• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Kad zatvorim nebo da ne pada kiša i zapovedim skakavcima da poharaju zemlju i kad pošaljem pošast na svoj narod, pa se moj narod, koji nose moje ime, ponizi, pomoli i potraži moje lice i vrati se sa svojih zlih puteva, ja ću tada čuti sa nebesa i oprostiću im njihov greh, i izlečiću njihovu zemlju." (2. Dnevnika 7,13-14)

Pred nama su veoma često citirani stihovi. Poznati su kao stihovi koji su doneli mnoga probuđenja u istoriji Božjeg naroda. Ja bih rekao da su ovi stihovi recept za probuđenje vernih i samim tim za obraćenje mnogih nevernih. U njima možemo videti dosta važnih stvari, i svaka je važna za proučavanje. Možemo videti tri stvari: Božju kaznu nad njegovim narodom, uputstva za ono šta je potrebno da vernici rade, i rezultat poslušnosti ovih uputstva.

Nakon što su apostoli sa prvom crkvom raširili hrišćanstvo po celom svetu, u istoriji sveta se često puta dešavalo da Božji narod zaspi, da se stopi sa ovim svetom i počne da živi u kompromisu. Kada je Crkva spavala, sotona je najviše radio, i tama se širila svetom. Međutim, tada se dešavalo da su se vernici okupljali, molili, vapili, kajali, i onda su se dešavala velika probuđenja, takva da su neverni ljudi sa zabava trčali plačući u crkvu da se pokaju za svoje grehe. O ovome možemo čitati i diviti se, ali sve ovo je započelo onim okupljanjem vernih, kajanjem, molitvom i vapajima Bogu.

Verni su se probudili, a neverni su se obratili. Mnogi danas pričaju o probuđenju i obraćenju mnogih, ali koliko to iskreno žele, i da li su spremni za ozbiljno pokajanje? Ako neko misli da probuđenje vernih nije potrebno, ako u sebi nema želju da se mnogi obrate, ako misli da je ovaj svet divan i da je sve u redu, onda ova poruka nije za njega, već za one koji shvataju ozbiljnost ove situacije, i vide veliku potrebu za probuđenjem, koji imaju želju da se mnogi obrate, i žele da se ova zemlja izleči, ova poruka je jako važna.


Prvi deo: Božja kazna nad njegovim narodom

Na početku piše: Kad zatvorim nebo da ne pada kiša i zapovedim skakavcima da poharaju zemlju i kad pošaljem pošast na svoj narod...

Bog kaže: Kad zatvorim nebo da ne pada kiša. Zašto bi on svom narodu uradio ovako nešto? Svi znamo da bez kiše nema ni života. Ako ne padne kiša zemlja će se osušiti, i tako suva neće davati ni travu ni plodove. Stoka neće imati šta da jede i umreće, ni čovek neće imati šta da jede, jer neće imati ni plodova zemlje, ni stoku. Ovo znači smrt za čoveka. Da pogledamo sad veliko Božje obećanje vezano za kišu:

"Ako budete slušali moje zapovesti koje vam danas dajem i ako budete voleli Gospoda, svog Boga, i služili mu svim svojim srcem i svom svojom dušom, ja ću vašoj zemlji davati kišu u pravo vreme, kišu jesenju i prolećnu, i ti ćeš sakupljati svoje žito, svoju širu i svoje ulje. I davaću travu u tvom polju za svoju stoku, i ješćeš i bićeš sit." (5. Mojsijeva 11,13-15)

Vidimo da je Gospod dao veliko obećanje svom narodu da ako budu slušali njegove zapovesti i ako ga budu voleli svim svojim srce i svom svojom dušom, on će njima davati kišu u pravo vreme. Ali šta se desilo? Možemo samo nastaviti sa 16. i 17. stihom: "Čuvajte se da se vaše srce ne prevari, pa da zastranite i obožavate druge bogove i klanjate im se, da se Gospod ne bi žestoko razgnevio na vas i zatvorio nebesa da ne bude kiše i da zemlja ne daje svoj rod, pa da brzo nestanete sa dobre zemlje koju vam daje Gospod." (5. Mojsijeva 11,16-17)

