• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Tada čuh snažan glas na nebu kako govori: 'Sada je stiglo spasenje i sila i carstvo našeg Boga i vlast njegovog Hrista jer je zbačen tužitelj naše braće koji ih je i danju i noću optuživao pred našim Bogom!'" (Otk. 12:10 SSP)

O, kako vas đavo voli optuživati! On optužuje. Optužuje braću; to jest sve verne Hristu. Optužuje vas. Gde optužuje? Optužuje vas "pred našim Bogom". Kad kleknete na molitvu, njegove će optužbe odjekivati u vašoj glavi. Kad budete hteli svedočiti za Isusa, on će Bogu vikati o tome kako ste kukavni i bezvredni, a ako ikad budete pokušali javno propovedati, čuvajte se! On će da besni i peni pred Bogom - grmeći dovoljno glasno da ga možete čuti - o poganosti usana koje pokušavaju propovedati Božju reč.

On optužuje danju i noću. Probudite li se noću na trenutak, on će vas i tada optuživati. Optuživaće vas u vašim snovima. Ujutro ćete pitati kafu s ukusom optužbi i raditi svoj svakidašnji posao, dok će vam u ušima neprekidno odjekivati optužbe.

Zato je prirodno da ćete osećati krivicu. Osećaj krivice videće vam se u očima i čuće se u odjeku vaših koraka. On će otupeti oštricu vašeg svedočanstva, oduzeti žar vašoj hrišćanskoj službi i svako javno svedočenje učiniti pokvarenim poput smrdljive ribe. To je upravo ono što Sotona želi postići. Optuživanje je tajno oružje, krajnje delotvorno u osujećivanju svakog napretka hrišćanske vojske. Kako vojnici savladani osećanjem krivice mogu uopšte razvaliti paklena vrata?

"Ali, čekaj malo"; reći ćete, "zar krivica ne proizlazi iz greha, i ne treba li greh uvek priznati?"

Odgovor na drugi deo tog pitanja glasi: "Da!" Greh uvek treba priznati i ako je potrebno, popraviti nanesenu štetu. Uvek će biti greha kojeg treba priznavati (1. Jn. 1:8-9). No, odgovor na prvi deo pitanja je: "Ne!" Krivica ne upućuje uvek na greh.

Psiho-analitičari govore o neurotskoj krivnji, o osećanju krivice koji nastaje usled ranijih životnih doživljaja. Govoreći o tome, pokušavaju objasniti zašto se osećamo krivima. Ipak, njihove teorije potiču na ozbiljna pitanja: mora li to što se osećam krivim nužno značiti da sam sagrešio? Je li krivica koju osećam utemeljena krivica? Može li se savesti (ili super egu) uvek verovati? To su važna pitanja. Sotona nema snage da nebesku vojsku zaustavi stvarnom krivicom, jer Hristova je smrt dovoljno moćna da to reši. Dakle, lažna krivica je oružje kojim se on najviše služi. A lažna nas krivica muči onda kada se osećamo krivima a da za to nemamo nikakvog razloga. To je krivica koju je proizveo tužitelj. Pokojni Donald Grey Barnhouse često je navodio sjajan primer ograničenja savesti. Savest je, običavao je reći, poput sunčanog sata (to je jedna od onih retkosti koja se može naći u starim engleskim vrtovima, a na kojoj su rimski brojevi i sena pokazuje vreme).

Sunčani sat radi samo onda dok ima sunčeve svetlosti. On ne radi u ponoć ni usred magle. Osim toga, treba mu svetlo iz odgovarajućeg izvora. Obasjan mesečinom pogrešno će pokazivati vreme. Uzmite baterijsku svetiljku i hodajte oko sunčanog sata u tri ujutro, i on će vam pokazivati koje god vreme hoćete. Isto tako, savest funkcioniše samo onda kada je obasjava svetlost Božje reči, kada biva prosvetljena Božjim Duhom.

Prema tome, kad psihoanalitičari razmatraju pitanje lažne (neurotske) krivice, time upućuju na sasvim biblijsku istinu. Ne moramo se s njima složiti glede sadržaja lažne krivice (o tome što vas treba potaknuti da se osećate krivima, a što ne), ali što se tiče tvrdnje da se ona zna pojaviti, imaju potpuno pravo.

U uzbudljivoj knjizi The Holy War, John Bunyan opisuje kako Apolionove (Apollyon) snage zauzimaju grad Mansoul (koji simbolizira ljudsku dušu). Najznamenitiji građanin ovog grada je gospodin Savest, gradski glasonoša. Zadužen je da grad upozori na opasnost i da obaveštava o proslavama i dobrim vestima.

Nakon što princ Apolion zauzme grad, gradski glasonoša poludi. Nad grad se može natkriliti opasnost, ali gospodin Savest će ostati obavijen mrkom tišinom u svojoj kuli. Međutim, dok svi ljudi noću spavaju, on vrišti mahnita upozorenja na nepostojeće opasnosti ili umobolno peva o radostima koje se neće ostvariti.

