Naslovna » Magazin » Arhiva » #69 » ....

Zamenjeni život

J. Hudson Taylor

Džejms Hadson Tejlor (James Hudson Taylor, 1832-1905) je bio engleski misionar u Kini, koji potiče iz metodističke tradicije. Osnivač je "Unutrašnje kineske misije" (China Inland Mission - CIM, danas je to "OMF International") preko koje je doveo preko 800 misionara u Kinu, osnovao 125 škola. Osnovao preko 300 misijskih stanica, računa se da je iza sebe ostavio preko 125,000 kineskih hrišćana.

Ovo je pismo Hadsona Tejlora koje je on napisao svojoj sestri Ameliji, a iz kojeg se može videti šta je bila tajna njegovog uspeha i istrajnosti na misijskom polju...



Chinkiang (Kina),
17. oktobar 1869.

Moja rođena sestro.

Mnogo ti hvala za tvoje drago i opširno pismo... Mislim da mi nisi pisala tako opširno od kako se nalazim u Kini. Znam da je isto i sa tobom kao i sa mnom - nije da nećeš, nego ne možeš. Razum i telo ne mogu da podnesu više od određene veličine napetosti ili određene količine rada. Što se tiče rada, moj nikada do sada nije bio tako obiman, tako odgovoran i tako težak; ali sva opterećenost i napetost su nestali. Poslednjih mesec dana ili nešto malo više, bili su mi najsrećniji dani moga života i čeznem da ti kažem makar malo od onoga šta je Gospod učinio za moju dušu. Ne znam do kolike mere sam u stanju da o tome budem jasan, jer u tome nema ničeg novog, ni neobičnog, ni divnog, a ipak, sve je nekako novo! Jednom rečju "bio sam slep, a sada vidim".

Možda ću biti malo jasniji ako se vratim malo unazad. Evo ovako, mila. Misli su mi bile veoma aktivne za poslednjih šest ili osam meseci, osećao sam ličnu potrebu a i potrebu misije, za većom svetošću, životom i silom u mojoj duši, ali isto to i za druge. No, lična potreba je stajala prva, pa je bila i najveća. Osećao sam nezahvalnost, opasnost i greh zbog toga što ne živim u bližoj zajednici sa Bogom. Molio sam se, mučio, postio, borio, zaricao se, čitao Reč marljivo, nalazio više vremena za odmor i duboko razmišljanje - no, sve je bilo bez ikakvih rezultata.

Svakoga dana, skoro svakoga časa, pritiskivala me je svest o grehu. Znao sam da mogu da počivam u Hristu, ali to nisam i umeo. Počinjao sam dan molitvom, čvrsto odlučivši da ne odvajam oči od Njega ni za jedan momenat. Međutim, težina dužnosti, ponekad veoma mukotrpna i neprestano ometanje, često su me navodili da na Njega zaboravim. Tada su mi nervi postajali tako zategnuti u ovoj atmosferi koja kuša na razdražljivost, da je bilo teško i misliti, a ponekad i neljubazne reči bilo sve teže kontrolisati. Svaki dan je donosio svoj spisak greha, neuspeha ili nedostatak sile. To "da hoću", zaista je bilo u meni, ali da učinim, to nisam mogao.

Tada mi je došlo pitanje: "Zar nema izbavljenja?" Mora li ovako biti do kraja - neprestani sukob; umesto pobede, isuviše često iskusim poraz. Takođe, kako sam mogao da propovedam sa iskrenošću da bilo ko od njih primi Isusa: "On dade moć da postanu deca Božija (po Božijem obličju)," ali kao da to nije bilo istinito u mome iskustvu. Umesto da sve više jačam, čini mi se da sam postajao sve slabiji i da sam imao sve manje sile usprotiviti se grehu. Nije ni čudo, jer su mi vera, pa čak i nada bivale sve manje. Mrzeo sam samoga sebe. Mrzeo sam svoj greh; a ipak nisam zadobijao nikakvu snagu protiv njega.

Osećao sam da sam bio Božije dete. Njegov Duh u mome srcu je vikao uprkos svemu: "Ava, Oče!" No, da se uzdignem do svojih privilegija kao Njegovo dete - bio sam beskrajno nemoćan. Mislio sam da se svetost, praktična svetost se postepeno zadobija putem marljivog korišćenja sredstava milosti. Osećao sam da ništa drugo nisam više želeo u ovom svetu i da mi ništa drugo nije toliko trebalo kao ona. A kada mi se činilo da je u nekoj meri i zadobijam, nastavljajući u tom pravcu i boreći se za nju sve više, ona mi se onda sve više izmicala; sve dok sama nada skoro sasvim nije umrla, i ja počeo da mislim da Bog ne želi da je da ovde dole, da bi nam nebo bilo draže. Mislim da nisam zapinjao da je zadobijem svojom vlastitom silom. Znao sam da sam nemoćan. Gospodu sam rekao o tome, i molio Ga da mi da pomoć i snagu; a ponekad sam skoro i verovao da bi me mogao sačuvati i podržati. No kad bih se uveče osvrnuo na protekli dan, avaj! Tu su bili samo gresi i neuspeh da se priznaju i oplakuju pred Bogom.

