• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Sve što diše neka hvali Gospoda! Aliluja!" (Ps. 150,6 RDK)

Slaviti Gospoda, veličati ga i obožavati je prva data zapovest za sva Božja stvorenja, posebno čoveka koji je stvoren na njegovu sliku. Možda bi se trebali zapitati: da li mu je od mene iskazana hvala i slava koja mu s pravom pripada kao mom Stvoritelju?

Kao što je njegova ljubav prema nama potpuno dragovoljna, tako i naše slavljenje treba biti dragovoljni odgovor koji odzvanja iz naših srca. No, da li je tako? Ništa neobično ako se iz usta bezbožnika čuje psovka, pogrdne reči i hula, međutim, kada se od strane onih koji sebe smatraju hrišćanima može čuti mnogo uzdisanja, tužaljki, nezahvalnosti, neskromnosti i jadikovanja, onda je to pravo "svetogrđe".

Istinski iskupljena Božja deca trebalo bi a i morali više proslavljati svoga Boga bez obzira na životne okolnosti. Radost preporođenih duša prema njihovom nebeskom Ocu nalazi svoj izraz u zahvaljivanju, hvalospevu i radosnom klicanju, to je vidljivi izraz njihove vere i nade u Gospoda. Jer On jeste i ostaje neiscrpnan sadržaj našeg vremenskog a i onog večnog zahvaljivanja.

Naravno, Gospodu ne treba naše slavljenje, ali mu ono s pravom pripada i dopada mu se - pokreće njegovo srce. Divna je istina postala stvarnost da smo po Isusu osposobljeni za slavljenje Boga na ispravan i njemu dopadljiv način.

U svakodnevnim borbama vere ništa nas ne može tako ojačati kao pesme slavljenja i obožavanja koje su upućene Gospodu - koje veličaju njegovu prirodu, karakter i dela. Kroz njih doživljavamo Božju prisutnost i naša srca bivaju ispunjena utehom, radošću i veseljem - u nas se uliva nova snaga. One otvaraju nebo iznad nas i donose nebesku atmosferu u naše okruženje. Pale u nama sveti plamen i bude čežnju za nebom. Naša srca postaju Božjim oltarom, naše molitve pretvaraju se u tamjan, koji kao miomiris odlazi pred Božji presto (1. Pet. 2,5).

Kada su Isusa upitali koja je najveća zapovest on je odgovorio: "Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom i svom pameti svojom." To znači da Bog očekuje da mu donesemo obožavanje i slavljenje koje mu pripada. Zatim Isus govori i o odgovornosti prema bližnjem kada je rekao: "... i bližnjega svoga kao samog sebe." Spašeni smo da bi Bogu doneli duhovne žrtve obožavanja i slavljenja. Bez tog duhovnog obožavanja crkva nikada neće moći ispuniti svoj zadatak u ovom svetu. Novi zavet zapravo govori o samo tri žrtve koje se očekuju od nas: (1) U Rim. 12,1 - žrtva našeg tela; (2) u Jev. 13,16 - žrtva dobročinstva i davanja milostinje i (3) u Jev. 13,15 - žrtva hvale. Žrtva hvale je stalna (konstantna) žrtva - "svagda", i važnije je da crkva donese ovu žrtvu Bogu od mnogih drugih dela i poslova, tj. organizovanih radnji.

U Šator od sastanka Izraelci su donosili jutarnju i večernju žrtvu. Ova žrtva nije imala nikakve veze s grehom, nego je bila žrtva zahvale Bogu. Bog je obećao da će sa njima susresti kod jutarnje i večernje žrtve i govoriti s njima. Dakle, već u vreme Starog zaveta Bog je dva puta dnevno dolazio i susretao svoj narod dok mu je ovaj prinosio žrtvu. U novozavetnoj zajednici imamo, međutim, neprestanu žrtvu. Dok mu prinosimo žrtvu slavljenja mi imamo tu prednost da nam Bog može progovoriti, jer se susrećemo sa njime. Vežbajmo se tako svagda slaviti Boga, tako da možemo doživeti i to kako nam Bog svagda govori i hoda sa nama. Što nas više Duh Sveti ispunjava i vodi, više ćemo uspevati donositi žrtve slavljenja i hvaljenja i time uživati prednost njegove prisutnosti.

