• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Džon Vesli (John Wesley, 1703 - 1791) je bio propovednikov sin. U sedamnaestoj godini zvali su ga "vrlo niskim mladićem". Za svojih osamdeset osam godina nikad nije prerastao svojih 160 cm, niti je bio teži više od 55 kilograma.

Pa ipak, taj je mali čovek, sa čupercima belih pramenova kose uredno razdeljenim iznad jasnih smeđih očiju, bio duhovni div koji je spasio Englesku od moralnog kolapsa. Iz naprezanja njegovih duhovnih mišića proizašla je eksplozivna energija probuđenja koja je vaspitala metodizam. Živeći od 1703. do 1791. on je u svojoj domovini bio, i što se vremena i što se uticaja tiče, čovek veka.

Na konju je prejahao četiri stotine hiljada kilometara, održao 42.000 propovedi i napisao 233 knjige. Kad su mu bile 74 godine, svog je zapenjenog konja terao je 250 kilometara za samo 48 sati. U 84. godini prevalio je 380 kilometara za 80 sati.

Taj čovek koji je odnegovao metodizam, odrastao je i sam u izvanrednom domu. Njegov otac Samuel bio je siromašan, ali učen propovednik u Epvorthu (Epworthu) u Engleskoj. Autor je nekoliko knjiga. Majka Suzana (Susannah) bila je klasična i lingvistička naučnica, koja je uspela naći vremena da rodi devetnaestoro dece u toku dvadeset i jedne godine.

Disciplina - to je reč kojom se može opisati kućna škola Suzane Vesli. Za Džona i ostale to je značilo tri sata učenja ujutro i popodne svakog dana. U petoj godini počeo je da čita Knjigu postanka, a zatim je brzo napredovao u grčkom, latinskom, hebrejskom, matematici i istoriji.

Jelo, piće i vreme spavanja u 8 sati dolazili su tačno kao i dnevne vežbe. Svaka aktivnost je imala svoje mesto, a za dete koje je mislio drugačije, Suzana je imala pri ruci šibu. Džonov kasniji život pokazuje, da se nikad nije mogao oteti snazi discipline koju je u njega usadila majka - Suzana Vesli.

Džon je jedva navršio šest godina kad se pokazao još jedan nagoveštaj njegove budućnosti. Noću, 7. februara 1709. godine, plamena je stihija besnela parohijskim dvorom. Suzana i Samuel Vesli su izveli svoj podmladak napolje i stali da prebroje, da li ko od dece fali.

"Jao, još je Džon u gorućoj kući!", otkrili su.

Kad se Džonova glava neočekivano promolila na tavanskom prozoru, njegov je otac pojurio prema vatri, ali se morao povući pred vrućinom i dimom.

"Popni mi se na ramena, čoveče", viknuo je neko od prisutnih. U tren oka tri su čoveka napravila žive merdevine i najviši je izvukao dečaka sa tavana, trenutak pre nego što se krov srušio. Kasnije će Džon Vesli o sebi govorio kao o "iz vatre spašenoj osobi."

U junu 1720. Džon Vesli se upisao kao student na Oksford (Oxford). Bio je nadprosečan student i umereno religiozan. Kada je 1724. diplomirao, još je uvek bio neodlučan za koji da se poziv opredeli. "Žarko se molim da se zarediš i postaneš očev pomoćnik", pisala mu je mati. U isto vreme kad je prispelo majčino pismo, Džon je čitao knjige koje su ga vodile prema svešteničkom pozivu. Možda je najuticajniju od njih napisao neki ekscentrični lekar; naslov joj je bio: "Zdravlje i dug život". "Uzdržavanje je preko potrebno", savetovao je doktor. "Dobar tonik za zdravlje predstavlja jutarnji hladan tuš, za kojim treba da sledi jahanje ili šetnja." Doktor je takođe savetovao i rano ustajanje. Džon je svoj budilnik podesio na četiri sata ujutro, "gde je, milošću Božjom", izjavio je šezdesetak godina kasnije, "ostao zauvek."

Kad je Džon svojoj majci govorio o svojim novim sklonostima, ona ga je savetovala: "Ispitaj ozbiljno sam sebe. Uveri se imaš li razborito uzdanje u spasenje kroz Isusa Hrista."