Ne želim da ti dam pogrešan utisak da je ovo bilo moje svakodnevno iskustvo svih ovih dugih, iscrpljujućih meseci. Bilo je to isuviše često stanje moje duše, koje se umalo nije svršilo očajem. Ipak, Hristos mi se nikada nije činio dragocenijim - Spasitelj koji je mogao i koji je hteo da spasi ovakvog grešnika!

Ponekad je bilo perioda vremena kada sam imao ne samo mir, nego i radost u Gospodu. No, ovi su bili prolazni, pa kada su bili i najbolji, ipak se osećao nedostatak sile u njima. O, kako je samo Gospod dobar, jer je priveo ovu borbu kraju!

Sve vreme sam se osećao siguran da se u Hristu nalazi sve ono što mi je potrebno, ali praktično pitanje je bilo, kako to iz Njega i izvući! On je bogat, ali ja sam siromašan. On jak, a ja slab. Znao sam sasvim dobro da se u korenu i stablu nalazilo samo ono što je najbolje; ali pitanje je bilo, kako to dovesti do moje kržljave grančice! I pošto sam postepeno dobijao sve više svetla, video sam da je vera jedini uslov i ruka koja može da se prihvati Njegove punine, a tada tu puninu učini i mojom, ali ja takvu veru nisam posedovao. Borio sam se za nju, ali ona nije dolazila. Pokušavao sam da je primenim, ali uzalud.

Gledajući sve više i više čudesno bogatstvo milosti u Isusu, puninu našeg Spasitelja - činilo mi se da se moja bespomoćnost i osećaj krivice povećavaju. Gresi koje sam činio izgledali su kao trice u poređenju sa grehom nevere koji je i bio njihov uzrok i koji nije mogao ili nije hteo da primi Boga po Njegovoj Reči, nego Ga radije, čini lažovom! Nevera je bila, smatrao sam, presudni greh celog sveta - a ipak ga je i dalje podnosio. Molio sam se za veru, ali ona nije dolazila. Šta da radim?

Kada je moja duša već bila u velikom očaju, jedna rečenica u pismu dragog McCarthya (Makartija) bila je upotrebljena da mi spadne krljušt sa očiju, a Sveti Duh Božiji otvori istinu o našoj sjedinjenosti sa Isusom, kao što to nikada ranije nisam znao. McCarty, koji je i sam bio u stanju osećanja neuspeha, ali ugledao svetlo pre mene, pisao je (citiram po sećanju): "No, kako je moguće, ojačati veru? Ne naprežući se za veru, nego počivajući u Onome koji je veran!"

Pošto sam to pročitao, sve sam jasno sagledao! "Ako smo neverni, on ostaje veran." Pogledao sam u Isusa i video (a kada sam video, o, kako je samo radost tekla!) da je rekao: "Nikada te neću napustiti." "Aha, tu je počivanje!" razmišljao sam. "Uzalud sam se trudio da počivam u Njemu. Više neću da se naprežem. Zar nije obećao da obitava sa mnom - nikada me neće napustiti, nikada me neće ostaviti!" I mila sestro, nikada i neće!

Međutim, ovo nije bilo sve što mi je pokazao, čak ni polovina toga. Pošto sam razmišljao o čokotu i lozama, kakvo je samo svetlo Blagosloveni Duh izlio pravo u moju dušu! Kako se samo velika činila greška koju sam počinio u želji da dobijem sok, puninu od Njega. Ne samo da sam video da me Isus nikada ne bi napustio, nego sam postao deo Njegovog tela, Njegovog mesa i Njegovih kostiju. Sada vidim da čokot nije samo koren, nego sve skupa: koren, stablo, loze, lozice, lišće, cvat, plod. Ali, Isus nije samo to nego je i zemlja i sunce, vazduh i pljusak i deset hiljada puta više od bilo čega što bismo mogli da sanjamo, poželimo ili ustrebamo. O, kakve li radosti u spoznaji ove istine! Molim se da oči i tvoga razuma budu otvorene, da bi znala ta blaga koja su nam u Hristu data za badava.

O, draga moja sestro, divno je biti sjedinjen sa vaskrslim i proslavljenim "Spasiteljem - biti deo Hrista! Razmisli šta to obuhvata? Može li Hristos biti bogat a ja siromašan? Može li tvoja desna ruka biti bogata a leva siromašna? Ili pak, da ti se glava dobro hrani, a istovremeno telo da ti gladuje? Pa onda, samo razmisli kakav uticaj to ima na molitvu. Da li bi bankarski službenik mogao da kaže štediši: "Taj ček je napisala samo vaša ruka, a ne vi," ili "Ne mogu da isplatim ovu sumu vašoj ruci, nego samo vama lično"? Isto tako tvoje i moje molitve ne mogu da budu neprihvaćene ako su prinete u Isusovo Ime (ne u naše lično ime, ili tek poradi Isusa, nego na osnovu toga što smo Njegovi - Njegovi udovi), to jest pod uslovom da se držimo granica Hristove vere - a ove granice idu daleko. Ako molimo nešto što nije u saglasnosti sa Svetim pismom ili što nije po Božijoj volji, čak ni Hristos ne bi mogao to da učini, "ako što molimo po njegovoj volji i kad znamo da nas sluša... znamo da stvarno imamo ono što smo od njega iskali."

