Jov
Jov je bio dobar čovek, poznat po svojoj lojalnosti Bogu, kao i po izdržljivosti i strpljenju. Novi zavet spominje Jova kao primer strpljenja usred meteža i stravične životne tragedije, ali isto tako kao primer pobede nakon teške borbe sa iskušenjima.
Često, hrišćani jedni druge podstiču da budu strpljivi kada prolaze kroz vremena iskušenja i gubitka, te da čekaju na Gospodnji dolazak - kraj svakoj svojoj "muci pod suncem". Mogućnost Njegovog skorog dolaska za svakoga od nas je već tu, pri ruci, tj. naše večno zajedništvo sa Njime udaljeno je ne možda više od jednog našeg udaha, izdaha ili otkucaja srca.
Jakov nam pred oči priziva Jova, da treba da se ugledamo na njega, on piše:
"Trpite, dakle, braćo moja, do dolaska Gospodnjeg. Gle, težak čeka plemeniti rod iz zemlje, i rado trpi dok ne primi dažd rani i pozni. Trpite, dakle, i vi i utvrdite srca svoja, jer se dolazak Gospodnji približi. Ne uzdišite jedan na drugog, braćo, da ne budete osuđeni: gle, sudija stoji pred vratima. Uzmite, braćo moja, za ugled stradanja proroke koji govoriše u ime Gospoda. Gle, blažene nazivamo one koji pretrpeše. Trpljenje Jovljevo čuste, i posledak Gospodnji videste: jer je Gospod milostiv i smiluje se." (Jakov 5:7-11).
U kom je vremenu živeo Jov?
Istorijski zapisi u Knjizi o Jovu sugerišu da je Jov bio veran čovek Božji, koji je živeo u vremenu negde između Noja i Mojsija, čime je Jov osoba iz doba patrijarha.
Pre svega, o tome nema nagoveštaja u Mojsijevom petoknjižju, što nam sugeriše da je on živeo pre pisanja prvih pet knjiga Biblije. Drugo, Elifas se poziva na poplavu koja je pomela sve zle (Jov 22:16). Ovo se najverovatnije odnosi na "potop" za vremena Noja, koji se već bio dogodio. Treće, kao što je to bio običaj u vernih patrijarha, Jov je bio duhovni otac porodice te je kao sveštenik prinosio žrtve u njihovo ime (Jov 1:5). Konačno, Jovov se životni vek uklapa sa kasnijim patrijarsima (poput Avrama), jer je živeo više od 140 godina nakon događaja koji su opisani u knjizi.
Neke lekcije iz Knjige
Knjiga o Jovu sadrži mnogo lekcija koje se mogu primeniti na svakodnevno ljudsko iskustvo. Neke od glavnih tačaka su:
1. Bog je brižan, divan i velik. On zavređuje naše slavljenje, posvećenost i lojalnost, bez obzira na naše trenutne nevolje. On to zaslužuje zbog toga ko On jeste: kao Bog Svedržitelj, naš Stvoritelj.
2. U knjizi se postavljaju pitanja vezana za ljudsku patnju, i to za patnju čoveka vernog Bogu. Međutim, nema odgovora na sva pitanja. Postoje pitanja nad kojima čovek stoji nemoćan i nije u mogućnosti da dokuči sve razloge koji se kriju iza njegove lične patnje, boli ili prividne nepravde. Jednostavno, mi moramo nastaviti verovati Bogu, i to na temelju toga: ko On jeste. Takođe, učimo da patnja nije uvek rezultat našeg ličnoga greha, ili makar to ne mora neophodno biti. U stvari, patnja pravednika može biti iskušenje ili ispitivanje (testiranje) lične vere - kušanje našeg srca.
3. Verovatno ne postoji bolji primer ljudskog strpljenja i izdržljivosti od onoga koji je demonstrirao Jov, kao i mogućnost za neograničenu i bezuslovnu lojalnost Bogu.
Ličnosti u Knjizi o Jovu
Ličnosti u knjizi uključuju: Boga, sotonu, Jova, Jovovu suprugu, Elifasa, Vildada, Sofara i Elijuja. Veći deo knjige je serija rasprava između Jova i njegovih prijatelja. Svi oni (misle) da imaju nešto pametno reći Jovu, i uzimaju sebi za pravo da budu "Božji advokati".
Elifas izgleda ima najviše saosećanja, Vildad je negde između, dok je Sofar jedan od onih koji rado sipa "so na tuđe rane." Elijuj je mlađi momak koji nesigurno progovara na samom kraju debate. No, svi su oni pogrešno informisani i greše u svojim zaključcima, te pogrešno predstavljaju Boga - Njegov karakter, i navlače na sebe Božji sud (Jov 42:7-8).