Džon je poslušao njezin savet i još ga produbio. Napravio je nedeljni raspored, u koji je uključio dva sata dnevno za "verska razmišljanja." "Lenjost i ja smo se rastali", pisao je majci, "i nikad se više nisu sastajali", dodao je potajno jedan od biografa.

Izabran je za člana Linkolnovog koledža, za nastavnika grčkog i razrednog ispitivača. Međutim, upravo ga je i njegov bolešljivi otac pozvao da mu pomogne. Džon je napustio Oksford da bi tri kratke godine sticao pastoralna iskustva, koja će mu kasnije biti od velike koristi.

Kad se Džon opet vratio u Oksford, njegov brat Čarls (Charles) vodio je grupu puritanaca koji su svesrdno težili za dubokom pobožnošću. Džon se uključio i postao predvodnik grupe koju su zlonamernici podrugljivo nazivali "Sveti klub", "Biblijski moljci", "Biblijski bogomoljci" i "Metodisti". Kasnije je u svojem Engleskom rečniku Džon definisao reč "metodista" kao onoga "koji živi prema metodama izloženim u Bibliji."

"Sveti klub" je odredio dva dana u nedelji za post i molitvu. Sastavili su podrobnu listu pravila za upravljanje svojom pobožnošću. Trojica članova ove grupe, Džon i Čarls Vesli, i Džordž Vitfild (George Whitefield), postaće kasnije svetski poznati.

Smrt je zakucala na vrata epvorthskog parohijskog dvora, i Veslijevi su sinovi pozvani k očevoj postelji. "Sine, unutarnje svedočanstvo je najsnažniji dokaz hrišćanstva", šapnuo je otac Džonu pre smrti.

Džon je sredio očeve stvari i odjahao u London da kraljici Karolini predstavi najnoviji komentar Veslija starijeg. Dok je tamo boravio, čuo je da se traži propovednik "koji će evangelizirati Indijance u novoj koloniji generala Oglethorpea u Džordžiji."

Sa Čarlsom, kao svojim pomoćnikom, otplovio je 14. oktobra 1735. godine u Ameriku. "Moj glavni motiv odlaska jeste nada da ću spasiti i vlastitu dušu", napisao je četiri dana ranije.

Na okeanu uhvatila ih je divlja oluja. Dok se brod ludo ljuljao, grupa Moravljana (Moravska braća), koju Džon opisuje kao "težak i tupoglav svet", je svo to vreme spokojno pevala psalme. Vodeni se zid prelivao preko palube, pocepao veliko jedro i prodro u prostorije za ljude. Englezi su vrištali, dok su Moravljani nastavljali sa pevanjem psalama.

"Zar se niste bojali za živote?" - upitao ih je Džon kad se more stišalo.

"Ne", odgovorio je jedan pobožni čovek. "Ne bojimo se smrti."

Narednog je dana moravljanski pastor Spangenberg snažno podstakao Džonov um na razmišljanje.

"Poznaješ li ti Isusa Hrista, moj prijatelju Vesli?", upitao ga je.

"Znam da je on Spasitelj sveta", blago je odgovorio Džon.

"To je sasvim tačno, ali jesi li siguran da je On spasio i tebe lično?"

Džon je promucao nešto kao "Nadam se", ali nikad nije zaboravio oštroumno Moravljaninovo pitanje.

Pustolovine u Džordžiji nisu počele dobro. Njegov trenutni uspeh osujetila je jedna nesretna ljubav. Osećajući da nije uspeo, vratio se u Englesku pre nego što su istekle dve godine od polaska.

"Išao sam u Ameriku da obratim Indijance, ali ko li će obratiti mene?", jadikovao je u svom dnevniku. "Moja je vera tako jadna..."

U Engleskoj su Džon i Čarls Vesli sklopili prijateljstvo sa Peterom Bohlerom, moravljanskim misionarem.

"Na čemu temeljiš svoju nadu da ćeš biti spasen?" - upitao je jednog dana Moravljanin Čarlsa.

"Na tome što sam uložio sve svoje sile da služim Bogu", odvratio je spremno Čarls. Bohler nije ništa rekao, samo je žalosno klimnuo glavom.

Nakon nekoliko dana Džon je doznao da se Čarls ozbiljno razboleo i požurio je da ga obiđe. "U Oksfordu sam uz svog brata našao i Petera Bohlera", zabeležio je. "On me jasno uverio u moje vlastito pomanjkanje vere..."

