• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

- Ko su fariseji? (Matej 23)

Ne znam da li postoji nešto što me više plaši od toga da mi neko kaže da sam farisej!? Hm, možda vam se čini da preterujem. Evo na šta mislim. Recimo, ako mi neko prigovori da sam ateista ili verski liberal; ili ako mi kaže da verujem u evoluciju, dobre strane abortusa i sl.? Verujte, to mi neće smetati mnogo.

Zašto? Zato što znam da to nije tačno i da sa tim stvarima nemam nikakav problem! Nisam evolucionista. Nisam borac za pravo pobačaja. Isto tako, nema šanse da imam bilo šta sa ateističkom idejom ili liberalnim teološkim uverenjima.

Ali, da li sam farisej - e, to je već neka druga priča... Tu sam već pažljiviji sa odgovorima i izgovorima. Tu baš i nisam na svome. Šta više, znam da negde duboko u meni čuči farisej.


Loše u farisejima

Mislim da vam ne treba puno objašnjavanja zašto nisam oduševljen sa titulom fariseja? Ovi ljudi su u Isusovo vreme bili jedna od najstrožijih verskih grupa (Dela 26:5). Gospod sam kaže za njih da su "licemeri" (Matej 23:13), "slepci što vode slepce" (Matej 23:16), "okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, a iznutra su puni mrtvačkih kostiju i svake nečistoće" (Matej 23:27). Oni su nosioci loših vesti, fanatici kadri da prelaze i gore i more ne bi li zadobili sledbenike svojih ideja. I to ne bilo kakve sledbenike, već "sinove pakla, dvostruko gore od njih" (Matej 23:15). Isus ističe da je njihova strast bila da ih ljudi zovu "učiteljima" (Matej 23:7). Sebe su isticali kao svetlo naroda u tami neznanja, kao čuvare kapije Carstva nebeskoga. Samo - kaže Isus - "sami u njega ne ulazite, a ne puštate one koji žele da uđu" (Matej 23:13). Uh, bez sumnje, ovakav opis je sve drugo samo ne laskanje. Kao Božji Sin, Isus je raskrinkavao licemernost fariseja u korist svog Oca: "Teško vama, učitelji zakona, jer ste uzeli ključ znanja..." (Luka 11:52).

Nema sumnje, mnogo je razloga da na fariseje gledamo kao na "loše momke". Ali, tu je zamka! Naime, nisu oni bili baš tako crni. Iskreno, u mnogo čemu bih voleo da sam kao oni. Stvarno, štošta dobroga i pohvalnog bi se dalo istaknuti u njihovim uverenjima.


Dobro u farisejima

Ovi ljudi bi i danas među svima nama važili za najpobožnije. Barem je pet razloga za to:

- odvojeni od drugih
- posvećeni svetim spisima
- bili su istinski deo običnog naroda
- bili su posvećeni tradiciji
- isticali su važnost običaja do detalja

Prvo, fariseje bi po svem svom držanju danas zvali svecima (Matej 23:25). Da, u mnogo čemu su bili posvećeni ljudi. Čak i samo ime - farisej - dolazi od korena starojevrejske reči "odvojen". Ne zna se sa sigurnošću kako su tako prozvani. A možda su i sami sebe tako nazvali? Ili je to ipak pogrdni naziv onih koji ih nisu voleli? Kako god, pre više od jednog stoleća, kada su nastali kao pokret, fariseji su odlučili da žive posebnim, odvojenim životom. Srž njihovog pokreta bio je u protivljenju moćnoj jelinističkoj (grčko-rimskoj) paganskoj kulturi. Tako da sumnje nema - I jevrejska i novozavetna istorija svedoče o dobrim stranama fariseja. Bili su posvećeni u veri toliko da su bili odvojeni od bezbožnih stvari. Dakle, odvojenje jeste jedna od odlika izvorne pobožnosti.

Drugo, fariseji su bili predani starozavetnim svetim spisima. Mnogi od nas bi ili prebledeli ili pocrveneli pred njihovim poznavanjem Božje reči! Snažno su isticali neprikosnoveni autoritet Starog zaveta. Verovali su da su nada i budućnost Izraela u veličanju i poslušnosti Zakonu. Sebe su videli kao učitelje neukih u pitanjima vere. Zato je svaka farisejska zajednica imala svog pismoznanca, stručnjaka u domenu Zakona, i u teoriji i u praksi. On je bio školovan i ovlašten da tumači svetu i predragocenu Reč od Boga. Poznati jevrejski istoričar Josif, i sam farisej, ističe kako je ovaj pokret prednjačio u svim pitanjima izraelske religije. Nema sumnje - fariseji su bili ljudi Knjige.

