• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Evo jagnje Božije koje uklanja greh sveta." (Jn. 1:29 EČ)

Pre mnogo godina u moje ruke je došao neki traktat koji je nabrajao više od dve stotine imena, naziva i titula Gospoda Isusa Hrista, koje se spominju u Svetome pismu. Ako bi morao neko ime izdvojiti, kao posebno, to bi mi palo kao vrlo težak zadatak, jer svako ime Gospoda Isusa Hrista ima određenu lepotu, snagu i poruku. No, ipak, ni jedan naziv dat Isusu, nije tako omiljen u "crkvenom narodu" kao: "Jagnje".

Liturgije tradicionalnih hrišćanskih denominacija koriste sliku "Jaganjca Božijeg" (lat. Agnus Dei) u svojim posebnim bogosluženjima, a na mnogim crkvenim prozorima (vitražima) može se videti pobedonosno Jagnje. Postoji i neverovatan broj crkvenih pesama u kojima se koristi reč "Jagnje", zatim u umetnosti, u knjigama ili se pak spominje preko propovedi.

ŽRTVENO JAGNJE

Sva ova crkvena ikonografija ili bolje reći "jagnjeto-grafija" potiče iz Novog zaveta u kojem na više mesta nalazimo reč "jagnje" a koja se koristi kao aluzija na Gospoda Isusa Hrista. Ovo je posebno vidljivo u Jovanovim spisima, u njegovom jevanđelju i Otkrivenju. Jovan u Otkrivenju čak 29 puta koristi reč "Jagnje", da bi oslikao Hrista, ali i naglasio kontrast između Njega i osobe koja je sušta suprotnost Hristu, a koju on naziva "Zver". Čitalac se tako mora odlučiti: Da li želi da nad njime vlada Jagnje ili Zver - Hrist ili antihrist?

No, svakako, poreklo ove "jagnjeto-grafije" u Novom zavetu dolazi iz Starog zaveta, gde je jagnje bila životinja za žrtvu. U Starom zavetu možemo naći dve reči za jagnje. Prva je "kebes" koja označava jagnje staro od jedne do tri godine. Ovakvo jagnje se prinosilo na žrtvu svakoga dana, ujutro i uveče (2. Moj. 29:38-42), na Sabat (4. Moj. 28:9), na Praznik novog meseca (4. Moj. 28:11), Praznik truba (4. Moj. 29:2), Praznik senica (4. Moj. 29:13-40), na Dan Pedesetnice (3. Moj. 23:18-20) i na Pashu (2. Moj. 12:5), ali i u mnogim drugim prilikama (1. Dn. 29:21; 2. Dn. 29:21; 3. Moj. 9:3; 3. Moj. 14:10-25). Druga reč je "teleh" i ona označava jagnje koje još sisa, tj. veoma mladu životinju (1. Sam. 7:9; Isa. 65:25).

Žrtvena upotreba jagnjeta je duboko ukorenjena u Starom zavetu a najvažnija je svakako ona koja se povezuje sa Pashom (vidi 2. Moj. 12). Reč "Pasha" se koristi da označi kako pashalnu svečanost tako i za pashalno jagnje. Tako se može govoriti o "klanju Pashe" u smislu klanja pashalnog jagnjeta (vidi Mk. 14:12; Lk. 22:7 i Lk. 22:11). Pashalna svečanost je stajala u centru izraelske vere i života. Svaki odrastao Izraelac koji je živeo u krugu od tridesetak kilometara oko Jerusalima bio je obavezan da prisustvuje Pashi. No, odlazak u Jerusalim na Pashu je bila velika želja svakog pobožnog Judejina, koji je živeo u dijaspori, da prisustvuje barem jednoj pashalnoj svečanosti u svome životu, i to u Svetom gradu.

Prema Mojsijevom zakonu jagnje koje se prinosilo na žrtvu je moralo biti savršeno - "bez mane" (3. Moj. 1:3), jedinstveno - provorođeno (4. Moj. 18:17), celo - bez slomljenih kostiju (2. Moj. 12:46). Ovakva jagnjad su bila na ceni i njima se posvećivala posebna pažnja, ona su se brižno čuvala. Jagnje je moralo biti prineto na žrtvu dragovoljno, a kada bi bilo zaklano sveštenik je njegovom krvlju prskao oltar sedam puta (4. Moj. 19:1-10) kao znak da je greh pokriven.