U Psalmu 22,3 stoji pisano: "Sveti, koji živiš u pohvalama Izreaelovim!" Bog stanuje u slavljenju svog naroda. Želiš li doživeti Božju prisutnost, uči se proslavljati ga svom svojom snagom. Biblija nam govori o obožavanju i slavljenju Gospoda više nego o bilo kom drugom predmetu ili temi. Crkva danas ne zna, nažalost, mnogo o tome. Trebalo bi da smo svesni toga da Bog počiva u slavljenju svog naroda. U atmosferi veličanja i slavljenja Duh Sveti postaje aktivan s različitim darovima i počinje nam služiti. Budući da mi ili naš ljudski duh ne možemo delotvorno zameniti darove Svetoga Duha - to je pravo Gospod zadržao za sebe - jako je važno da imamo Božju prisutnost u našem životu i na našim bogosluženjima. U Psalmu 100,4 nam se kaže u kakvom raspoloženju treba dolaziti u crkvu: "Uđite s hvalama na vrata njegova, u dvore njegove s pesmama; hvalite ga, ime mu slavite!" Često posmatramo kako se na sastancima Božjeg naroda revno slede određene ceremonije, a premalo se pazi na ono što kaže Božja Reč o obožavanju i proslavljanju Gospoda.

Car David je bio čovek slavljenja i obožavanja. O njemu Bog govori kao o "čoveku po Božjem srcu." Već od rane mladosti i kroz celi svoj život on je slavio i veličao Gospoda. Izuzetak je bilo vreme njegovog dubokog pada. Kroz pokajanje i oproštenje u njegovom životu stvoren je prostor za obožavanje Boga. "Otvori, Gospode, usne moje, i usta će moja naveštati hvalu tvoju!"

I Jona se pokajao u utrobi ribe i kazao: "Što zavetovah, ispuniću!" Međutim, samo to nije ga moglo osloboditi njegovog položaja. Čujemo ga gde kaže: "A ja ću ti s pesmom zahvalnicom žrtvu prineti!" Dok je Jona slavio Gospoda, prisutnost Božja je ispunila riblju utrobu i Jona je doživeo svoje oslobođenje.

Jedan je propovednik evanđelja ispričao kako je bio pozvan da održi niz bogosluženja. Crkva je mnogo očekivala od njegove službe. Prva bogosluženja u nedelju su bila vrlo suvoparna. Kada je završio sa propovedanjem, osećao se poraženim i mislio je da je njegova služba nezadovoljavajuća. Sledeća bogosluženja bila su isto tako suva, ako ne i suvlja od prethodnih. Prisutni slušatelji morali su se za vreme propovedanja boriti sa snom.

Sledeći dan, propovednik je proveo u molitvi i razgovarao s Bogom o tome da li bi bilo bolje da prestane. Gospod je u njegovom srcu svratio pažnju na reči: "Bog stanuje u pohvalama svog naroda!" Razmišljao je o toj Reči i došao do zaključka da nema svrhe što žali samog sebe i plače zbog svog promašaja. Pred Bogom se pokajao za svoju neveru, otišao u crkvu i proveo tu vreme u slavljenju i hvaljenju Gospoda to popodne. Gledajući na Gospoda u veri on je unosio Božju prisutnost u sve prostorije crkve. Slavio je Gospoda kad su ulazili prvi posetioci kroz crkvena vrata. Zatim je kleknuo iza propovedaonice i veličao Gospoda tihim glasom. Mislio je da on mora održati Božju prisutnost i pročitani biblijski stih je uzeo doslovno. Zatim je rekao Bogu: "Gospode, ovo je tvoja crkva!" Propovedao je negde oko deset minuta, kad je ustala jedna devojka, podigla svoje ruke i istog časa bila ispunjena Duhom Svetim. Izbilo je probuđenje. Od tog dana on je uvek iznova i iznova doživljavao istinu "da Bog stanuje u slavljenju svog naroda."

Zaista, trebalo bi naučiti, da ne samo iz navike, nego po veri, slavimo Gospoda u našim srcima crkvama sve dok ne postanemo deo onog divnog hvalospeva svadbenog klicanja u večnosti, opisanog u Otk. 19,1-7.