Treće, bili su ljudi iz naroda. Nažalost, lako se stiče utisak da ih nije zanimao običan svet, da su bili povlašćena grupa bahatih religioznih zanesenjaka iz nekih viših slojeva. Šta više, fariseji su isključivo pripadali srednjoj klasi - radnicima i zanatlijama, trgovcima. Za razliku od njih, sadukeji, kao njihovi doktrinarni ljuti protivnici, pripadali su višim, bogatim slojevima. Naravno, neki od upravitelja tadašnjeg Izraela jesu bili članovi farisejskog pokreta, ali većina je bila iz običnog naroda. I to je razlog zašto su bili tako uticajni u Hristovo doba. Voleli su ih i podržavali najobičniji ljudi. Zar nije tako u početku bilo i sa izvornim evanđeoskim pokretima našeg doba?

Četvrto, fariseji su bili uronjeni u tradiciju. Po tome su se razlikovali od liberalnih sadukeja. Naime, i jedni i drugi su bili verni svetim spisima, ali fariseji su oduševljeno prihvatali usmena predanja svojih predaka. Smatrali su da predanja daje pravi uvid u Zakon, da otvara principe Božje reči u njihovoj kulturi. Verovali su da je predanje Božji dar kojim se čuva mudrost prema Zakonu. Ono ih je čuvalo od sitnih grešaka na delu koje bi dovele do velikih lomova samog Zakona.

Nažalost, ova strast prema usmenoj tradiciji bila je ravnopravan dodatak Božjem zakonu. A to je fariseje i dovelo do kraha (Matej 15:1-14). No, naglasimo ovde pozitivnu stranu: njihovu predanost pravednosti. Stalo im je da održe mudrost prethodnih naraštaja u njihovom razumevanju istine. Zato su postali oličenje čuvanja prošlosti.

Peto se prirodno nadovezuje na sve prethodno. Ljudi odvojenja od svetovnjaštva, posvećeni svetim knjigama, ljudi iz naroda predani običajima, posebno su bili okrenuti ritualnim detaljima. U već dobrano citiranom 23. poglavlju Matejevog evanđelja, imamo vrlo živopisnu sliku farisejske opsednutosti sitnicama svakodnevice.

U odeljku Matej 23:16-22 govori se o snazi zaveta. Zavet je - običnim rečima rečeno - obećanje, zakletva, data reč. Evo Isusovih reči:

"Teško vama, slepe vođe! Govorite: 'Ako se neko zakune Hramom, to ne znači ništa. Ali, ako se zakune zlatom iz Hrama, zakletva ga obavezuje.' Budale i slepci! Šta je veće: zlato ili Hram koji zlato posvećuje? Takođe govorite: 'Ako se neko zakune žrtvenikom, to ne znači ništa. Ali, ako se zakune darom na njemu, zakletva ga obavezuje.' Slepci! Šta je veće: dar ili žrtvenik koji posvećuje dar? Ko se, dakle, zaklinje žrtvenikom, zaklinje se njime i svime što je na njemu. A ko se zaklinje Hramom, zaklinje se njime i Onim koji u njemu prebiva. I ko se zaklinje nebom, zaklinje se Božijim prestolom i Onim koji na njemu sedi." (SSP)

Molim vas, nemojmo se izgubiti u obilju važnih stvari ovih Gospodnjih reči. Ostanimo usredsređeni na farisejsku praksu. O čemu se radi. Ovi ljudi su se gubili u lavirintima bezbrojnih sitnica usmenog predanja . Istina, bili su vični u tome. Ali, vremenom su postali egocentrični izgubivši bogocentričnost svoje vere i prakse. Nisu primećivali kako su kršili osnovne Božje zapovesti držeći se starih običaja.

