ušla u privatnu kuću kao da je to neko javno mesto - bez razmišljanja o osnovnom redu... Bez sumnje, privukla je svačiju pažnju! Sve oči su bile uprte u nju dok je prilazila Isusu. No, ona se uopšte nije obazirala ni na koga drugog sem na Isusa. Ona je brzo krenula ka Njemu, kleknula pred Njegove noge, i počela da plače.

Njen tihi plač je bilo sve što se moglo čuti u zanemeloj atmosferi. Suze su se slivale niz njene obraze i kapale na Isusove noge. Njena duga kosa je pala preko njenog ramena i ona je počela da ljubi Isusove noge, i nežno briše suze svojom kosom. Ona je izvadila alabasternu posudu skupog mirišljavog ulja i sipala ga Isusu na noge.

Ona je našla mir na Gospodnjim nogama sa suzama pokajanja, zahvalnosti i radosti. Na svoj jednostavan način ona je pokazala svoju ljubav i odanost Onome koji može oprostiti njene grehe. Bila je u "Svetinji na svetinjama" bez misli ili svesti o kritici, neprijatnosti i previranju koje je njeno prisustvo prouzrokovalo kod religioznih i samouverenih fariseja.

Ova žena nije imala nikakvu lažnu predstavu o sebi. Znala je da je otpadnik, ozloglašeni grešnik, i da je znaju mnogi muškarci u gradu. No, Isus je bio toliko različit ! On joj je ponudio oproštaj od svih nečistoća koje su postale deo njenog života. Njegovoj ljubavi se može verovati. Ona nije bila čulna puna požude, sebična vrsta ljubavi, već istinska ljubav kojoj se može verovati. On nije želeo da je iskoristi kao što su je drugi muškarci iskorišćavali - ona se osećala sigurno i voljeno u Njegovom prisustvu. Ona je bila preplavljena čistom ljubavlju prema Njemu, nije joj bilo bitno šta drugi misle o njoj. Samo je htela da izrazi svoju čistu "agape" ljubav, ljubav koja za uzvrat ne traži ništa, na najpraktičniji mogući način. Skupi parfem je bio izliven na njegove noge, jer Isus je zaslužio da mu da, ono najbolje što ima.

Simon, koji je sve ovo gledao, se sablaznio: "Da je ovaj čovek Isus zaista prorok, on bi znao kakva žena ovde izvodi spektakl pred njegovim nogama. Zar on ne shvata da je ova žena prostitutka? Zar on ne shvata da to, što on ovu ženu pušta da radi ide protiv mojih verskih osećanja i može povrediti moj društveni status u zajednici?"

Isus je, znajući šta Simon misli, kazao: "Simone, imam nešto da ti kažem..." i zatim je ispričao priču o dva dužnika (Lk. 7,40-50 ). Jedan duguje mnogo više nego drugi, ali obojici je dug slobodno oprošten. Koji od njih će voleti više? Simon je morao da prizna, "pretpostavljam onaj kome je oprošten veći dug."

Isus je zatim rekao Simonu šta se sve dešavalo od kad je došao u njegovu kuću. Simon je mislio da je bolji od drugih, ali nije uspeo da pokaže čak i običnu učtivost Isusu kada mu je ovaj došao u kuću. Međutim, ova žena koja je imala puno toga što zahteva oprost, nije prestala da ga obožava i daje mu hvalu. Imala je oči samo za Njega, izlivajući svoju zahvalnost i ljubav prema Isusu na jedini način na koji je znala.

Simon, koji je trebalo da bude primer nekog ko je verski obrazovan, je u potpunosti promašio jedan od najvećih istorijskih trenutaka čistog obožavanja. Simonova ljubav prema Bogu je sebična, fokusirana na sopstveno zadovoljstvo i egoistična. Nasuprot tome, ženina ljubav je bila nesebična, jer je bila voljna da daje a ne da traži, ona je bila fokusirana samo na ugađanje Isusu, koji je bio objekat njene ljubavi. Agape ljubav ne traži svoje (1. Kor. 13,5)... Agape ljubav je motivisana onim šta dobro može da uradi za onog drugog.

A šta je sa nama? Da li smo toliko obuzeti sobom i našim znanjem Božije Reči i formalnostima naše religije da ne shvatamo suštinu? Da li imamo stav koji kaže da smo bolji od drugih, jer je Isus, eto, tu negde sa nama? A ustvari, nismo sposobni da ponizno padnemo pred Njegove noge i da mu se poklonimo, da mu damo hvalu zbog toga što On jeste. Biti religiozan može biti vrlo samoispunjavajuće, u smislu da možemo da počnemo misliti da smo bolji od drugih i da Bogu mora biti drago što nas ima.

Kako možemo biti sigurni da se ne ponašamo kao Simon? Predlažem da razmislimo o sledećem:

Prvo, kao žena koja je došla Isusu, moramo imati pravu procenu sebe. Nismo ništa bolji od bilo koga drugog; mi smo grešnici spaseni milošću. Pavle je imao pravu procenu sebe. Sve do kraja svog života on je mogao da kaže da je "najgori" među grešnicima (1. Tim. 1,15) . Verske stvari koje je ranije uvažavao kao farisej, i koje su mu podstakle samouvereni ego, smatrao je "užasnim" nakon što je spoznao Gospoda Isusa (Fil. 3,8).

Drugo, moramo da iskreno preispitamo svoje živote i da vidimo šta su naše slabosti i propusti. Moramo da uradimo ono što je neophodno da se ove stvari priznaju i isprave (1. Jn. 1,8-9). Šta treba da učinimo da bi vratili naš život na pravi put? Da nađemo Božiju volju za naš život i način da ga živimo zadovoljni i ugodimo Bogu (Rim. 12,1-2).

Treće, moramo da se zapitamo, "Šta meni Gospod Isus zaista znači?" Da li je naša ljubav prema Njemu i dalje vitalna i sveža, ili smo ušli u kolotečinu? Da li provodimo kvalitetno vreme sa Njim svaki dan? Da li imamo osećaj da sa Njim hodamo u svakom trenutku? (Gal. 5,16).

Četvrto, moramo utvrditi zašto zaista idemo u crkvu? Da li je to zbog socijalnih kontakta? Da li je to zato, što čini da se osećamo dobro? Ili da idemo, jer je Isus tamo i mi želimo da budemo sa Njim, da mu se klanjamo zajedno sa ostalim članovima Njegovog tela, i da mu služimo?

Kad usredsredimo naša srca i umove na Hrista, naši životi će se transformisati sve više i više u Njegov lik, a mi ćemo razviti istinsku "agape" ljubav prema Njemu - ljubav koja će se iz dana u dan produbiti (Kol. 3,1-4).