• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Nikako se nisam radovao današnjem danu. Čak mislim da sam ga se i bojao. Ujutru sam ustao veoma rano, ranije nego obično, čak i ranije nego moja braća, iako su oni, zato što su stariji, morali da ustanu veoma rano da bi s tatom išli u Jerusalim. Ja nisam išao. Tata je rekao da barem jedan muškarac mora da ostane kod kuće i pomaže majci. Zaista, sestra ponekad nenormalno ciči a majku bi od toga mogla da boli glava. Ali, možda mi je to rekao samo zato da ne bih išao s njima, kako ne bih video kada se to bude desilo...

Ujutro sam ustao rano da bih se oprostio od mog jagnjeta. Doneo sam mu šargarepu i zadnji put sam ga pomilovao. Ono je poskakivalo oko mene kao i uvek a meni se plakalo. Naravno, to je samo životinja, to mi svi već celu sedmicu ponavljaju, ali ja još nikad ni jednu životinju nisam toliko voleo. Jagnje se rodilo pre godinu dana i odmah, dok je još bilo tako malo, bilo je očigledno da je to jagnje posebno. Bilo je najlepše u čitavom stadu, neverovatno pametno i umiljato. Ničega se nije bojalo, ali je bilo poslušno. Ipak, ono najbolje na njemu je bilo to što me je volelo. Uvek me je prepoznalo kad sam se približavao i pošlo mi je u susret. Veselo me je pozdravljalo čak i kada mu ništa nisam donosio. Svi su govorili da je savršeno. Ne volim tu reč... Zbog toga su ga i izabrali za žrtvu.

Naime, jednom godišnje tata ide u Jerusalim u hram da bi tamo prineo jagnje bez mane kao žrtvu za grehe cele naše porodice. Ove godine su izabrali moje jagnje. Plakao sam i ljutio sam se, pokušavao sam da nagovorim tatu da izabere drugo jagnje, ali i sam sam video da je moje jagnje najlepše od svih. Znao sam da je savršeno. Morao sam da priznam da je ono najbolja žrtva za naš greh. Tata mi je obećavao drugo jagnje. Pričao mi je kako ću sebi od novih jaganjaca izabrati drugog prijatelja. Ali drugo takvo ne može biti. I, ako bi mu slučajno bilo barem malo slično, šta ako ponovo bude savršeno i oni će ga opet žrtvovati?

Razmišljao sam da li bih nekako mogao barem ja da ne grešim, pa da tih grehova bude manje, i onda bi bilo dovoljno žrtvovati samo par golubova. Prošle sedmice sam se trudio iz sve snage. Ni jednom nisam slagao, iako sam zbog toga dobio batine. Priznao sam da sam bio kod komšije u bašti i tamo ubrao dve smokve. Bile su samo dve, ali je to tata nekako primetio, pitao me za to i ja sam priznao. Dakle, lagao nisam, ali sam zato krao. Poslušno sam pomagao majci. Čak sam i čuvao malu sestru. Ali ona se stalno kezila i rušila mi je ogradicu koju sam sagradio za drvene životinje koje mi je tata izrezbario, tako da se nisam obuzdao i malo je ćušnuo. A ona je odmah otrčala da me tuži i opet sam dobio... Majka je bila jako tužna, govorila mi je da joj stvaram brige. A ja sam, moliću lepo, samo pokušavao da ne grešim. Ne mogu da ne grešim, pa makar se pretrgao. Ni nedelju dana. To me je mnogo rastužilo. Pa, ja sam samo mali dečak, šta li će tek biti, kako mi starija braća govore, kad dođu ona muška iskušenja? To ne mogu ni da zamislim!

Pa, zar je ono jadno jagnje krivo za sve to? Ono nikad nije požvakalo mamino cveće kao što to ume naša koza, niti je ušlo u komšijski kupus. Ono je bilo tako dobro, a sad će ispaštati za celu porodicu! Kažu da to tako mora da bude. Jednom godišnje potrebno je da se prolije krv životinje bez mane. To je, ustvari, umesto nas, umesto cele naše porodice. Jer plata za greh je smrt. Brrr! Muka mi je od toga.

Ceo dan sam se trudio da pomažem majci. Pazio sam sestru, nosio vodu, hranio kokoške, čak sam i korpu luka odneo staroj komšinici što živi na kraj sela, jer me je majka molila da to uradim. Stalno sam se nečim zanimao samo da ne mislim na to da više nikad neću videti svoje jagnje. Nikako nisam želeo da zamišljam kako mu je nož na vratu, pa ipak, stalno sam morao da razmišljam o tome.

Popodne, kad je majka uspavala seku, uzela me je u krilo i razgovarali smo. Izgleda da je primetila da sam stalno tužan. Pričala mi je, da je naredba o žrtvi Božija pravda. Rekla je da bi u protivnom morali da umiru ljudi koji greše. I još je rekla da greši potpuno svako. Onda sam joj rekao da to već znam, da sam se trudio, ali nikako mi nije polazilo za rukom. Majka se smeškala, milovala me i rekla je da bi hiljadu puta radije žrtvovala životinju, iako je to bilo moje omiljeno jagnje, nego da gleda kako se meni ili mojoj braći, sestri ili tati nešto loše desilo. To sam morao da priznam. Majka uvek ume čoveka da umiri. Zatim sam joj pomagao da pripremi večeru za naše putnike. Pomalo sam se radovao poklonima koje će mi doneti iz grada.

Uveče sam stalno istrčavao pred kuću da ih vidim kada se budu vraćali. Dugo se nisu vraćali. Već je padao mrak. Bio sam sav nestrpljiv a majka me je umirivala time da je to ipak dug put, da je u Jerusalimu bilo strašno mnogo ljudi, da su možda u hramu morali da čekaju red i da su se verovatno negde zadržali, negde na pijaci.

Konačno su se pojavili u krivini puta. Bilo je već dosta mračno, pa sam pomislio da me oči varaju. Tata je vodio jagnje. Moje jagnje! Prepoznao bih ga među hiljadu drugih. Potrčao sam im u susret i klicao od radosti za dobrodošlicu. Nisam mogao da shvatim šta se desilo.

Tata i braća su izgledali pomalo čudno. Bili su zaprepašteni i bledi. Nisam mnogo na to obraćao pažnju, jer je moje jagnje radosno skakalo prema meni a ja sam ga grlio. Kasnije, za vreme večere, tata i braća su pričali nekakvu tužnu priču koje su bili svedoci u Jerusalimu. Ja baš nisam sve to dobro razumeo a majka je plakala. Od svega se sećam samo onoga što je tata rekao na kraju: da su već žrtvovali drugo Jagnje i to moje više nije bilo potrebno prinositi na žrtvu...