• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Zašto je Bog uopšte stvorio svet kad je znao za stravične posledice čovekova pogrešnog izbora? Svet je pun besmislenih patnji, okrutnih nepravdi: Zašto Bog ne interveniše da dokrajči zlo? Ako Bog ima fantastičan plan za sve koji ga ljube: Zašto bi zbog neposlušnih, ti ljudi bili uskraćeni? Zašto je Bog dopustio nastanak zla?

Prema Bibliji Bog je svetlo, i u njemu nema tame. Sve što je stvorio bilo je dobro. No, Bog je stvorio ljude (i anđele) s mogućnošću slobodnog izbora. Osnovni cilj bio mu je uspostavljanje odnosa uzajamne ljubavi između sebe i svojega stvorenja. A ljubav zahteva slobodu. Programirana ljubav nije istinska ljubav.

Kad se mladić zaljubi, mora se udvarati voljenoj devojci. Nasilje tu ne pomaže. Ono uzrokuje bol i mržnju. Zato mora osvojiti njeno srce, mora pridobiti njen pristanak. Tek onda nastaje prava ljubav. Ljubav mora biti dragovoljna. No, njegovo udvaranje uvek nosi rizik neuspeha. Možda će reći "ne"?! U tome je čar i agonija ljubavi.

I Božje "udvaranje" čoveku uvek je u sebi nosilo rizik da će čovek reći "ne", kao što su to učinili anđeli pre njega a sada postale zle sile. Adamu i Evi ponuđen je večni život u bliskom zajedništvu s Bogom, pod jednim uslovom: da ne jedu plod sa stabla spoznaje dobra i zla. U silnoj želji da bude sam svoj bog, da sam odredi šta će za njega biti dobro ili zlo, čovek je ubrao zabranjeni plod. Izmakao se dobrostivoj vlasti Božjoj i opredelio se za autonomnost. U njegovom je odmetništvu sav izvor današnjeg zla. Zlo je negacija Božje vladavine.

Moramo se iskreno zapitati: "Jesmo li i mi poput Adama i Eve? Jesmo li do sada živeli kako smo Ml to hteli ili kako je Bog hteo?Jesmo li uopšte marili za Boga i njegov plan za naš život?" Ako smo živeli po svome, nije baš fer žaliti se na Boga ako je i sve krenulo naopako. Jer hteli smo MI držati volan i zato ne smemo Boga kriviti za nastalu havariju.

U nesrećama ne stradaju samo loši (zli) nego i nevini (dobri). Moja prevelika sloboda uzrokuje patnje nedužnih. Već u prvom naraštaju nakon Adamove pobune Kain je ubio Avelja, i to zbog verskih razlika - različitog mišljenja. U stvarnom svetu posledica sledi uzrok. Kainova sloboda postaje uzrokom smrti nedužnog Avelja. Nepravda postaje sastavni deo ljudskog življenja.

Bez Boga čovek se kvari. Ko ne mari za Boga obično ne mari ni za bližnjega. Otuda okrutni i nepravedni svet u kojem danas živimo.

ZAŠTO UOPŠTE STVORITI SVET KOJI ĆE SE IZOPAČITI?

Zašto je Bog uopšte stvorio svet kad je znao za stravične posledice čovekovog pogrešnog izbora?

Božji "poraz" je samo prividan. On će postići svoj zacrtani cilj. Zašto bi odustao od svojih divnih planova samo zbog onih koji su zloupotrebili svoju slobodu, koju im je On darovao?

Evo primera. Učiteljica obećava svom razredu izlet pod uslovom da dobro nauče gradivo. No, samo jedan deo učenika uradi zadano. Šta je najpravednije? Da otkaže izlet svima? Najpravednije je da se izlet održi samo za one koji su ispunili njen uslov.

Bog ne odustaje od svog plana da stvori narod koji će ga od srca, dragovoljno ljubiti. Ljudska je duša tako dragocena da bi se zbog spasenja jedne duše isplatilo izdržati sve ljudske patnje u istoriji. Pavle nam kaže da "patnje sadašnjega vremena nisu dostojne usporedbe sa slavom koja će se objaviti u nama." (Rim. 8,18) Bog ima fantastičan plan za sve koji ga ljube. Zašto bi zbog neposlušnih ti ljudi bili uskraćeni?

