• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Zašto je Bog uopšte stvorio svet kad je znao za stravične posledice čovekovog pogrešnog izbora? Svet je pun besmislenih patnji, okrutnih nepravdi: Zašto Bog ne interveniše i ne dokrajči zlo? Ako Bog ima fantastičan plan za sve koji ga ljube: Zašto bi oni zbog neposlušnih ljudi bili uskraćeni lepog i dobrog života?

"A kada usev izniče i rod donese, tada se pokaza i kukolj. A domaćinove sluge pristupiše i rekoše mu: gospodaru, zar nisi posejao dobro seme na svojoj njivi? Otkuda dakle kukolj? A on im reče: neprijatelj je to učinio. Sluge mu pak rekoše: hoćeš li dakle da odemo i da ga saberemo? A on im reče: ne, da ne biste skupljajući kukolj iščupali zajedno s njim i pšenicu. Ostavite neka oboje rastu zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima: skupite prvo kukolj i svežite ga u snopove da se spali, a pšenicu snesite u moju žitnicu!" (Mt. 13,26-30 EČ)

Postojanje zla oduvek je bilo najjače oružje u ateističkom arsenalu. Nemački naučnik Wilder Smith ovako opisuje primedbe jednog kolege:

"Čudim se da razuman čovek može verovati u dobrog, sveznajućeg i svemoćnog Boga i još ga smatrati osobom... Još bi mogao razumeti njihovo oduševljenje Bogom dok promatraju lep izlazak sunca u planinama, orhideju u cvatu ili razdragane mladiće i devojke, ali oni ne vide i drugu stranu medalje... Šta reći o mački koja vreba miša, igra se s njim, muči ga i na kraju pojede? O mladoj majci koja umire od raka, čije telo ima miris raspadanja... Šta reći o strahotama rata, o ljudima otrovanim u plinskim komorama, mučenim u logorima, od kojih su mnogi pripadali njegovu izabranom narodu? Takva bi zlodela zabranili čak i bezbožni ljudi da su mogli, a njihov ih je svemogući, pun ljubavi Bog puštao godinama... Uopšte ne verujem u Boga, bio on dobar ili zao. Vera u Boga donosi više teškoća nego što ih rešava."

Bog, tvrdi se, ne može biti istovremeno dobar i svemoćan. Prisutnost zla dokazuje da takav Bog ne postoji.

No, Wilder Smith nastavlja:

"Pre drugog svetskog rata, često sam posmatrao katedralu u Kelnu. Divio sam se toj gotskoj građevini. Katkada sam satima gledao te ljupke, uspravne stubove, krasan visoko svedeni krov, srednje vekovne šarene prozore i orgulje. Što sam duže posmatrao tu građevinu, više sam se čudio arhitektima i zidarima koji su tokom vekova zamislili i gradili tu lepu katedralu. Očigledno su sve te skladne linije zamislili stručnjaci koji su ne samo stvorili konstrukciju građevine već imali i osećaj za lepo. Kvalitet gradnje bio je prvorazredan. Divio sam se našim precima dok sam posmatrao delo njihovih ruku...

Još se i sad sećam razočaranja koje sam doživeo u jesen 1946. kada sam nakon rata video katedralu. Oba su tornja štrčala iz strašne gomile ruševina. Oko katedrale je sve bilo sravnjeno sa zemljom. Tornjevi su izdaleka dosta dobro izgledali, ali iz blizine na njima su se videle ogromne rupe. Krov je bio razrušen, orgulje uništene, prozori poispadali, a posvuda je bilo građevinskog materijala pretvorenog u prašinu.

