• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Nemoj da se ponese srce tvoje i zaboraviš Gospoda Boga svog, koji te je izveo iz zemlje misirske, iz kuće ropske; Koji te je vodio preko one pustinje velike i strašne gde žive zmije vatrene i skorpije, gde je suša, a nema vode; koji ti je izveo vodu iz tvrdog kamena; Koji te je hranio u pustinji manom, za koju ne znaše oci tvoji, da bi te namučio i iskušao te, i najposle da bi ti dobro učinio [da budeš srećan]." (5. Moj. 8:14-16 RDK, naglasak dodat)

"Biti srećan" ili "postati srećan" - izazov je koji magnetski privlači svakog čoveka! U ranoj sam mladosti povremeno sanjao o tome kako ću do tridesete godine biti najsrećniji čovek na svetu: preploviću okeane, preći brda i doline, ostvariću svoje životne planove. Mislio sam da čekanje na sreću nakon tridesete predstavlja neuspeh i razočaranje!

Verujem da nisam usamljen u ovakvim mislima. Podosta je ljudi koji maštajući o sreći, misle o sreći - koja dolazi odmah! Ko voli čekati godine i godine na stan, auto, životnog saputnika ili saputnicu? Sreća bi trebala početi odmah! Brzi smo i nestrpljivi u našim nastojanjima za srećom, koju često vidimo u materijalnim postignućima. Mislimo: ako sreća ne počne danas, onda moj život nikako i ne može biti srećan i uspešan pohod. Ponekad je naš zaključak: danas ili nikad! Ništa mi danas ne sme stajati na putu u ostvarenju sreće!

No, govori li Biblija o sreći koja počinje odmah? Kaže li Bog: "Čim te uvedem u svet, želim da si okružen svime što ti srce poželi, svime što ti treba i ne treba"? Znaš li da Biblija spominje sreću na jedan malo drukčiji način: ona govori o sreći - na koju valja čekati!? Poslušaj pažljivo ovaj odlomak iz osmog poglavlja Ponovljenog zakona, u kojem se Mojsije obraća izraelskom narodu, nakon dugotrajnog pustinjskog hoda: "Nemoj da se uznese srce tvoje i da zaboraviš Gospodina, Boga svoga, koji te izveo iz zemlje egipatske, iz kuće ropstva; koji te proveo kroz onu veliku i strašnu pustinju, kroz zemlju plamenih zmija i štipavaca, suhim i bezvodnim krajem; koji ti je izveo vodu iz stijene tvrde kao kremen; koji te u pustinji hranio manom, nepoznatom tvojim ocima, da te ponizi i da te iskuša te da na kraju budeš sretan." (5. Moj. 8:14-16 KS) Jesmo li dobro čuli: da te ponizi i da te iskuša te da na kraju budeš srećan!?

Možda ćeš povikati od negodovanja, kao što bih to i ja ranije učinio: "Pa, kakve ja veze imam s pustinjom, zmijama i škorpijama - ja živim u civilizovanom svetu i muku mučim kako doći barem do polovnog auta! Još mi samo fale zmije i škorpije!" No, nisi li primetio onaj deo poslednjeg stiha koji kaže: "...da te ponizi i da te iskuša te da na kraju budeš sretan"?

Pre ulaska u Obećanu zemlju, Bog po Mojsiju podseća Izraelce na izbavljenje iz egipatskog sužanjstva i četrdesetogodišnje lutanje pustinjom. Naglašava im da su imali nekoga ko se brinuo o tome da u krajnje teškim uslovima ne budu ni gladni ni žedni. Bog je činio čak i čudesne zahvate ne bi li narod imao osnovne uslove za život.

Možda bi sada mogao reći: "Ali kakav je to Bog, koji tek na kraju želi sreću svome narodu. Ja svima želim sreću već na početku. Kakve koristi od takve sreće, koja dolazi tek na kraju - a ne dolazi na početku pa nadalje?" Božja je poruka u ovome događaju vrlo značajna: izraelski narod je kroz iskustvo pustinje, kušnje i poniženja, najpre trebao naučiti šta je to istinska sreća. Izraelci su mogli svoju sreću videti u lepim kućama, koje je Bog nagovestio da će sagraditi u zemlji, prema kojoj su se zaputili. Sreću su mogli potražiti u zlatu, srebru i materijalnom blagostanju, koje ih je tamo čekalo. Sve je to bio Božji dar, kao što piše: "Ješćeš i bićeš sit, pa blagosiljaj Gospoda Boga svog za dobru zemlju koju ti da." (5. Moj. 8:10 RDK) No, u isto vreme, Bog ih je i opominjao: "I čuvaj se da ne zaboraviš Gospoda Boga svog ..." (5. Moj. 8:11 RDK)

To im je bila jasna poruka da sreća nije u darovima, već u Darodavcu - u Bogu, koji ih je izveo iz ropstva i poveo u slobodu - prema dobroj zemlji. Pretila je opasnost da u potpunosti zaborave na izvor svoje sreće. Četrdeset godina pustinje, neposluha i lutanja, bila je cena spoznaje prave i istinske sreće. Ona se u prvom redu neće očitovati u blagostanju, o kojem su maštali već u onome, pod čijim okriljem i zaštitom žive - a to je Bog.