Sada vidimo u čemu je problem. Božji narod nije slušao Božje zapovesti, nije voleo Gospoda svim svojim srcem i svom svojom dušom, i zbog toga se njihovo srce prevarilo, zastranili su, počeli da obožavaju druge bogove i da im se klanjaju, Gospod se žestoko razgnevio na njih i zatvorio je nebesa kako ne bi bilo kiše. Sad vidimo šta se sve krije iza onih reči sa početka: "Kad zatvorim nebo da ne pada kiša..." Ova reč NEBO, je na hebrejskom shamayim, a znači nebo koje mi vidimo iznad nas, nebeski svod, atmosfera, a može da znači i raj i prebivalište Boga. Ovo svakako može značiti i bukvalno ono što piše, a to je da Bog ponekad kažnjava tako što zatvori nebo, i onda nastaje suša koja stvara ogromne probleme. No, videli smo da reč nebo može da znači i prebivalište Boga, i ovo može da predstavlja još veći problem od suše, a to je da Bog zbog neposlušnosti zatvori i nebo u kome On sam prebiva, i zaustavlja kišu blagoslova koja bi trebala da se izliva na njegov narod.

Ono što bi ljude trebalo da brine više nego suša, jeste duhovna suša. Bog sa neba izliva Duha Svetog na svoj narod, izliva svoju milost, svoje blagoslove, i to sve pevamo u našim crkvama, ali da li smo se ikada zabrinuli šta će se desiti ako Bog zatvori nebesa i prekine sve ovo? Kada pogledamo na crkvu danas, uz određene izuzetke u svetu, možemo reći da se to desilo, da je Bog zatvorio nebesa, i da je prekinuo tu kišu koja treba da pada na nas, a tome smo krivi mi sami, jer nismo držali njegove zapovesti i nismo mu bili poslušni. Kada Bog zatvori nebesa, i kada nema kiše, onda od žive vere nastane mrtva religija. Ostane ispovedanje vere ali bez sile.

Nastavimo dalje, da vidimo šta Bog još radi: "... i zapovedim skakavcima da poharaju zemlju." U Bibliji, skakavci su jedan od simbola štete. Oni su biljojedi, žive u travama i na drugim mestima gde je niska vegetacija. Mogli smo čitati kakvu su štetu naneli egipćanima, naime, pojeli su sve ono što je ostalo posle grada, sve zeleno i bilje na drveću. Kada je Bog govorio o kaznama za neposlušnost, često puta su to bile kazne puštanja skakavaca na zemlju kako bi pojeli sve ono za šta se čovek trudio.

U Otkrivenju, nakon što peti anđeo zatrubi, pojavljuju se neki čudni skakavci, kojima je za promenu zapoveđeno da ne diraju zemaljska rastinja niti bilo kakvo zelenilo, već da samo nanose štetu ljudima koji nemaju Božji pečat na čelu. Skakavci predstavljaju štetu, i gubljenje nečega u šta je uložen trud, oni jedu svaki plod iz našeg života. Svakako da i za njih možemo reći da je ta kazna doslovna, i da su oni stvarno uništavali zemlju po Božijem naređenju, ali se iza ove kazne skakavcima krije i duhovna strana, u kojoj u našim životima dolazi do potpunog gubitka onoga u šta smo ulagali, bilo da je duhovnog ili materijalnog tipa, skakavci odnose sve. Skakavci u našim životima pojedu svaki rod i plod koji je izrastao, i ostaje samo zemlja koja je suva jer takođe nema ni kiše. Suva zemlja, bez trave...