Dok su mi misli vrvele glavom nikako nisam povezivao ruševinu nekoć tako lepe građevine s nesposobnošću arhitekte ili graditelja koji ju je gradio. Takođe, nisam posumnjao u njihovo postojanje iako je njihovo delo preda mnom ležalo u ruševinama. Ostaci su građevine, štaviše, jasnije pokazivali kako je dobro bila zamišljena. Još su stajali visoki stubovi, ljupki gotski lukovi, čak su i rupe od bombi u građevini otkrivale kako su je arhitekti dobro zamislili, a graditelji stručno izgradili. Svedočili su o tome i unutrašnji delovi ove ruševine, koji su vekovima bili skriveni ljudskom pogledu. Moglo bi se čak tvrditi da razorena građevina još bolje nego netaknuta svedoči o savršenosti planiranja i konstrukcije."

Ruševine prema tome, dokazuju da se katedrali dogodilo nešto suprotno nameri onih koji su je sagradili. Podsećaju nas na biblijski pojam palog stvorenja, sveta koji je pao u greh.

Isus Hrist u kratkoj usporedbi opisuje čitavu ljudsku istoriju: "... carstvo nebesko je slično čoveku koji je posejao dobro seme na svojoj njivi. Ali kada su ljudi spavali, dođe njegov neprijatelj i poseja kukolj sred pšenice i ode." (Mt. 13,24-25 EČ)

Isus time potvrđuje iskonski biblijski izveštaj koji nam kaže da je sve dobro počelo, da je Bog stvorio dobar svet, koji se kasnije izopačio.

ZAR NIJE POJAM PALOG STVORENJA ČISTA ŠPEKULACIJA?

Neki su skloni odbaciti ideju o palom stvorenju kao špekulaciju (nagađanje). Postoje međutim dobri razlozi da je prihvatimo.

Prvo značajke fizičkog sveta odgovaraju biblijskom opisu. Danas naučnici veruju da je svemir imao svoj početak, da nije oduvek postojao. Kao što se Wilder Smith divio Kelnskoj katedrali, tako se oni dive svemiru. Razotkrivaju neverovatnu logiku kojom je sastavljen naš svet, ali se istovremeno suočavaju sa slučajnim procesima gde se sve odvija nasumice. Jedan od najosnovnijih fizičkih zakona jest drugi zakon termodinamike, koji govori da sve u fizičkom svetu ide prema entropiji.

Drugim rečima, postoji prirodni tok prema raspadanju. U fizičkom svetu, dakle, imamo neverovatnu "smišljenu" složenost na jednoj strani, i zakone slučajnosti i raspadanja na drugoj strani. To stanje tačno odgovara biblijskom nauku o svetu, o svemiru koji je dobro, smišljeno počeo, a koji je zatim "podvrgnut ispraznosti" (Rim. 8,20), jer su stvari krenule nizbrdo. Ateizam može lako objasniti raspadanje fizičkog sveta i slučajno kretanje atoma, ali ne može objasniti prvobitnu "smišljenu" složenost, koja se očituje svuda u svemiru.

BESMISLENO TRPLJENJE

Drugo, pogrešno je misliti da problem zla možemo rešiti negirajući Božje postojanje. Ako Bog ne postoji, naši su problemi kudikamo veći.

Jedan je mladić postao ateista zato što je njegova majka umirala u teškim bolovima od raka. Govorio mi je ovako: "Molio sam Boga bezbroj puta da je izleči, ali nisam dobio nikakav odgovor. Samo sam gledao njene strašne patnje. Od tada ne verujem u Boga."

Pokazao sam mu da time nije ništa rešio. Kao hrišćanin, mogao bi barem iskreno žaliti zbog gubitka ljudskog bića. Kao ateista morao bi reći nešto slično ovom: "Jedan složeni skup različitih molekula (mama) koji se dosada održavao na određenom nivou složenosti (života) prešao je kritičnu tačku (smrt) i sada se nalazi u fazi raspadanja, što izaziva neprijatne hemijske reakcije (bol i žalost) u njemu i u jednom drugom, srodnom biću (meni). U slučajnom svetu u kojem se nalazimo takve se promene dešavaju bezbroj puta i nemaju nikakav značaj ili smisao. Atomi se kreću nasumce, bez cilja, i to je sve..."

