• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Ne sudite, da ne budete osuđeni; jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se, i kakvom merom merite, odmeriće vam se. A što gledaš trun u oku brata svoga, a u svome oku grede ne primećuješ? Ili kako ćeš reći svome bratu: pusti da izvadim trun iz tvoga oka, a gle, greda u oku tvome? Licemere, izvadi prvo gredu iz svoga oka, pa ćeš tada gledati da izvadiš trun iz oka brata svoga.

Ne dajte svetinje psima, niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim i okrenuvši se ne rastrgnu vas." (Mt. 7,1-6 EČ)

Ovaj deo o suđenju sledi odmah nakon Hristovog izazovnog naučavanja o zemaljskim bogatstvima. Važno je primetiti povezanost između ove dve teme. Lako je hrišćaninu koji je sve odbacio kritikovati bogate hrišćane. Obrnuto, hrišćani koji ozbiljno shvataju svoju dužnost zadovoljenja svih potreba svoje porodice nastoje izigrati doslovnost koju neki pridaju Isusovim rečima u potonjem odlomku. Budući da niko od nas ne živi potpuno po veri, takva kritika nije na mestu.

Zapovest da se ne sudi drugima uključuje sledeća područja: ne smemo suditi nečije motive, jer samo ih Bog može videti i razumeti; ne smemo suditi po spoljašnosti (Jn. 7,24; Jak. 2,1-4); ne smemo suditi one koji svesno oklevaju u stvarima koje same po sebi nisu dobre ili loše (Rim. 14,1-5); ne smemo suditi službu drugog hrišćanina (1. Kor. 4,1-5); i ne smemo suditi svoga brata u veri govoreći loše o njemu (Jak. 4,11-12).

Vrlo često, neki ove Isusove reči tumače pogrešno, kao zabranu svakog oblika suđenja. Ma šta god da se radilo, oni pobožno viču: "Piše: 'Ne sudi, da ti se ne bi sudilo!'" Međutim, Isus ne naučava da trebamo biti hrišćani koji ne razlučuju stvari. Isus nikada nije mislio da treba potpuno odbaciti svoju sposobnost kritike ili rasuđivanja. U Novom zavetu ima mnogo primera pravednog suđenja stanja, ponašanja ili naučavanja drugih. Pored toga, postoji i nekoliko područja u kojima se hrišćaninu zapoveda da donese odluku, tj. da razlikuje između dobra i zla ili između dobrog i najboljeg. Među te zapovesti spadaju, sledeća stanja:

1. Kada među vernicima izbiju sporovi, treba ih rešiti u crkvi pred članovima koji mogu razrešiti taj predmet (1. Kor. 6,1-8).

2. Lokalna hrišćanska zajednica treba suditi ozbiljne grehe svojih članova i poduzeti primerene mere discipline (Mt. 18,17; 1. Kor. 5,9-13).

3. Doktrinarna učenja učitelja i propovednika vernici trebaju prosuđivati pomoću Božje Reči (Mt. 7,15-20; 1. Kor. 14,29; 1. Jn. 4,1).

4. Hrišćani treba da sami prosude jesu li u opasnosti da uđu "u tuđi jaram" (2. Kor. 6,14).

5. Članovi crkve moraju prosuditi koji su muškarci sposobni za starešine i poslužitelje, tj. đakone (1. Tim. 3,1-13).

6. Moramo razabrati koji su ljudi nepokorni, malodušni, slabi itd., i prema njima se odnositi u skladu sa uputstvima iz Biblije (npr. 1. Sol. 5,14).

Dalje, Isus je upozorio da će nepravedna osuda biti naplaćena na isti način: "Jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se."

Ovo načelo jasno upozorava da ćemo žeti ono što smo posejali, i ono je ugrađeno u čitav ljudski život i u sve što činimo. Marko to načelo primenjuje na našu primenu Reči (Mk. 4,24) a Luka na našu velikodušnost u davanju (Lk. 6,38).

Dalje, Isus rekavši: "A što gledaš trun u oku brata svoga, a u svome oku grede ne primećuješ?" je razotkrio našu sklonost da kod drugoga vidimo sitnu grešku, a da se na istu kod sebe ne obaziremo. Takvu situaciju je namerno i preterano prikazao stilskom figurom zvanom hiperbola kako bi pokazao i naglasio suštinu stvari. Čovek sa brvnom u svom oku često prigovara trunu u oku drugoga, ni ne primećujući vlastito stanje. Licemerno je pretpostavljati da bismo mogli pomoći nekome sa nekom malom pogreškom dok sami činimo veću pogrešku. Najpre treba ispraviti vlastite pogreške, pre no što ih počnemo kritikovati kod drugih.

Stih 6, "Ne dajte svetinje psima, niti bacajte bisera svojih pred svinje...", nam jasno dokazuje da Isus nije mislio zabraniti svaku vrst suda. Svoje je učenike upozorio da ne daju svetinje psima ili da bacaju "biserje pred svinje". Prema Mojsijevu zakonu psi i svinje su bile nečiste životinje, a ovde je to upotrebljeno za prikazivanje krajnje zlih ljudi. Kad susretnemo pokvarene ljude koji se prema božanskim istinama odnose s krajnjim prezirom i odbacivanjem a na naše propovedanje Hristovih zahteva odgovaraju pogrdom i nasiljem, nismo obavezni nastaviti s njima deliti Evanđelje. Naše daljnje istrajavanje na tome donosi samo još veću osudu njima.

Nepotrebno je reći da je za prepoznavanje takvih ljudi potrebna duhovna moć zapažanja. Verovatno zato sledeći stihovi obrađuju temu molitve (Mt. 7:7-11), jer kroz nju možemo zatražiti mudrost rasuđivanja.