NEKO MORA UMRETI

Mnogim kritičarima Biblije ideja starozavetnog žrtvenog sistema izgleda čudno i svirepo. "Kakav je to Bog koji traži klanje nevinih životinja?", prigovaraju oni. No, ako je On Bog Stvoritelj - Život - onda On kao takav ima apsolutno pravo da uzme poklonjeni život nazad. Mi često, kao roditelji, mislimo da smo mi ti koji smo svojoj deci dali život, međutim, istina je da su nam naša deca darovana od Boga (1. Moj. 33:5; Ps. 127:3). Mi smo samo oni koji su preneli život na svoju decu, kao što su ga i naši roditelji preneli na nas i tako unazad sve do prvih ljudi Adama i Eve. U Adama je Bog udahnuo tu početnu "iskru života" koja će se prenositi dalje, sve do nas. Dakle, ako Bog potražuje nečiji život nazad, onda u tom slučaju, On traži samo ono šta mu po pravu i pripada, bilo da se radi o životinjskom ili ljudskom životu. Iz tog razloga čovek nije kadar da sam sebe iskupi svojim životom, jer život koji on želi Bogu položiti kao otkupninu za sebe, već i tako pripada Bogu (Ps. 49:7-9; Mih. 6:7).

Postoji vrlo ozbiljan i važan razlog zbog kog je Bog uveo koncept krvne žrtve u Stari zavet, a to je da bi čoveku pokazao koliko je greh problematična stvar pred Njime. Poruka svega toga je vrlo ozbiljna i jasna: "Čoveče, da bi ti mogao da nastaviš da živiš i da bi mi bio ugodan, neko za tvoj greh mora da umre... a Ja ne želim da to budeš TI!"

Čovek tako ima ozbiljan problem, za koji sam nema rešenja (Rim. 3:23; Rim. 5:12). Čovek krši Božiji zakon, i nije u stanju ispuniti visoki standard Božjeg zakona, on čini greh (1. Jn. 3:4; Jak. 4:17). S druge strane Božja pravednost zahteva kaznu za greh (Rim. 6:23). Bog ne može nekome "progledati kroz prste", jer ako bi to učinio onda ne bi više bio pravedan Bog, a ako nije pravedan onda nije ni Svet. Božji zakon i pravda ne poznaje pomilovanje. Prestupnik zakona mora biti kažnjen, on mora umreti. Tako, životinjske žrtve su bile privremeno Božje rešenje za "pokrivanje greha", tj. da bi prestupnici Božjeg zakona nekako mogli da nastave da žive. Bio je to Božji način da se samo odgodi "izrečena smrtna presuda", ali i zbog toga da slikovito ukaže na događaj koji će se jednom u budućnosti dogoditi. Bog je hiljadu godina pripremao put za dolazak savršene žrtve koja će zadovoljiti sve kriterijume Njegove pravednosti i zakona, i koja će jednom za svagda "očistiti greh" između Njega i čoveka (Rim. 3:25-26).

Da bi Bog potvrdio svoju vlastitu pravednost u zakonu i sudu, a ujedno rešio i čovekov problem sa grehom i osudom, jedini način da ovo bude učinjeno je bio taj način da Bog postane čovek - da ispuni Božji zakon i umre umesto čoveka - da On sam postane savršena i večna žrtva pomirnica.

Tako, Isus Hrist začet od Duha Svetog (Boga) ulazi u naš svet. Sin Božji se rađa pod zakonom, ispunjava zakon tako što ne čini ni jedan jedini prestup zakona, u tom pogledu Hrist je jagnje bez mane, ali i više od toga On je i bez naslednog greha - On je bezgrešan - Savršen (2. Kor. 5:21;). Kao "Sin Čovečji", Hristos ipak umire. Međutim, Hrist nije nikad zgrešio i nije kriv, već On dobrovoljno preuzima na sebe našu krivicu i naš greh (Fil. 2:6-8). Ovakvu zamenu mesta sa okrivljenim On može učiniti na osnovu žrtvenog zakona. Isus će tako dobrovoljno iskusiti gnev Božji i smrt umesto čoveka (Isa. 53:5; Mt. 26:42; Mt. 27:46).

