• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Dok sam bila devojčica stanovali smo na salašu. Jednom me je mama predveče poslala hitnim poslom u selo. Znala je da će se smračiti pre mog povratka, pa mi je rekla: "Možda ćemo tata ili ja izići pred tebe, do onog salaša sa opasnim psima.

Hrabro sam prihvatila zadatak i pošla u selo. Kad sam se vraćala natrag mrak me uhvatio već na izlasku iz sela. Pogledala sam na put, gubio se u tami. Počeo me hvatati strah. Ipak sam pošla. U sebi sam ponavljala deo iz 23. Psalma: "Da mi je poći i dolinom smrtne sene neću se bojati zla, jer si ti sa mnom". Učinilo mi se da oko mene tama nije toliko velika kao u daljini. Srce mi je lupalo, ali reči iz 23. Psalma su me tešile i hrabro sam koračala napred.

Već sam se približavala onom salašu sa opasnim psima a strah me hvatao sve više. Jako sam se bojala. Odjednom, iz daljine do mene je doprlo zviždanje jedne dobro poznate pesme. Znala sam: To je moj tata! Pošao mi je u susret i kako je hteo da me ohrabri, zviždukao je. U tom mraku ovo bio najbolji način da mi da do znanja da mi ide u susret i da me ohrabri.

Smirila sam se. Strah je nestao. Hrabro i veselo sam pošla napred. Oca još nisam videla, ali sam čula njegov glas i znala sam: Moj tata mi ide u susret.

Mnogo je vremena prošlo od tada i često sam stajala pred nekim zamračenim životnim putem, kako je to bilo i u događaju iz mog detinjstva. Bilo je slučajeva kada je izgledalo kao da će sve sutradan propasti.

No, ja tada sebe gledam kao na onom putu od sela. U daljini je put pokriven tamom i ne znam koliko je dug. Ne znam ni da li će tama ispred mene ustuknuti, tada ja sa detinjim pouzdanjem ponavljam u sebi onaj deo iz psalma: "Da mi je poći i dolinom smrtne sene neću se bojati zla, jer si ti sa mnom".

I znam još nešto. Na kraju puta čeka me moj nebeski Tata. Ne vidim ga, ali ga čujem srcem i to mi je dovoljno.

Jednom je učitelj pitao svoje učenike: - Zašto ljudi viču kada su ljuti?

Učenici su razmišljali neko vreme: - Zato što izgubimo strpljenje, zato vičemo - reče jedan.

- Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe? - pita učitelj - zar nije moguće govoriti tiho i lagano?

Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja. Na kraju je objasnio: - Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje. Zato moraju vikati jedno na drugo, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije se moraju obraćati, jer je udaljenost među njima sve veća.

Potom je učitelj pitao: - A šta se dogodi kada se dve osobe zaljube? Ne viču jedno na drugo, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala. A, šta se dogodi kada se još više zaljube? Onda, prestanu da govore. Onda samo šapuću i još više se zbližavaju u svojoj ljubavi. Konačno, ne treba im više ni šapat. Samo se gledaju, i to je sve. Tako to ide između dve osobe koje se vole.

Onda je na kraju dodao: - Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer jednog dana će ta udaljenost postati tako velika, da će postati nepremostiva. Postaćete gluvi jedno za drugo, više se nećete moći čuti...

"Svaka gorčina, i jarost, i gnev, i vika, i hula da se ukloni od vas sa svakom zloćom. Budite među sobom čestiti, milosrdni, praštajući jedan drugom - kao što je i Bog vama u Hristu oprostio." (Ef. 4:31-32 EČ)