Prema Hristovim rečima u Matej 5:33, vidimo da su fariseji imali sasvim dobre porive. Nažalost, "detaljizmom" i "preterizmom" su hteli da osiguraju svoj ugled. Isus im je stalno skretao pažnju da njihovim rečima ne trebaju posebni zaveti i zakletve. Zar danas nije slično? Zar se od detinjstva ne kunemo majkom, rođenim očima, decom, svim na svetu... Isus kaže da nam je za ispunjenje bilo koje bogougodne prakse dovoljno samo jedno "da" i jedno "ne".

I baš je u tome bio problem. Fariseji su pokrenuti sebičnim, častoljubivim motivima potpuno promašili smisao u svom detaljizmu. Sve su dublje tonuli u glib oholosti fanatično težeći očuvanju istine i pravoverja. Hteli su da im sve to donese ugled boraca za Božju pravednost.

Isus naglašava kako takav pristup duhovnosti "ne razlikuje drvo od šume". Zadubljeni u sitnicu, fariseji previđaju krupnicu. Opijeni detaljem ne vide gde, u čemu i zašto taj detalj. Da, Hrist je nemilosrdno raskrinkao njihovu suštinsku zabludu. Naime, oni su živeli po pravilu "što manje i sitnije, to veće i krupnije". Čitali smo: oltar je ono što žrtvu čini vrednom; hram je ono što čini vrednim sve u njemu samom!

Evo šta Gospod kaže u istom govoru, Matej 23:23-24, naglašavajući da su fariseji okrenuti sebi i svome, svojim običajima i propisima:

"Teško vama, učitelji zakona i fariseji, licemeri! Dajete desetinu od nane, mirođije i kima, a zanemarili ste ono što je u Zakonu važnije: pravdu, milosrđe i veru. Ovo je trebalo da činite, a ono da ne zanemarujete. Slepe vođe! Proceđujete zbog komarca, a gutate kamilu!" (SSP)

Kakva slika, zar ne! Ne samo parodija komarca i kamile, već tužna činjenica da se neko ko žudi za svetošću, izučava Božju reč, davi u sporednom.

Ipak, mnogo je tužnije da se fariseji i farisejizam dešavaju i danas. Tu, u meni i sa mnom. Da, koliko puta uhvatim sebe da su mi važniji detalji od duhovnih principa, pa i od samog odnosa sa Bogom. Nešto u meni ima sklonost ka sitnicama, navikama, rasporedima i programima, sa zaostavštinom predaka. I to sve me vuče više nego jasna i glasna Božja reč, više nego sila Duha koja me je preporodila u veri za novi život.

Da, dragi prijatelju, uveren sam da bi se naš Gospod na isti način sukobio sa farisejima našeg doba. Nisu samo bahati ateisti, umišljeni agnostici i zaslepljeni mnogobošci neprijatelji istine. Ne, to su i svi oni, svi mi koji smo hipnotisani ličnom religioznošću. To smo svi mi koji i nesvesno radi sebe i svoga odbacujemo Boga i Božije.

Pa, šta sa svim tim, dragi hrišćanski prijatelju? Ima li tebe negde u svemu ovome? Ima li i u tebi strasti prema "tako-smo-to-oduvek-radili" pravilima, na račun osnovnih istina vere? Šta je sa ljubavi, milosti, nadom, praštanjem...? Da li Bogu nudimo svoje zlatne običaje više nego li vernost i poslušnost? Radimo li to što radimo samo zato što je to neko drugi radio u prošlosti?

Da li ste zaokupljeni više sa zameranjem drugima ili sa pomaganjem tim istim ljudima? Imamo li pametne izgovore, kao bedeme ispred sebe ili smo slobodni u duhu?

Ako smo imalo zaglibljeni u farisejizam, postupimo kao jedan od njih - farisej Savle! Dozvolimo da nas Duh Sveti preporodi u hrišćanina Pavla. Evo kako on piše jednom mladom čoveku: "A ti si pošao za mojim učenjem, načinom života, stremljenjem, verom, strpljivošću, ljubavlju, istrajnošću." (2. Timotiju 3:10 SSP). Kakva celina! Sve je tu: i teorija i praksa, i doktrina i delotvornost. To je ono što treba svakome od nas.

Bog nam može pomoći da mu budemo verni u glavnom i najvažnijem baš kao i u malom i običnom. Kad sam to priznao Bogu, kada sam iskreno prepoznao fariseja u sebi, pobedio sam ga. I ti to možeš sa svojim farisejem!