I onda dalje kaže: "... i kad pošaljem pošast na svoj narod..." Šta je ono što nam ovaj stih govori? Setimo se primera iz Biblije, kad je Bog pustio pošast na egipćane, oni su masovno umirali, kako ljudi tako i stoka. Jedna od kazni za neposlušnost Božjeg naroda bila je pošast. Bog je to rekao u svojoj reči, to se više puta ispunilo nad Izraelskim narodom, i proroci su prorokovali kako će u Jerusalimu i Judi narod prvo umirati od mača, oni koji prežive mač umreće od gladi, onu koji prežive glad, na njih će doći pošast. Kada je David zgrešio tako što je naredio da se prebroji sav narod, bila su mu ponuđena tri vida kazne da bira, a jedna od njih je bila pošast, on je to i izabrao, i tada je poginulo 70 000 ljudi (2. Samuilova 24,12-15). Pošast je uvek povezana sa smrću, i većina pošasti u Bibliji je pogodila upravo Božji narod. I opet, verujem da ovo ima svoje bukvalno značenje kao i zatvaranje neba i skakavci, i sve se ovo dešavalo u istoriji, ljudi su stvarno umirali od ovih stvari, ali kao što i u prva dva primera postoji duhovna strana, verujem da je to slučaj i kada je u pitanju pošast.

Zatvaranje neba kako nebi padala kiša, nema Božjih blagoslova, nema sile Duha Svetog, skakavci uništavaju sve duhovne plodove, i pošast donosi duhovnu smrt. No, kako ne bi smo bili u očaju i bez nade, Božja reč ide dalje, i sada prelazimo na drugi deo.


Drugi deo: Uputstva za ono šta je potrebno da vernici rade kada je ova kazna na njima

Stihovi kažu: "... pa se moj narod, koji nose moje ime, ponizi, pomoli i potraži moje lice i vrati se sa svojih zlih puteva..." Prvo šta je ovde važno je deo koji kaže "moj narod", koji nosi moje ime. Da li smo mi Njegov narod?

Zovemo se hrišćanima, nosimo Hristovo ime, i ovo sa sobom donosi određene odgovornosti. Nositi nečije ime znači i nositi nečiju reputaciju, slavu i čast. Bogu pripada sva slava i čast, ali kada sebe nazivamo hrišćanima dužni smo da tu Božju reputaciju, slavu i čast, oslikavamo ovom svetu na adekvatan način. Moramo pokazivati otkrivenu slavu kako kaže apostol Pavle. Svaki sin svojim životom i ponašanjem može svog oca da čini ponosnim, ali takođe može i da ga sramoti.

Hebrejska reč iz koje smo mi dobili prevod Moje ime, je reč shem, i ona takođe može da znači i spomenik. Na spomenicima obično piše kad je neko rođen, kad je umro, i neke sitnice iz njegovog života. Ako smo mi narod koji nosi Božje ime, onda bi smo trebali ovom svetu da budemo kao spomenici, na kojima bi trebalo da piše nešto slično kao i na običnim spomenicima, samo malo drugačije. Na spomenicima kao što smo rekli piše kad je neko rođen i kad je umro, ali na nama bi trebalo jasno da piše: umro je tad i tad, onda se nanovorodio, i bio je verni Božji sluga, sin koji je svog Oca učinio ponosnim.