Najslađi deo ovoga, ako je uopšte moguće reći za jedan deo da je slađi od ostalih, jeste odmor koji dolazi kroz potpuno poistovećenje sa Hristom. Pošto ovo shvatam, ni oko čega se više ne brinem; jer je On, znam to, u stanju da sprovede Svoju volju, a Njegova volja je moja. Ništa ne mari kako i gde me postavlja. To radije ostaje na Njemu da odluči a ne na meni; jer i u najlakšim situacijama mora da mi da Svoju milost, a u najtežim Njegova milost će opet biti sasvim dovoljna.

Mome sluzi nije nimalo važno da li ga šaljem da mi kupi nešto vrlo jeftino ili pak nešto vrlo skupo. U oba slučaja čeka na mene da mu dam novac, a zatim mi donosi ono što je pazario. I tako, ako me Bog postavi usred velike zbrke, zar mi neće dati i veliko vodstvo; a u situaciji velikih nevolja mnogo milosti; dok u okolnostima velikog pritiska i ispita mnogo snage? Nema straha da će Njegovi izvori bogatstva biti nedovoljni u poređenju sa hitnom potrebom! A Njegovi izvori bogatstva su i moji, jer je On moj, a i sa mnom je i u meni je. Sve ovo potiče iz vernikove sjedinjenosti s Hristom. I od kada Hristos tako prebiva u mome srcu, kako sam samo srećan! Voleo bih da ti pričam o ovome, umesto što ti pišem!

Nisam nimalo bolji nego ranije (ne bih hteo da kažem ovo u smislu da to ne želim da budem, niti pak da to ne nastojim da budem); ali, mrtav sam i sahranjen sa Hristom - a zacelo i vaskrsao i vaznet. Sada Hristos živi u meni. "A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene." Ja sada verujem da sam mrtav grehu. Bog me smatra takvim, i kaže mi stoga da i sam sebe smatram takvim. On najbolje zna.

Sva moja prošla iskustva bi mogla da govore da to nije bilo tako, ali sada se više ne usuđujem da kažem da nije tako, kad On kaže da jeste. Osećam i znam da je staro prošlo. U stanju sam da grešim kao što sam to i dosada bio, ali Hristos mi je stvaran sada kao nikad ranije.

On ne može da greši pa stoga i mene može da sačuva da ne grešim. Ne mogu da kažem (žao mi je što to moram da priznam) da nisam zgrešio od kada sam video to svetlo; ali bih rekao da nije bilo potrebe da to učinim. Dalje, hodajući sve više u svetlu, savest mi je postala mnogo osetljivija. Greh je bio trenutačno primećen, priznat, oprošten, a mir i radost (s poniženjem) istoga momenta povraćeni, sa jednim izuzetkom, kad mi se mir i radost nisu povratili za nekoliko časova zbog potrebe (što je trebalo da naučim) za potpunim priznanjem i zbog pokušaja da opravdam samoga sebe.

Sada vidim da je vera: "Tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo", a ne tek neka senka. Ona nije nešto malo manje od vidljivog, nego više od toga. Vid pokazuje samo spoljašnju formu stvari; vera daje tvrdoću. Na toj tvrdoći (supstanci) možeš da se odmaraš. Tvrdoćom možeš da se hraniš. Hristos prebivajući u srcu (na osnovu Njegove Reči) je zaista sila, zaista život, a Hristos i greh neće prebivati zajedno; niti nam je moguće da imamo Njegovo prisustvo zajedno s ljubavlju za svetom ili brigom "za mnogo".

A sada, moram da završim. Nisam rekao ni pola od onoga što bih mogao, a ni vreme mi to ne dozvoljava. Neka ti Bog pomogne da primiš ove blagoslovene istine. Nemojmo dozvoliti da kažemo u srcu "ko će se popeti na nebo? to jest, da svede Hrista". Drugim rečima, nemojmo smatrati da je daleko, kad nas je Bog učinio jedno sa Njim, udovima samog Njegovog tela. Niti bi trebalo da gledamo na ovo iskustvo i ove istine kao da su one samo za neke. One su rođeno pravo svakog Božijeg deteta, i niko ne može da ih odbaci a da istovremeno ne obeščašćuje našeg Gospoda. Jedina sila za oslobođenje od greha i za pravu službu jeste Hristos!

Sa svom ljubaznošću tvoj rođeni brat,
J. Hudson Taylor

"Ja sam hleb živi koji siđe s neba; koji jede od ovog hleba živeće vavek."
- Jovan 6:51

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1932
Ukupno: 2554674
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/069/03.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.