Tako sam i ja - u mnogim godinama lutanja i traženja - najpre platio cenu spoznaje istinske sreće, dok nisam shvatio da ona nije u darovima i dostignućima, za kojima sam čeznuo. Ona je u Darodavcu, koji mi se otkrio kroz svoju Reč, Bibliju - Sveto pismo. Gospod je pripremao moje srce da na kraju lutanja pustinjom budem istinski srećan - srećan u onome koji me je izbavio iz greha i lutanja, i podario mi mir i sklonište na ovome svetu.

Moja mala pustinja je počela ovako: rodio sam se na selu s mnogim željama i htenjima. Iako je život na selu lep i blagoslovljen, ipak nisam tu pronalazio sebe. Više me je privlačila knjiga i san o životnim dostignućima u dalekim krajevima. Dok sam polazio u osnovnu školu, sanjao sam o odlasku u veća mesta, gde ću imati veće mogućnosti za uspeh. Nakon srednje škole i povratka u selo, ponovno sam se osećao skučeno: hteo sam otići u daleka mesta a nisam mogao. Nakon što sam ipak uspeo nakratko poći u svet u potrazi za srećom, opet sam se morao vratiti nazad neostvarenih snova. Nakon svakog povratka gorko sam plakao, jer sam se vraćao nesrećan i očajan. Pustinja je bila i dalje preda mnom: niti sam u svome mestu mogao naći željenu sreću, niti sam mogao poći negde drugde. No, danas kad se osvrnem na to "nesrećno i sanjalačko" razdoblje života, vidim da je Gospod više puta "izveo vodu iz tvrdog kamena" (5. Moj. 8:15 RDK), te me "hranio u pustinji manom" (5. Moj. 8:16 RDK). To je bilo onda kada je Gospod na moj put stavljao voljene osobe, poput moje tetke i moga tetka te drugih dragih ljudi, kroz koje me je izbavljao iz očaja i vodio me putem svoje providnosti.

Danas shvatam da mi je Gospod Isus kroz sva ta iskušenja i poniženja jednostavno govorio: "Sve to činim ne bi li primetio i upoznao mene, koji sam svoj život položio za tebe, ne bi li se konačno otrgnuo od zemaljskog poimanja sreće i prihvatio moju ruku." Kraj sam pustinje nazreo tek onda, kad sam konačno rekao: "Gospode, u tvoje ruke u potpunosti predajem svoj životi i prihvatam tebe kao svoga Darodavca!"

Nadalje sam se u trenucima kušnji i obeshrabrenja, čvrsto držao za onaj stih: "... Te da na kraju budeš srećan"! Više nego tebi samome, Bogu je stalo do toga da budeš srećan i blagoslovljen. No, apostol Jakov piše u svojoj poslanici: "Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni odozgo je, dolazi od Oca svetlosti [od Stvoritelja]..." (Jak. 1:17 RDK, naglasak umetnut) Da bismo se naučili ceniti darove, prepoznavati ih i biti zahvalni jedinome Darodavcu, potrebno je preći pustinju, dužu ili kraću, s manje ili više oaza.

Nakon što sam celim svojim bićem shvatio odakle dolazi istinska sreća, stavio sam još jedan putokaz pred sebe. To je zapis Isusovih reči iz evanđelja po Mateju: "Nego ištite najpre carstvo Božje, i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati..." (Mt. 6:33 RDK) Ljudska je sreća varljiva i prolazna. No, ona sreća, koja dolazi nakon što se najpre traži Božje vodstvo i blagoslov - ispunjava dušu i nastavlja se u večnosti. To je znao i psalmista, kada je ispevao stih: "Teši se Gospodom, i učiniće ti šta ti srce želi." (Ps. 37:4 RDK)

Veliki rano-hrišćanski učitelj Augustin je rekao: "Onom koji voli nije toliko stalo do darova koliko do ljubavi darodavca!" Koliko ti je stalo do Onoga, koji ti je darovao život i pružio ti ruku spasenja? Ako svoj životni put osećaš kao hod po pustinji, seti se da te je tvoj Darodavac spreman hraniti i pojiti iz svoje ruke. No, jesi li svoje srce predao njemu i slediš li pustinjski putokaz: "Te da na kraju budeš sretan"? Moja je molitva da nastavimo čitati Bibliju kao Božju reč tako da shvatimo svu dubinu bogatstva i ljubavi našega Darodavca, kako bismo ga uvek stavljali na prvo mesto, znajući da On vodi računa o našoj sreći.

Vlado Pšenko
vladimir.psenko@zg.t-com.hr
www.krscanski-radio.hr