Dalje, ovo uputstvo kaže "ponizi", Kad se moj narod ponizi! Ova reč deluje vrlo neprijatno, jer niko od nas ne voli da se ponizi i da bude ponižen, to jednostavno nije tipična ljudska osobina. U našem rečniku se ova reč koristi kada želimo da kažemo da je neko ponižen od strane nekoga, odnosno da je neko osramoćen. Kako ga je samo ponizio!? Vrlo ružno zvuči, ali Bog od nas traži da se ponizimo. Kad pogledamo u hebrejski, reč ponizi je kana, a znači: biti ponizan, biti potčinjen, biti ispod, biti doveden u stanje potčinjenosti. Bog ne želi da mi budemo poniženi i osramoćeni, već želi da budemo ponizni pred njim, da budemo ispod njega, i da mu budemo potčinjeni. Pogledajmo jedan dobar primer poniznosti, odnosno promenu iz stanja potpune nezainteresovanosti za Božije zapovesti, u poniznost. To je priča o caru Ahavu, za koga Božija Reč kaže da se nikada niko nije prodao da čini ono što je zlo u očima Gospodnjim kao on, Ahav. Kada je prorok Ilija došao do ovog cara i rekao mu kako će ga Bog kazniti zbog njegovih greha, piše sledeće: "Kada je Ahav čuo te reči, razderao je svoje haljine i stavio kostret na svoje telo. Postio je, spavao u kostreti i hodao potišteno. Gospodnja reč došla je Iliji Tesvićaninu: Jesi li video kako se Ahav ponizio preda mnom? Zato što se ponizio preda mnom, neću pustiti ono zlo za njegovog života. U vreme njegovog sina pustiću zlo na njegov dom." (1. Carevima 21,27-29)

Ovde vidimo nekoliko stvari, strah od Boga je naterao ovog pokvarenog cara da se ponizi. Način na koji se car ponizio, i reakciju Boga na ovo Ahavovo ponašanje koja je bila da on nije uklonilo kaznu koja je trebala da bude izvršena nad Ahavovim domom, ali ju je uklonio od Ahava. Ako se ovaj car koji nikad nije mario za Boga i nikad ga nije poznavao, ponizio pred Bogom, koliko bi smo više trebali mi koji ga poznajemo, i koji ga znamo i kao Boga koji je "kao oganj koji proždire"? Moramo se ponizi i potčiniti Bogu, i predati njemu svaki deo našeg života. Biti potčinjen Bogu znači dozvoliti njemu da potpuno odlučuje o svemu u našem životu. To znači prestati činiti ono što je dobro u našim očima, već tražiti i činiti ono što je dobro u njegovim očima. Način na koji se Ahav ponizio je prvo kroz post, i to je i danas za nas dobar način da se ponizimo pred Bogom, zatim kroz razdiranje haljine.

U proroku Joilu 2,13 Gospod kaže: "Razderite svoja srca umesto svojih haljina". To je ono što Bog želi, da razderemo naša srca. I treći način na koji se Ahav ponizio, jeste kroz oblačenje kostreti. U Starom zavetu kostret su nosili ljudi koji su bili ožalošćeni, kada su žalili i tugovali zbog smrti svojih bližnjih, zbog poraza, zbog uništenja zemlje, Hrama, i ostalo. To sve možemo činiti mi kroz post, razdiranje naših srca, i tugovanje zbog naših greha. Ovo sve znači "poniziti se".

Dalje piše "pomoli". Za ovu reč stoji hebrejska reč palal, i znači: moliti, posredovati, umetnuti, zauzeti se za nekog. No, ova reč se pojavljuje još na jednom malo neobičnom mestu. U 4. Mojsijevoj 25. možemo čitati priču u kojoj je izraelski narod počeo da čini blud sa Moavskim kćerima, i počeo da se klanja Balu Fegorskom, tada je Gospod pustio pošast na narod, od koje je poginulo 24 000 ljudi. Dok je ova pošast trajala jedan izraelac je doveo jednu madijanku koju je uzeo za ženu, pred svoju braću izraelce i pred Mojsija. I tad je ustao jedan čovek Fines, i kopljem je ubio i ovog izraelca i ovu madijanku.

