• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Slušajte! Neko viče u pustinji: 'Raščistite put Gospodu! Poravnajte kroz pustu zemlju stazu našem Bogu!'" (Isaija 40:3)

"Tih dana dođe Jovan Krstitelj. Propovedao je u judejskoj pustinji, govoreći: 'Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko!' A Jovan je onaj o kome je govorio prorok Isaija kad je rekao: Neko viče u pustinji: 'Raščistite put Gospodu! Poravnajte kroz pustu zemlju stazu našem Bogu!'" (Matej 3:1-3)

Na početku smo videli Isaijino proroštvo o nekom ko viče u pustinji, zatim dosta vekova kasnije Jovana Krstitelja koji je ispunio to proroštvo. Jovan je bio taj glas u pustinji, koji je najavljivao skori dolazak Hrista na zemlju, i bio je zadužen za pripremu tog velikog događaja. On je svoj posao uradio uspešno. Hristov prvi dolazak je bilo nešto najvažnije što se desilo čovečanstvu. Naravno, sa celom Njegovom službom, smrću na krstu, i vaskrsenjem.

Drugi jako važan događaj koji očekuje ovaj svet, je Hristov drugi dolazak. Za one hrišćane koji ne veruju u doslovan Hristov dolazak, ili su se vremenom razočarali i prestali su da veruju, samo ću reći da na svako proročanstvo o Hristovom prvom dolasku, postoji oko osam o Njegovom drugom dolasku. Neko je izračunao da u Starom zavetu postoji oko 300 proročanstava o prvom dolasku Gospoda. Množenjem dobijamo oko 2400 proročanstava o Hristovom drugom dolasku. U Starom zavetu se od 39 knjiga, u 17 spominje drugi dolazak, dok se u Novom zavetu to spominje u čak 23 od 27 knjiga. Ako je Hrist došao prvi put, što je dokazano i istorijski, koliko je onda sigurno da će doći i drugi? Mislim da o tome ne treba ni raspravljati. Ono o čemu želim da govorim je ono što je prethodilo prvom, i šta bi trebalo da prethodi drugom dolasku. Na početku smo čitali o čoveku zvanom Jovan, koji je energično propovedao pokajanje, i pripremao je put za Gospoda. On je bio glas u pustinji. Šta je to pustinja?

Pustinja je mesto u kome gotovo da nema života, mesto u kome je preko dana toliko toplo da ako čovek samo kratko vremena provede na suncu bez zaklona i vode, gotovo sigurno će umreti, dok ako se u pustinji nađe noću, preti mu opasnost od velike hladnoće. Pustinja je mesto gde ljudi doživljavaju fatamorganu, odnosno priviđaju im se stvari koje su im potrebne. To je mesto gde se željno iščekuje oaza, izvor vode za okrepljenje. U duhovnom smislu, svako od nas ko se iskreno obratio, nanovorodio, je prešao iz Egipta u pustinju. Mi smo trenutno u pustinji. Vidimo da ovde nema života, ljudska hladnoća može da ubije, a vrućina greha može da nas opeče, i konačno usmrti. Priviđaju nam se mnoge stvari koje bi smo želeli, mislimo da smo našli sreću u nekim stvarima, ali sve je to fatamorgana. Jedino što može da nas održi u životu je Božija oaza, koja nas okrepljuje živom vodom, i daje nam snagu da nastavimo put.

Božiji narod Izrael je nakon izlaska iz Egipta otišao u pustinju, gde je proveo 40 godina, tamo ih je Bog čuvao, davao im je hleb sa neba i vodu iz stene. Tamo su bili kušani, i konstantno su padali na tim iskušenjima i testovima. Većina ljudi je prigovaralo Mojsiju i Bogu, iz zbog njihove tvrdoglavosti nisu izašli iz pustinje. Mi treba da se čuvamo da nam se ne desi isto to.

Gospod Isus je bio 40 dana iskušavan u pustinji, nije pao na tim iskušenjima, već je izašao kao pobednik. Mi bi trebalo da sledimo njegov primer, i da istrajemo, jer ćemo ako uspemo u tome sigurno jednog dana izaći kao pobednici.

