• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Jer, od stvaranja sveta, Božije nevidljive osobine - njegova večna sila i božanstvo - mogu se jasno sagledati u onome što je stvoreno pa ljudi nemaju izgovora." (Rimljanima 1:20 SSP)

Iako mi hrišćani Božije postojanje smatramo očiglednim, puno ljudi u svetu ne veruje da Bog postoji i nimalo se ne ustručavaju da kažu da u natprirodno veruju samo neuki i sujeverni, a da su obrazovani Božiji službenici (pastiri, sveštenici) zapravo samo prevaranti koji "šišaju" lakoverne ovce.

Ali, da li je zaista tako? Da li samo neuki veruju u postojanje Boga? Bez ulaženja u nabrajanje silnih imena iz sveta nauke koja možemo da upotrebimo kao dokaz da među vernicima postoji nemali broj obrazovanih.

Razmotrimo sledeći primer kao manje-više jednostavan dokaz da verovanje u Boga ima puno smisla, kao i da je neverovanje u Boga zapravo neracionalno: Ako bi vam neko pokazao kompjuter, sa kompletno instaliranim programima, i onda vam rekao da se kompjuterov hardver stvorio sam od sebe, te da se onda softver sam unutar kompjutera spontano razvio tokom dugog vremenskog perioda, da li bi ste mu verovali?

Svakako, ne.

Zašto? Razlozi su prosti:

Prvo, ništa ne nastaje "samo od sebe". Drugim rečima sve što u prirodi postoji mora imati uzrok, te time i metalne i plastične komponente od kojih je kompjuter sastavljen moraju imati poreklo. Kompjuterov hardver se nije mogao stvoriti "sam od sebe".

Drugo, sofveri u kompjuteru načinjeni su na taj način da izvode precizne i specijalizovane radnje. Da bi ovo bilo postignuto programiranje ovih softvera zahteva informacije, koje moraju biti struktuirane precizno i planski. Ako se i najmanji redak unutar programa poremeti, to će se odraziti na celokupan program i potencijalno ga učiniti nefunkcionalnim, ili čak štetnim. Logično je da s obzirom na količinu i preciznost informacija koje sadrže, nastanak softvera nikako nije mogao biti produkt "slučajnih procesa", već su procesi koji su do njihovog nastanka doveli morali biti vođeni inteligentnim umom koji ih je planirao.

Kakve ovo ima veze sa verovanjem ili ne verovanjem u postojanje Boga - Stvoritelja? Naš svet se na mnogo načina može uporediti sa prethodno navedenim primerom.

Poput kompjuterskih softvera, naši DNK molekuli sadrže precizno kodirane informacije. Količina ovih informacije je tolika, da se, kako kaže čuveni ateista prof. Ričard Dokins, može uporediti sa najmanje dvostrukom, ili čak trostrukom količinom informacija sadržanim u svim tomovima Enciklopedije Britanika. Pored sadržaja velike količine informacija na neverovatno malom prostoru, informacije DNK su kodirane neverovatno precizno. One do detalja preciziraju sve funkcije našeg tela. Ako išta unutar DNK krene naopako, to će se odraziti kao bolest, deformitet ili čak smrt.

Samo postojanje informacija je jako fascinantan fenomen. Da bi informacija uopšte bila informacija, ona mora, u najmanju ruku, zadovoljiti ova tri kriterijuma:

1. Postojanje pošiljaoca-stvaraoca.

2. Postojanje primaoca-izvršioca.

3. Postojanje unapred određenog "jezika" koji i pošiljalac i primalac razumeju.

Ako napišem "đrčšk&%n", to nikome neće značiti ništa, jer nije deo ni jednog jezika koji bilo ko razume. S druge strane, rečenica "Ja bih želeo jednu jabuku." je savršeno razumljiva, jer među govornicima našeg jezika postoji konsenzus o:

1) glasovnoj vrednosti pisanih simbola (slova) koji su unapred nasumično određeni. Kažemo nasumično jer ne postoji ni jedan "zakon fizike" po kome se, npr., slovo J mora izgovarati onako kako ga mi obično izgovaramo.

2) Ovi simboli oformljuju zvučne skupove - reči. Reči takođe imaju nasumično unapred određeno značenje. Isto kao i pre, ni jedan "zakon fizike" ne nalaže da skup glasova J-A-B-U-K-A mora da bude imenica koja označava određeno voće.