Moravljanin je toliko uznemirio Džona, da je ovaj pomišljao da napusti propovedanje. "Propovedaj veru sve dok je i sam ne zadobiješ", savetovao mu je Bohler.

Dva dana kasnije, jednom je osuđenom zatvoreniku ponudio spasenje verom i dobio ohrabrujući odgovor. "Sad sam posve spreman da umrem", svedočio je usuđenik. "Hrist je uklonio sve moje grehe."

Nakon nekoliko dana, posle čitanja Luterovih komentara Poslanice Galatima, Čarls je potpuno uzverovao, zadobio je sigurnost spasenja.

Džon je nastavio sa opiranjem, ali bližilo se i njegovo vreme. U sredu, 24. maja 1738. godine, otvorio je Bibliju i pročitao: "Ti nisi daleko od Božjega kraljevstva..."

Te je večeri posetio skupštinu evanđeoskih hrišćana. Dok je slušao Luterov uvod u Poslanicu Rimljanima osetio je, kako mu se srce "čudno zagreva, utopljava." "Osetio sam da se oslanjam samo na Hrista radi svog spasenja", zapisao je kasnije.

Osamdeset dana kasnije održao je svoju glasovitu propoved "Milošću ste spašeni kroz veru". Propoved je izrekao na univerzitetu u Oksfordu, i najavila dolazeće veslijansko probuđenje.

Prvog leta nakon svog obraćenja posetio je vođu moravljanske misije, grofa Zinzendorfa. "Budi jednostavan, moj brate", glasio je jasan Nemčev savet Džonu. Kasnije mu je savetovao da uspostavi hrišćansko društvo slično ostalim moravljanskim grupama u Londonu. Džonovo se srce zarazilo žarom probuđenja. Hvatao je svaku priliku da propoveda jednostavnu poruku spasenja. To je donelo mnogo obraćenika, ali i zamerke drugih sveštenika. Krajem 1738. samo su tri ili četiri crkve u celom Londonu bile otvorene da mu otvore vrata.

Džon se povukao u Feter Lejn (Fetter Lane) a društvo koje je utemeljio po uputstvima Moravljana je u novogodišnjoj noći 1738/39. održalo noćni molitveni sastanak. Izvještavajući o službi, Vesli je napisao: "Oko 3 sata ujutro sila Božja se moćno spustila na sve nas. Mnogi su se smejali od sreće, a drugi su padali na kolena. Jednoglasno smo uzvikivali: "Slavimo te Bože!"

Pokazalo se da je taj molitveni sastanak bio Veslijev početak rada koji će zahvatiti ceo svet. 2. aprila 1739. Džon Vesli se pridružio Vitfildu u propovedanju na otvorenom. Njegova prva propoved temeljila se na tekstu "Duh Božji je u meni."

U Bristolu je poznati biskup Butler pozvao Veslija na teološku raspravu. "Ti i Vitfild ste obični šarlatani", optuživao ih je. Kako je rasprava postajala sve užarenija, Vesli je mirno upitao: "Pa dobro, šta mi to vi savetujete da uradim?"

"Preporučujem ti da smesta napustiš moju biskupiju", zagrmeo je biskup. Vesli je mirno uzvratio: "Moj je posao, da na ovom svetu činim dobro što više mogu. Ja sam propovednik Opšte Crkve. Trema li da slušam Boga ili smrtnog čoveka?"

Samuel Vesli, stariji Džonov brat, se takođe zgranuo nad Džonovim javnim propovedanjem, koje on vršio po pijacama, poljima ili trgovima. Ovako mu je Džon odgovorio: "Bog mi naređuje da podučim neupućene, popravim zle, podržim pobožne. Čovek mi zabranjuje da to radim u ovoj ili onoj parohiji, ali ja celi svet smatram svojom parohijom."

Kad su Džon i Čarls počeli deliti sakramente u nekoj školskoj zgradi, a ne u crkvi, još više svešteničkih anatema (proklinjanja) je zapljuštalo po njima. Pozvali su ih pred biskupe u London, ali strogi ukori nisu mogli zaustaviti veslijansko probuđenje koje se širilo već celom zemljom.