Time je Bunyan slikovito hteo reći da je savest palog čoveka zastranila. Ona može vrlo udobno živeti s nekim grehom, a ipak biti neverovatno osetljiva na nešto što uopšte nije greh. Ne ispravi se sve automatski, čim čovek postane hrišćanin. Sigurno je da savest oživljava, ali se pogrešni načini postupanja iz prošlosti još prepliću s pravilnim.

Kako onda možemo razlikovati dobro od zla? Kako se možemo rešiti zastrašujućeg tereta lažne krivice? Kako možemo razlučiti Sotonine optužbe od uveravanja Svetog Duha?

Što se tiče pitanja savesti i njenog pravilnog delovanja, rekao bih da postoji dugoročan i kratkoročan odgovor. Dugoročan je odgovor povezan sa Svetim pismom. Dan za danom, nedelja za nedeljom, godinu za godinom moja se savest mora obnavljati i preusmeravati spoznavanjem Božije reči. Isto kao što se i kompas u jedrilici treba okretati oko svoje ose, to jest proveravati i prilagođavati se dok brodić usmeruje u svim pravcima, tako i hrišćaninova savest s godinama postaje sve osetljivija i sve tačnije podešena usled praktičnih spoznaja stečenih čitanjem Svetog pisma pod vodstvom Svetog Duha. Celo to vreme hrišćaninovo se ponašanje treba prilagođivati onome što sazna iz Svetog pisma. On treba ploviti u skladu sa popravljenim kompasom.

Ipak, kratkoročni je odgovor u svakom pogledu jednako važan, i ostaće važan do kraja vašeg života. Duh uverava, neprijatelj optužuje. Kako znati koji je čiji glas?

Razmislite na trenutak o tome logično.

Što neprijatelj pokušava učiniti optuživanjem? A Duh uveravanjem? Jasno je da neprijatelj želi uništiti vaše zajedništvo s Bogom. Duh, naprotiv, pokušava obnoviti vaše zajedništvo s Bogom. (Valja napomenuti da tužitelj često govori istinu. Gresi i propusti za koje nas optužuje nisu uvek izmišljeni. Katkad optužbe odgovaraju stvarnosti.)

Ako Duh pokušava obnoviti vaše zajedništvo s Bogom, iz toga sledi da će se nakon priznanja greha uverenje o njemu istopiti i izniknuće cvet zajedništva, još mirisniji negoli pre. Sledi i to da, ako je Sotona kanio uništiti vaše zajedništvo s Bogom i ako osećaj grešnosti potiče od sotonskog optuživanja, nećete osetiti nikakav miomiris. Pre će vam se činiti da vam je priznanje bilo nekako nedovoljno, da još temeljitije morate preispitati svoj greh, da još više morate ispaštati. Ali, na vaš užas, priznanje nikad neće biti dovoljno temeljito. Neki glas će vas pitati: "Koji je bio pravi motiv tvojeg dela? Jesi li siguran da ništa nisi izostavio? Zar ne osećaš da samo grebeš po površini? Ne vidiš li kako ti varka prodire u srce poput opaka otrova?" Obuzeti užasom, ustuknućete pred sve strašnijom slikom vlastitog zla i pokvarenosti. Najprije sivilo, a zatim crnina zaogrnuće vas poput oblaka, i tako ćete sedeti u drhtanju i šćućureni nad svojim jadom, obavijeni crnim plaštem vlastite senke. Tužitelj će ostvariti svoju nakanu.

Jedino mesto u Svetome pismu gde je đavo nazvan "Tužiteljem", nalazi se u dvanaestom poglavlju Otkrivenja. U istom poglavlju, upravo u sledećoj rečenici, čitamo da su ga braća "pobedila (kao tužitelja) krvlju Jagnjeta".

Pričaju se mnoge gluposti i čine mnoge lakrdije u vezi sa svetim rečima: "Isusova krv".

Neka nam bude jasno da reči same po sebi nemaju magičnu moć. One nisu čarobne. Nikada se ne smeju izgovarati kao kakva bajalica. Možda je istina da reči "Isusova krv" mogu izazvati zaista dramatičan učinak. Đavolčići su ipak vrlo nervozna stvorenja.

Međutim, u odnosu na "Tužitelja", značenje im je jasno. U Svetom pismu krv označava smrt, uvek smrt, i obično nasilnu ili požrtvovanu smrt ("Neka njegova krv padne na nas i na našu decu", "krvni osvetnik", i tako dalje). Čak i tamo gde se čini da govori o životu, spominje ga kao nešto što je proisteklo iz smrti. Tako, kada Jovan kaže da su braća pobedila "Tužitelja" krvlju Jagnjeta, time zapravo kaže da su Hristovom smrću pobedila njegove optužbe.