I sad u 106 Psalmu imamo opisano sve ovo što se dešavalo u pustinji, i kad psalmista opisuje ovaj događaj kaže sledeće: "Ali Fines je ustao i umešao se, i pošast je prestala." Drugi prevod kaže: "I ustane Fines, i umilostivi, i prestade pogibao." (Psalam 106,30) Za "umešao se", i "umilostivi se" koristi reč palal, ista reč koja se koristi za reč "moliti se". Ovde vidimo dubinu ove reči "moliti", osim što treba da se molimo i to non-stop, 24h, 365 dana godišnje, treba da se umetnemo između Boga i ljudi i da posredujemo za braću i sestre, za neverne, takođe treba kao Fines, da kad god vidimo greh u našem životu, da ustanemo i probodemo ga kopljem, kao i u našoj crkvi, porodici. Fines se ovde zauzeo za Boga, revnovao je za njega, i nije želeo da iko bude suparnik njegovom Bogu. Sve ovo nam stoji iza reči Moliti. Nastavljamo dalje, kaže: Potraži moje lice. Ovo ne znači da treba da idemo po kući i da tražimo Božje lice, već kao što i originalna hebrejska reč za "potraži" kaže: bakaš a znači: tražiti, zahtevati, čeznuti, tačno, precizno.

Nije dovoljno samo reći u molitvi: Bože daj mi da vidim tvoje lice! Moramo za tim čeznuti, zahtevati to, tačno i precizno. Videti Božije lice znači upoznati njegovu slavu. Kada vidimo Božije lice, tek tada vidimo potpuno sebe, koliko smo u stvari prljavi i grešni. I to nas dovodi do poslednje stvari koju Bog traži od nas, a to je: "... i vrati se sa svojih zlih puteva..." Ovo je jednom rečju pravo pokajanje. Ne samo rečima, već i delima. Naši gresi su zli putevi, a vraćanje sa zlih puteva znači da smo se okrenuli od naših greha i vratili se Bogu, više nismo u gresima. Ovo nas dovodi do trećeg dela, a to je:


Rezultat poslušnosti ovih uputstva, ili Božiji odgovor

"... ja ću tada čuti sa nebesa i oprostiću im njihov greh, i izlečiću njihovu zemlju." Bog kaže, da će tek tada čuti. Tek kad sve ovo uradimo što je on tražio onda možemo da očekujemo da će on čuti. Ali takođe kaže da će tek tada oprostiti greh. Tek tada, nema lakih oproštaja. Poniziti se nije lako, nije lako ni moliti se, ni tražiti Božije lice, a takođe ni pokajati se, ali je ovo sve što moramo ako želimo da Bog čuje, da nam oprosti, i na kraju da izleči našu zemlju. Nismo samo mi, u pitanju je i naša zemlja, mi smo odgovorni za nju. Često puta gunđamo, prigovaramo na našu zemlju, na zakone, na vlasti, na idolopoklonstvo, na bezboštvo, ali ovde vidimo da dosta toga zavisi od nas. Šta mi radimo po tom pitanju? Tačno je i da je Bog više puta izlečio neplodnu zemlju kada je njegov narod ispunio sve ove zahteve koje je tražio, i da je zemlja tada dala obilan plod, ali pred nama je nešto što je još važnije od plodova zemlje, a to su plodovi ljudskih duša. Ako želimo da dovedemo Bogu puno ljudi i da se mnogi spasu, krenimo sa nama, prvo poniznost, pa molitva, traženje Božijeg lica, odvraćanje od zlih puteva, i tada će Bog čuti sa nebesa, nama će da oprosti, ali ne samo to, već će ovo da se širi svuda oko nas, i mnogi će biti spašeni. Neka Bog pomogne svojoj Crkvu u svemu ovome.

"Kad zatvorim nebo koje je moje prebivalište da ne pada kiša blagoslova, milosti i sile Duha Svetog, i zapovedim skakavcima da unište sve duhovne plodove, i kad pošaljem duhovnu smrt na svoj narod, pa se moj narod, koji nose moje ime, moju reputaciju, slavu i moj spomenik, ponizi i potčini meni, pomoli, umetne se i počne da zastupa, i potraži , zahteva i čezne za mojim licem i to tačno i precizno, i vrati se sa svojih zlih puteva odnosno pokaje, ja ću tada čuti sa nebesa i oprostiću im njihov greh, i izlečiću njihovu zemlju i doneću veliko probuđenje, tako da će se mnogi spasiti."