Je li takva žalost manje problematična? Mislim da nije.

Ako pak verujemo da je svako ljudsko biće dragoceno stvorenje, stvoreno na sliku Božju, te da su bolest i smrt znaci palog sveta u kojem se nalazimo, onda imamo osnovu za istinsku žalost.

MRAČNE SILE

Treće, zlo u ljudima može biti tako snažno da su mnogi skloni prihvatiti biblijsko učenje da iza zla u svetu i u ljudima stoje zle, nadprirodne sile.

U Velikoj Britaniji pre drugog svetskog rata živeo je C.E.M. Joad. Poznati intelektualac, odličan u raspravljanju, često je učestvovao u radio emisijama kao pristalica ateizma. No, nakon rata postao je hrišćanin i priključio se crkvi. Kada su ga pitali zašto, rekao je da je bio toliko zaprepašćen pojavom zla tokom rata da je počeo verovati u zle sile koje imaju nadprirodnu moć. Odatle nije bilo teško doći do vere u Boga.

Mnogi danas i na našem tlu tako razmišljaju. Ne veruju da su strahote kakve smo mi doživeli rezultat ljudske prirode. Uvereni su da iza njih stoje mračne sile zavere. Ako je srednji vek preterao u jednom smeru, naš je materijalistički svet preterao u suprotnom. Izostavili smo duhovni faktor.

PAD I ETIKA

Četvrto, biblijski pojam pada nudi nam pravu osnovu za etičko poimanje ljudskog življenja. Ako je naš svet nastao slučajno (što je samo po sebi teško verovati) i nije pao u greh i zlo, onda je zlo endemično[*], to jest sastavni deo stvarnosti koja nas okružuje. Ono je uvek bilo i uvek će biti i zato nije u pravom smislu zlo. Gotovo svaka etička misao polazi od toga da svet kakav jeste nije dovoljno dobar, da bi nešto trebalo menjati. Ali čim kažemo da "bi trebalo", pretpostavljamo da je za svet u kojem živimo, ipak, namenjen neki bolji plan, naum od kojeg je nekako odlutao. Odatle sledi da bez biblijskog pojma pada možemo samo konstantovati da svet jeste ono što jeste, da su nam neke pojave ugodne, a druge neugodne. Ne možemo govoriti o dobru i zlu.

Ima i drugih posledica. Ako je zlo u našoj stvarnosti endemično, ono ima jedno pravo da postoji kao i dobro. Prema tome nema bitnog razloga zašto bi se valjalo boriti na strani dobra, a protiv zla.

Istočni svet, sa svojim panteizmom i monizmom, to dobro razume. Za njega su dobro i zlo samo dva obraza iste stvarnosti. Ovde se etika pretvara u prihvatanje sudbine. Prema tom shvatanju moj problem nije toliko u tome što su nasilnici upali u moj dom, ubili mi ženu i decu, opljačkali imovinu, spalili kuću - već u tome što ne mogu prihvatiti svoju sudbinu, što ja kao pojedinac nisam u skladu s jedinstvom svega što postoji, što se bunim protiv zla, koje je sastavni deo tog jedinstva, što svojim pojedinačnim zahtevima kvarim sveopšte jedinstvo. Oslobođen sam tek kad mi je sve ravno, kada sam u dubini duše sjedinjen sa svojom sudbinom, bez obzira je li dobra ili zla.

Samo nam biblijski scenario nudi pravu osnovu za razlikovanje dobra i zla. Prema njemu zlo je uljez u stvorenju, uljez koji će na kraju biti isteran. Ulazi kao neprijatelj, pa se imamo pravo boriti protiv njega. Ako su bolest, glad i rat delo Sotone, pođimo lečiti bolesne, hraniti gladne, tvoriti mir. Ako pak ne, onda medicina, humanitama pomoć gladnima ili mirotvorstvo nemaju pravu osnovu. Zašto bismo pokušali promeniti svet?

(Nastavak u sledećem broju...)