Velika optužba
Jov je bio čovek izuzetnog karaktera (Jov 1:8). Bio je zabrinut zbog nedostatka duhovnosti među članovima svoje porodice, pošto su se većinu vremena samo zabavljali i provodili (Jov 1:4), kako to i biva sa bogatim ljudima. Tako, sotona optužuje Jova pred Bogom, a sa njim u stvari sve one koji traže da žive pravedno pred Bogom. A optužba je da niti Jov, (a i niti iko drugi) ne služi Bogu džabe, već da za to mora biti "potkupljen" od Boga, tj. da ima ličnu (materijalnu) korist od toga. "Nema istinskog integriteta među vernicima, već samo licemerje," tvrdi drugim rečima sotona svojim napadom na Jova.
"Ako Bog blagosilja čoveka, obožava ga, no ako izostanu blagoslovi... Onda zaboravi!" Sotona je prilično ciničan po tom pitanju, jer on sam nije uspeo da zadrži svoj visoki status zbog svog vlastitog ponosa i želje da se okoristi. Stoga insistira da mi sami ne možemo biti mnogo različiti od njega, te da ne možemo opstati tamo gde je on pao (Jov 1:9-11).
Bog dopušta da iskušenja zadese Jova. Ako je Bog pravedan (a naravno da jeste) onda će taj test pokazati da smo mi, ljudska stvorenja, stvoreni na Njegovu sliku, i u mogućnosti da budemo u potpunosti posvećeni Bogu, bez obzira na "vatru okolnosti". Neki ljudi kažu: "Svaki čovek ima svoju cenu", i upravo je to i sotona rekao Bogu. No, Bog mu kaže da greši, a Jov to dokazuje za samog sebe, ali ujedno i za sve nas koji se pouzdajemo u Boga.
U samo jednom danu, Jov je iskusio gubitak svojih volova i magaraca, ovaca i kamila, sluga, a i svojih sinova i kćeri. Jovova reakcija je jedan izuzetan primer ličnog integriteta (Jov 1:20-22). Razočaran, sotona pokušava da objasni svoju pogrešnu predrasudu o Jovu govoreći kako test nije bio dovoljno ozbiljan, da je bio suviše blag. Gospod dopušta sotoni da kazni Jova narušavajući mu i telesno zdravlje (Jov 2:7-8). Jovova supruga nije imala dovoljno vere ili ju je izgubila kroz sve to, te je Jov onako bolestan opominje na to (Jov 2:9-10). Ironično, no Jovova supruga reaguje baš onako kako je sotona priželjkivao da će Jov reagovati!
Ovo nam kazuje da su vera i lojalnost uvek naš lični izbor, i svako od nas je u mogućnosti da odabere bilo koji od tih puteva. Po dolasku, Jovovi prijatelji su šokirani onim što zatiču, kada ugledaju Jova (Jov 2:11-13).
Veliki deo knjige se sastoji od tačaka rasprave između Jova i njegovih prijatelja. Jov zadržava svoj integritet kroz čitavu knjigu, uprkos činjenici da je zbunjen zbog svih tih užasnih stvari koje su mu se dogodile. On i njegovi prijatelji su verovali u "teoriju", da se dobre stvari događaju dobrim ljudima, a loše stvari da se dešavaju lošim ljudima.
Bog progovara
"Savetnici" i "tešitelji" Jovovi, tvrdo insistiraju na tome da je Jov sagrešio Bogu, te da se mora pokajati. Opet, Jov insistira da nije, ali on ne može objasniti zašto je u to siguran, već da on iako je pravedan, toliko pati. Jov želi nekoliko stvari: raduje se smrti (ali nikad ne razmišlja o samoubistvu). Takođe, želi da se susretne sa Bogom lice u lice kako bi Mu rekao da je pogrešio.
Jovova želja se ispunila: On dobija svoj razgovor sa Bogom. No, Bog kori Jova zato što insinuira stvari o kojima ne zna ništa (Jov 38:1-2). Jov onda izaziva Boga da odgovori na par pitanja. Bog zna odgovor, no zna li i Jov? (Jov 38:3). Pitanja su formirana tako da podsete Jova na Božju silu, mudrost i sveprisutnost. Nakon toga, Bog Jovu daje mogućnost da govori, no Jov više nije zainteresovan da govori, tj. vodi raspravu sa Bogom, jer je uveren da je već rekao i previše (Jov 42:1-6). Na kraju, Bog blagosilja Jova i vraća mu sve izgubljeno (Jov 42:12; Jov 42:16-17).
Treba da razumemo, da i mi možemo biti poput Jova i drugih heroja vere. Oni nisu toliko drugačiji od nas, i oni su bili ljudi poput nas. Ono što ih je činilo drugačijima je bio njihov izbor i njihova odlučnost da u njemu istraju (Vidi Jevrejima 11:4-40). Dakle, naše posvećenje, vernost i pravednost za Boga je uvek pitanje našeg ličnog izbora.
A šta će biti tvoj izbor?
Koga ćeš ti poslušati kada te snađu Jovovske nevolje?