Drugo što morate razumeti u vezi s krvlju, da nam je ona data kako bi nam očistila savest. Pevamo pesmu o tome kako su nam srca oprana Isusovom krvlju. Note su možda muzički gledano u redu, ali teologija malo škripi. "Ako, naime, krv jaraca i bikova... posvećuje", piše pisac Poslanice Jevrejima, "koliko će više krv Hrista... će očistiti našu savest od mrtvih dela da služimo živom Bogu" (Jevrejima 9:13-14).

Pokušajte razumeti taj stih. Do sada smo razmatrali sotonsku strategiju razaranja zajedništva s Bogom uz pomoć opterećivanja savesti krivicom. Božji odgovor na vašu savest opterećenu krivicom jest smrt Njegovog Sina. Vaš odgovor na savest opterećenu krivicom obično je da nešto činite, da delate - da upornije i iznova i iznova priznajete grehe, da se više molite, da više čitate Bibliju, da dajete više novca i slično. Ti su postupci ono što pisac Poslanice Jevrejima naziva "mrtvim delima", upravo ono od čega vam savest treba biti očišćena, ono što vas na kraju uvuče i drži u senki vlastite krivice.

Razmotrite još jedan stih iz Poslanice Jevrejima: "Pristupajmo k njemu iskrena srca i sa sigurnim uverenjem pošto smo očistili srca od zle savesti i oprali telo čistom vodom" (Jevrejima 10:22). Eto, vodom čistimo telo, a krvlju savest. Obratite pažnju i na kontekst.

Znate li kako ćete smelo ući u prisutnost svetoga Boga? Ili mu možda dolazite puzeći, pognute glave i spuštenih ramena? Razlika između jednog i drugog pristupa je povezana sa stanjem vaše savesti. Čovek čiste savesti trči u Božju prisutnost široko raširenih ruku, kao dete koje skače u zagrljaj ocu. Dolazite li i vi tako?

Zar ne razumete? Otac vas ne prihvata srdačno zato što ste se silno trudili, zato što ste sve do sitnica priznali ili zato što ste u poslednje vreme znatno duhovno napredovali. On vas ne prihvata srdačno zato što imate nešto čime se možete ponositi. On vas srdačno prihvata zato što je Njegov Sin umro za vas. Njegovo je srce uvek čeznulo za vama; čeznuo je da vas zagrli. Sada je Hristova smrt omogućila Ocu da učini ono što je oduvek želeo. Stoga, dođite mu smelo - poškropljeni krvlju. Neka vas privije u svoj zagrljaj, i neka Njegove vruće suze peru vaše telo.

Vruće suze? Zvuči li taj izraz malo sentimentalno, ili možda odiše nepoštovanjem? Teološki neispravno? Nema tih reči koje bi mogle primereno izraziti ljubav što je dovela do smrti Božjega Sina. Svemir se trebao zaustaviti i, što se mene tiče, žao mi je što se nije zaustavio. Nikada nije počinjen odvratniji zločin protiv Boga, niti je ikada izvršen veći čin ljubavi prema zločincu. Možete li toliko huliti na Boga i reći da vaša mrtva dela, vaši slabašni napori mogu nešto pridodati dovršenom delu umirućeg Spasitelja? "Svršeno je!" Povikao je. Završeno! Učinjeno! Zauvek gotovo! Razvalio je paklena vrata i oslobodio zatvorenike, obesnažio smrt i iz groba je provalio u novi život. Sve to da i vas oslobodi od greha i smrti. On vam je otvorio put, da možete potrčati u Božje naručje puno ljubavi.

Razumete li sada kako su "braća" pobedila "Tužitelja", i to "Jagnjetovom krvlju"? Nisu dopustili da im njegove optužbe zapreče pristup Bogu. Dovoljno je bilo jednostavno priznanje. Odvažno su se suočili se sa Tužiteljem govoreći: "Već nam je poznato i ono najgore što nam možeš reći, a poznato je i Bogu. A što je još važnije, Isusova krv je dovoljna..."

I zato, kad opazite da se spušta "sivi oblak" - dok se molite, dok ste na poslu, ili radite bilo šta drugo - kada opazite da vašim rečima nedostaje sigurnosti i pouzdanja zbog nekog neodređenog osećanja krivice, podignite pogled prema Bogu i recite: "Hvala ti, Oče moj, za krv tvoga Sina. Hvala ti, čak i sada što me rado i s ljubavlju prihvataš, uprkos tome što sam takav kakav jesam i u svemu šta sam učinio - zbog Njegove smrti. Oče i Bože moj, dolazim ti u zagrljaj."

Recite mu to sada. Recite to sedeći, klečeći ili stojeći. Nemojte čekati ni trenutak. Vaš nebeski Otac vas čeka. Nedostajete mu. Poziva vas da dođete. Sada. Poškropljeni krvlju Njegova Sina.