Kroz zastupničku smrt Jaganjca Božjeg sva potraživanja zakona bivaju održana i ispunjena a izrečena presuda nad čovekom obesnažena. Što otvara novu mogućnost, a to je da se čovek može opravdati po delu svoga Zastupnika, po Isusu Hristu (1. Kor. 15:20-22). Žrtva Isusa Hrista je svevažeća i večna, jer Onaj koji je žrtvovan je Jedan i Najveći, veća žrtva od ove nije mogla biti prineta, nije se mogla naći ni u vidljivom ni u nevidljivom univerzumu.

Pavle tako konstatuje: "Njega je Bog postavio da svojom krvlju bude žrtva pomirnica koja se prihvata verom. Time je Bog hteo da pokaže svoju pravednost. Jer, on u svojoj strpljivosti nije kažnjavao ranije učinjene grehe da bi u sadašnje vreme pokazao svoju pravednost - da sam bude pravedan i da opravda onoga ko veruje u Isusa." (Rim. 3:25-26 SSP) Isus je dakle umro prvo za Boga - da bi ispunio Božju pravednost - a zatim za čoveka. Ispunjenje Božje pravednosti je omogućilo "opravdanje onome koji veruje u Isusa".

"Opravdanje" znači da je optužnica zakona sada van snage nad onima koji prihvataju Hristovu smrt na krstu kao svoju: "... Oprostio nam je sve prestupe tako što je izbrisao obveznicu koja je svojim odredbama bila protiv nas i uklonio je prikovavši je na krst." (Kol. 2:13-14 SSP) Bog je onaj koji je Život sam po sebi, i On će dati svoj život na krstu za svoje stvorenje, da bi čovek dobio mogućnost da mu bude oprošteno a ne da bude osuđen, da živi a ne da umre (Jn. 3:16; Otk. 21:8).

Kada je reč o Hristovoj žrtvi, pitanje koje skeptici obično postavljaju jeste: "Kako samo jedan čovek može odneti grehe celog čovečanstva?" No, kao što smo videli to nije bio samo "običan čovek", taj jedan "čovek" je vredeo više od celog čovečanstva (Kol. 1:16-17), i zato je to (legalno) moguće. Da je Isus bio samo običan čovek, Njegova zastupnička smrt ne bi učinila ništa za nas u budućem i večnom smislu, jer i posle Njegove smrti, krivica zbog novo učinjenih grehova i dalje bi nas pritiskala i optuživala - oproštenja greha ne bi bilo. No, Bog je Isusa vaskrsao iz mrtvih i tako pokazao da je Hristova zastupnička smrt kod Njega prihvaćena i da su naši gresi očišćeni (1. Kor. 15:17-18).

SAVRŠENA I KONAČNA ŽRTVA

Žrtva Božjeg Jaganjca je savršena i potpuna u svakom pogledu. On je bez greha i bez mane. Ni jedna od njegovih kostiju nije bila slomljena (Jn. 19:36). On je prvorođenac - jedan i jedinstven. On je ponizan i krotak, i dragovoljno se podređuje Očevoj volji. Hrist je postao naše savršeno pashalno jagnje (1. Kor. 5:7).

Hristova smrt je ispunila svako potraživanje žrtvenog zakona, čak i zahtev da se krv pashalnog jagnjeta sedam puta poprska po oltaru, tako je i Hristova krv bila sedam puta puštena: (1) kada je bio bičevan (Jn. 19:1), (2) kada mu je stavljena trnova kruna (Jn. 19:2), (3-4) kada su mu probodene ruke, (5-6) kada su mu probodene noge i (7) kada mu je proboden bok kopljem (Jn. 19:34).

U Božjem Jaganjcu, Sveto pismo spaja: nežnost i moć, patnju i slavu, poniznost i uzvišenost Isusa Hrista, koji je istovremeno i žrtva i pobednik nad smrću, i sluga i uzvišeni nebeski Car. Ko je kao Isus, veličanstveno Jagnje Božije dato za izbavljenje čoveka od ropstva greha i smrti.

Svakako, da bi se sagledali svi aspekti i posledice Hristovog krsta o tome je nemoguće pisati u jednom kratkom članku, ali i ovo je dovoljno da bi smo videli kako je Bog velik, pravedan, mudar i požrtvovan. A najdivnije od svega je činjenica, da je On lično uzeo aktivno učešće u našem spasenju - za tebe i mene.