3) Date reči oformljuju rečenicu. Rečenica se dobija sastavljanjem određenih vrsta reči. Opet, ovaj sastav je nasumično određen. Nijedan prirodni zakon ne nalaže da rečenica mora imati subjekat, objekat i predikat da bi bila funkcionalna.

Hemijski kodirane informacije unutar DNK, prate prethodno navedena svojstva "jezika", iako ne postoje prirodni zakoni koji ovo nalažu. Dakle, informacije unutar DNK neko je morao stvoriti, a zatim stvoriti i mehanizam za njihovo tumačenje. RNK je taj koji tumači DNK. Fascinantno je da RNK ne nastaje zasebno od DNK, već je sam njegov nastanak uslovljen čitanjem kodova unutar DNK. Ovo je klasičan slučaj "kokoška ili jaje" paradoksa.

Posle čitanja i tumačenja, neko ili nešto mora da, na osnovu tog tumačenja, dela. Ako, npr., dete kaže "Ja bih želeo jednu jabuku.", a roditelji nisu prisutni da to čuju, oni neće znati da dete želi jabuku, te mu je neće ni dati. Ćelije imaju mehanizme koji čitaju i delaju na osnovu DNK informacija. Ovaj trougao pošiljalac - tumač - primalac mora biti oformljen jednovremeno, inače proces neće funkcionisati.

Još jedna fascinantna stvar vezana za DNK je da može da se čita i unapred i unazad, i pri tom daje značenja koja su različita, a istovremeno i nužna u procesu. Ovo je jako važno, jer ni jedan jezički sistem stvoren od ljudi ovo ne može da postigne. Svi moderni jezici imaju poneki slučajan primer gde neka reč čitana unazad daje nekakvo drugačije značenje. Npr., moje ime "Aleksandar" čitano unazad daje "radna skela", ali ovo je samo puka slučajnost. Ako bih izvrnuo rečenicu koju sam koristio kao prethodni primer, dobio bih ".ukubaj undej oelež hib aJ", što ne prenosi nikakve informacije, te se na osnovu nje ništa ne može postići. DNK se, dakle, služi jezikom koji je daleko napredniji od bilo kog koji su ljudi izmislili.

No, neverovatnost programa iz DNK se ne ogleda samo u onome što se može videti golim okom, tj. u telima živih bića koja svakodnevno viđamo. Pogledajte video klip sa putanje date ispod, i videćete kako izgleda jedna od mašina unutar naših ćelija. Ove mašine su neverovatno komplikovane, funkcionalne i mikroskopski sićušne. (http://youtu.be/W3KxU63gcF4)

Ono što najviše čudi naučnike današnjice je takozvana nesmanjiva kompleksnost ovih mikromašina. Nesmanjiva kompleksnost jednostavno znači da ako se i jedan element ćelijske mašinerije oduzme, celokupan proces više ne može da funkcioniše. Ovo znači da je ova mašinerija morala biti sklopljena u jednom dahu i to svesno i s namerom.

Verovati da se sve ovo sastavilo "samo od sebe" ravno je verovanju da su se svi komjuterski programi koji postoje sastavili sami od sebe.

Ako je DNK bio paralela za kompjuterske programe (softver) iz našeg primera sa početka, moramo se pozabaviti i onim što predstavlja kompjuterski hardver iz istog primera, a to je naš fizički svet.

Pitanje je odakle je postojeća količina materije/energije nastala? Na ovo pitanje dodajmo činjenicu da se svi naučnici današnjice slažu da naš univerzum ima početak. Ovo nas nagoni da zaključimo sledeće:

1. Sve što ima početak ima i uzrok.

2. Univerzum ima početak.

3. Univerzum mora imati i uzrok.

S obzirom da niko unutar fizičkog sveta ne može da stvori nešto ni iz čega, jer bi to bilo suprotno prvom principu termodinamike, jedini razuman odgovor koji nam ostaje je da je neko biće koje postoji van materijalnog sveta stvorilo naš svet. Biblija nam kaže da je Bog, naš Stvoritelj, Duh (Jovan 4:24), te se to savršeno uklapa u ovu stavku.

Ako ovo znamo, verovati u postojanje Boga, koji je nematerijalni uzrok postojanja materijalnog, je u potpunosti i racionalno i naučno. Zapravo, ne verovati u Boga je isto kao i verovati da se kompjuter, iz našeg primera sa početka, stvorio sam od sebe.

Pokazati ove činjenice nekome ko sumnja u Božije postojanje tu osobu verovatno neće direktno odvesti u spasonosnu veru u Isusa Hrista, ali će svakako otvoriti vrata daljem svedočenju Svetog Duha.