• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

(Nastavak iz prošlog broja...)

Jedan od prvih ljudi koje je Kit nazvao bio je Vinki. "Dogodilo se! rekao mu je. "Doživljavamo moćni Božji dodir! Probuđenje je u našoj crkvi!"

U međuvremenu se po mestu proneo glas i neki ljudi iz Vineyarda su počeli dolaziti na naše sastanke. Čak su došle i neke komšije. Rezultat je kod svih bio isti, duboka osuda greha i sveži dodir Gospodnji.

Jedne nam je večeri u posetu stigao brat iz druge crkve i govorio nam o Božjoj požrtvovanoj ljubavi. Na kraju svoje poduke, sa nama je podelio jednu svoju priču. A priča je o jednom čoveku čiji je posao bio da podiže i spušta pokretni most, kako bi putnički vozovi mogli preći preko dubokog kanjona. Ovaj čovek je imao samo jedno dete, sina kojeg je izuzetno voleo. Jednog dana on je dečaka poveo sa sobom na posao. Mali je odlutao do mosta, a da to njegov otac nije primetio.

Skoro nakon toga, otac je čuo sirenu sa dolazećeg voza. Gurajući polugu kako bi spustio most, pogledao je kroz prozor i video kako mu je sin otpuzao sve do teških šina na mostu. Ako povuče polugu, sin će mu biti smrskan!

Ostalo je samo par sekundi za odluku. Ako ne spusti most stotine ljudi će poginuti, kćeri i sinovi koje neko voli. Duboko je udahnuo i dok mu je srce vrištalo od bola, povukao je polugu.

Oduzeti otac je bespomoćno gledao kroz prozor, i udarao u njega sa obe pesnice i pucajući od bola, dok je voz preletao preko mosta. Putnici su ga videli i mislili da im on to maše, te su mu uzvraćali mahanjem, ne shvaćajući koju je cenu ovaj otac upravo platio za njih - za njihove živote.

Kad je priča bila završena, sva lica su izgledala kao potpuno paralizovana. Kad se sastanak završio, odjednom sam počela da plačem. Otrčala sam napolje u crnu noć, bacila sam se na kolena, očima punim suza. Još uvek nisam doživela svoj "proboj probuđenja" poput svih ostalih, no nakon ove priče tako sam osećala srceparajući bol "tog Oca". U svojim mislima, na onim šinama mogla sam zamisliti svog sinčića kovrdžave kose, mog malog Josiju.

"O Gospode," plakala sam, "molim te, pomozi mi da barem malo shvatim, koliko Te je koštalo poslati svoga Sina na zemlju. Žao mi je šta sam Tvoju žrtvu uzela zdravo za gotovo, ne voleći Te na način na koji zaslužuješ biti voljen. Molim Te, oprosti mi!"

Sledećeg sam dana napustila sastanak i otišla da sednem u svoj auto parkiran blizu škole. Odlučila sam da neću izaći dok ne doživim svoj duhovni "proboj". Ako je to uspelo Kitu, uspeće i meni. Nisam znala šta drugo da uradim.

Već sam napravila dugu listu greha, i podelila ih sa celom crkvom, kajući se Bogu i ljudima. Svima sam priznala da mi je ponekad znalo dosaditi živeti u zajednici hrišćana. Takođe, da sam se još uvek upinjala da dobijem priznanje za pisanje pesama, i koliko bi bila ponosna kada bi Kit na koncertu rekao, "Melodi i ja smo ovu pesmu napisali zajedno." Često je nedostajala želja za molitveni život i za vreme provedeno sa Božjom Reči. Takođe, priznala sam da sam zadržala najbolju dečiju odeću za Josiju, pre no što sam poslala sakupljenu (humanitarnu) odeću za Meksiko. Znam da sam povredila ljude ne govoreći im istinu u ljubavi i da sam ponekad bila puna osuda. Da budem iskrena, osuđivala sam čak i ovo probuđenje. Bila sam ljuta na Finija i ljubomorna na sve koji su počeli da izgledaju srećno, dok sam se ja osećala potpuno jadno. Osećala sam, da sam u velikoj zbrci.

Pomislila sam da se možda ne kajem na pravi način. Sedeći u autu, osećala sam se devastiranom zbog tame u svome srcu. Pitala sam se da li volim Boga? Možda Ga uopšte ne volim - možda ga nikad nisam ni volela. No, ono što me najviše prestrašilo bilo je da sam možda bila nesposobna da volim Boga. Pa, zašto bi onda On trebalo da voli mene, ili da mi oprosti? Počela sam sa preispitivanjem svakog motiva svog srca i osećala sam kako padam u duboku jamu očaja.

Nakon nekog vremena Kit je došao da razgovara sa mnom. Koliko god je želeo da i ja doživim "proboj", nije smatrao da to treba da se desi na "kampovanju" u parkiranom automobilu. "Mel, zašto se sada ne vratiš u kuću."

"Ne mogu. Ja čak ne znam volim li uopšte Boga. Kako da ovakva idem na molitveni sastanak?"

"Mel, ti voliš Boga. Znam da voliš. Možda se to tebi jednostavno neće desiti na isti način. Hajde, dođi unutra."

Vratila sam se u kuću, no nisam bila utešena. Videla sam grešnost svoga srca i osećala sam se rascepljenom iznutra prema napolje. Nisam razumela zašto je mene Gospod "zaobišao".

A onda je konačno došao trenutak kada sam jednostavno morala popustiti i nastaviti dalje - bez radosnih osećanja i sa mišlju da možda i nisam hrišćanka. Bog se verovatno ne bavi svakim na isti način, pokušavala sam da objasnim sama sebi. Ali opet, možda sam se samo osećala kako sam ostavljena iza, u tami. Bila sam odlučila da ću služiti Bogu i u toj tami, isto onoliko koliko mu ostali služe u svetlu, bila ja ili ne bila stvarno spašena.

Nekoliko dana kasnije, kada je intenzitet svega malo popustio, izgledalo je kao da se Gospod približio našoj zajednici na neverovatan način. Kasnije smo uvek govorili o ovom vremenu kao o "probuđenju". Čarls Fini je definisao probuđenje kao "novi početak poslušnosti Bogu" i to je ono što se upravo nama definitivno dogodilo. To je bilo vreme životnih promena za sve nas, uključujući i mene, iako su moja sećanja na to vreme bila malo bolna.

Kit je, takođe, znao da su njegove izjave o tome kako je "upravo spašen" rezultat njegovog crno-belog gledanja na stvari. Jednostavno mu je bljesnuo hod sa Bogom, koji je zahtevao dublju posvećenost. Bilo je to kao da nikada pre nije svoje srce celo dao Gospodu. Rekao je: "To je kao da se rodiš ponovo, ... ponovo!"