Jovan koji je bio glas u pustinji, se pojavio na prelazu između Starog i Novog zaveta. Njegovo propovedanje je prethodilo velikom događaju. Drugi veliki događaj je veoma blizu, jer Gospod Isus je na vratima, i samo je pitanje dana kad će se pojaviti u svojoj slavi, i kad će ga svako oko videti. Moje mišljenje je, da tu ulogu glasa u pustinji treba da preuzmemo mi, i da energično propovedamo pokajanje, i pripremamo put za drugi dolazak Cara nad carevima. Ovaj put pokajanje ne treba da se propoveda samo nevernima i grešnima, već i hrišćanima. Svi smo mi na neki način zaspali, utonulo smo u našu svakodnevnicu, postali smo pomalo religiozni, i mnogi od nas su u opasnosti da postanemo one lude device kojima će se svetiljke ugasiti pre nego mladoženja dođe. Treba svi da se trgnemo malo, da se ponizimo, da raskinemo odnose sa svim "malim" gresima sa kojima smo sklopili primirje, i da se okrenemo Gospodu i tražimo od njega više Duha Svetoga, kao što je Jelisije tražio od Ilije pre nego što je ovaj otišao u nebo. Nije se zadovoljio samo time da Ilijin duh dođe na njega, već je tražio dvostruki deo njegovog duha (vidi 2. Carevima 2:9-10).

Ni mi takođe ne treba da se zadovoljimo malim otkrivenjima, već treba da tražimo više. Da više i ustrajnije molimo, i strastvenije proučavamo Reč. Vidimo da je vreme pri kraju, vidimo da većina ljudi korača širokim putem u propast, i jedino što te ljude može da spasi je vera. Ali kako da oni imaju veru kad im se ne govori? Ko njima može da govori o Hristu? Ko će reći mom komšiji, mom kolegi na poslu, ako neću ja? Ne treba čekati da dođe neki misionar iz neke strane zemlje za to, već svako od nas da uradi ono što je na nama. Svetu je potreban glas iz pustinje koji će da ih izvuče iz Egipta. Svako od nas je dužan da svet opomene da se približio Dan Gospodnji, kao što je Jovan upozoravao onaj naraštaj, kao što je još puno ljudi u istoriji čovečanstva upozoravalo njihove naraštaje, tako i na nama stoji ovaj moderan naraštaj 21. veka, pre nego što potpuno ljudima isperu mozgove i priključe ih na neke mašine i slično, mi moramo da im propovedamo Hrista raspetoga za njih. Svako od nas ima svoje breme, svoj grad, svoju školu, svoju porodicu, svoju firmu, mi moramo da vičemo tim ljudima, jer je ljudska savest zaspala dubokim snom, ušuškana od strane sotone, jedino što može da ih probudi je glasan povik osnažen od strane Svetoga Duha, i Božija reč koja je mač oštar sa obe strane.

Jovan je bio duhovno velik čovek, bio je ispunjen Duhom još u majčinoj utrobi, a sam Isus je rekao za Jovana da je on najveći čovek medu rođenima od žena. Mi možemo da se divimo tom čoveku, ali nastavićemo dalje Isusovu priču o Jovanu. Čitamo sledeće: "Istinu vam kažem: među rođenima od žena nije se pojavio niko veći od Jovana Krstitelja, a najmanji u Carstvu nebeskom veći je od njega." (Matej 11:11)

Šta je carstvo nebesko, i ko pripada njemu? Brate, sestro, ako si nanovorođen vernik, ispunjen Svetim Duhom, onda se ti nalaziš u ovoj izjavi. Svako posle Jovana Krstitelja, počev od apostola i dalje, ko je prihvatio Isusa za Gospoda i Spasitelja po novom savezu je pripadnik Carstva nebeskog. Onda po ovoj izjavi Isus tvrdi da je svaki nanovorođeni vernik veći od Jovana, a samim tim i ostalih starozavenih vernika, a to je veoma velika stvar. Ako se neko pronalazi u ovom, ne treba da se uobrazi i uzoholi, već treba da shvati kolika je odgovornost na njemu. Ako su svi ti veliki ljudi Starog zaveta imali toliku odgovornost, i ispunili su svoje zadatke, koliko je to više na nama, je u nama prebiva Bog Sveti Duh, treće lice Trojedinog Boga. U skladu sa tim moramo to shvatiti ozbiljno, i naše dane provoditi oprezno.

Iako najveći čovek Starog zaveta, Jovan, on nije bio ispoštovan kao takav, već je svoj život završio boreći se za pravdu i istinu, i bio je ubijen od strane Iroda. U svetu je danas mnogo irodovaca, koji ne žele da budu upozoreni na greh, koji će i nama želeti slično da urade, ali mi moramo ipak istupiti, i biti Glas u pustinji, jer je blizu Dan Gospodnji, na vratima. Moramo poravnati staze, pozivati ljude na pokajanje, ako treba i naš život položiti za Istinu.