Uostalom, svako ko želi živeti, ko žali gubitak ljudskih života u svakom prljavom ratu potvrđuje da je ljudski život, sa svim njegovim nepravdama i nevoljama, ipak veoma dragocen. Time dokazuje da je Bog, uprkos problemima koji će nastati, opravdano stvorio svet.

ZAŠTO BOG NE INTERVENIŠE?

Ali svet je pun besmislenih patnji, okrutnih nepravdi. Zašto Bog ne interveniše da dokrajči zlo?

Biblijski odgovor je jednostavan. Bog želi i hoće - ali i čeka. Zašto čeka? Vratimo se na Isusovu usporedbu o pšenici i kukolju na njivi:

"A kada usev izniče i rod donese, tada se pokaza i kukolj. A domaćinove sluge pristupiše i rekoše mu: gospodaru, zar nisi posejao dobro seme na svojoj njivi? Otkuda dakle kukolj? A on im reče: neprijatelj je to učinio. Sluge mu pak rekoše: hoćeš li dakle da odemo i da ga saberemo? A on im reče: ne, da ne biste skupljajući kukolj iščupali zajedno s njim i pšenicu. Ostavite neka oboje rastu zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima: skupite prvo kukolj i svežite ga u snopove da se spali, a pšenicu snesite u moju žitnicu."

Zato Bog čeka? Zato jer još sva pšenica nije sazrela.

U biljnom svetu kukolj se ne pretvara u pšenicu. No, ljudi koji su daleko od Boga to mogu, oni se mogu promeniti. Isus je izabrao dvanaest apostola, među njima dvojicu terorista. Ovi su ostavili svoj nacionalizam da bi nadalje živeli samo za carstvo Božje. Razbojnik koji je "okrvavio ruke" bio je prvi koji se obratio verom u razapetog Hrista. Čitava istorija hrišćanstva svedoči o tome da se najveći grešnici mogu obratiti Bogu i potpuno promeniti svoj način življenja. Duhovno misleći, kukolj se pretvara u pšenicu. Zato je naročito važno čekati žetvu da bi se svaki potencijalni klas pšenice našao u Božjoj žitnici.

Engleski teolog Michael Green piše ovako: "Zlo nije apstraktan, intelektualni problem. To je vrlo ličan moralni problem i ako bi on bio jednostavno ukinut momentalnom božanskom intervencijom, niko od nas ne bi mogao ponadati dobrom ishodu po sebe."

"Ali ko će podneti dan dolaska Njegovog? I ko će se održati kad se pokaže? Jer je On kao oganj livčev i kao milo beljarsko." (Mal. 3,2 RDK)

Ako Bog interveniše da osudi svako zlo, osudiće onda i svakoga od nas, jer u svakom od nas ima zla. Svakom je potrebno pokajanje i obraćenje. Ako Bog odlaže Poslednji sud, tu svoju konačnu intervenciju protiv zla, to je samo zato što nam želi dati još vremena za pokajanje i obraćenje da ne bismo pali na sudu i postali "kukolj određen za vatru".

Biblija nam govori da ljudska istorija neće trajati beskonačno, da će se Isus Hrist vratiti i dokrajčiti svako zlo. U prvoj crkvi, hrišćani su uzbuđeno isčekivali Isusov drugi dolazak, neki i do te mere da su postali jako nestrpljivi, pa čak i zabrinuti zbog toga da Isus ne dolazi. Zbog toga apostol Petar im je napisao ovako:

"Ali ovo jedno da vam ne bude nepoznato, dragi moji, da je jedan dan kod Gospoda kao hiljada godina i hiljada godina kao jedan dan. Gospod ne odugovlači obećanje, kao što neki misle da je to odugovlačenje, nego pokazuje svoju strpljivost prema vama jer ne želi da iko propadne, nego da svi dođu do pokajanja." (2. Pet. 3,8-9 EČ).

Isus dolazi a nama ostaje pitanje: jesmo li mi učinili pokajanje i pristupili obraćenju?

(Nastavak iz prošlog broja...)