Džon je posetio Epvort (Epworth), staru parohiju svoga oca i svoje rodno mesto. Ponudio je svešteniku, gospodinu Romleju (Romley) svoju pomoć, ali ga je ovaj odbio. Usprkos tome sakupila se svetina koja je očekivala Džonovu propoved. Umesto toga čuli su sveštenikovu propoved usmerenu protiv verskog oduševljenja. Kad je gomila izlazila iz crkve, saopšteno joj je da će Džon Vesli govoriti u 6 popodne u crkvenom dvorištu.

Za tu je službu Džon iskoristio očev nadgrobni spomenik kao postolje, da bi ljudi mogli da ga vide. Na navaljivanje naroda, i u narednih šest večeri se penjao na grob i propovedao. Posle završene propovedi njegov su glas zaglušivali uzvici onih koji su vapili za spasenjem Božijim. "Duboko sam uveren", tvrdio je kasnije, "da sam učinio daleko više dobra propovedajući samo tri dana sa očeva groba, nego što sam tri godine propovedao sa njegove propovedaonice." Počeo je jaz između Džona Veslija i tradicionalne državne crkve.

U jesen 1739. hladno je vreme primoralo propovednika da govori u jednoj napuštenoj londonskoj livnici. Posle je ta stara zgrada otkupljena i postala je upravom pokreta probuđenja.

Kako se broj njegovih sledbenika povećao, Džon je pokazao velik smisao za organizaciju pokreta. Razbio je velika društva u manje radne jedinice poznate pod imenom "razredi". Svaki je razred imao svog "vođu", koji je bio lično odgovoran Vesliju. Tada je počeo da raspoređuje propovednike "laike", kao svoje pomoćnike nalažući im da idu "na puteve i u polja" i da propovedaju evanđelje narodu.

Kako je rasla Veslijeva popularnost, tako je rastao i gnev njegovih neprijatelja. Kako su mase - i to po dvadeset hiljada - dolazile da slušaju njegovo propovedanje, tako se tu okupljala i opozicija. Gađali su ga kamenjem i jajima. Jednom su ga gurnuli sa visokog zida. Kad je kod vlasti zamolio za zaštitu, hladno su mu rekli: "Vi metodisti ste odgovorni za nemire i morate pojesti ono što ste sami zakuvali."

Jednom dok je bio u svom domu, rulja je stala udarati po njegovim vratima zahtevajući: "Napolje sa sveštenikom!" Džon im je odvratio tako, što je pozvao nekolicinu vođa unutra. Ponudio im da sednu, mirno ih je zapitao: "Šta ste to želeli?"

"Hajde sa nama pred sud! Da ti sudimo!", viknuo je jedan.

"Odmah", odvratio je Džon mirno.

Propovednik je otišao okružen razno-raznim ološem na sud. Iz rulje su se čuli razni povici, oni protiv njega ali i oni za njega: "Taj je čovek pošten gospodin. Daćemo za njega i svoj život."

Na sudu je sudija otvoreno upitao tužitelje: "Šta imate protiv Džona Veslija?"

Nastao je tajac, a onda je jedan čovek oklevajući progovorio: "Govoreći pravo, gospodine, sve zlo koje kod njega nalazim sastoji se u tome što on propoveda bolje od naših sveštenika."

"On pridobija ljude da ustaju u pet sati, da se mole i pevaju psalme", dodao je drugi.

"Bolje idite kućama i smirite se", glasila je odluka suda.

Neka druga rulja presrela je Džona i njegove nove prijatelje. Propovednika su surovo izudarali po licu. Krv mu je tekla iz rana dok su ga jurili i vukli gradom. Ispred gradonačelnikove kuće Džon se oslobodio, ali mu nije pružio zaklon.

"Ubijte ga", urlala je masa dok se teturao omamljen od gubitka krvi. Tada se Džon počeo moliti što je mogao jačim glasom. Neki snažni čovek smelo mu pristupi i reče: "Gospodine, braniću vas svojim životom. Sledite me izvešću vas na sigurno."

Umesto da ih obeshrabre, metodistima su progoni samo povećali popularnost. Gde god bi Džon propovedao, bio je osiguran velik broj slušalaca, pa makar to bilo i u pet ujutro.

Na konju i pešice jurio je ubitačnom brzinom, studirajući i pripremajući propovedi u toku putovanja - u sedlu. Dostigao je neverovatan prosek od 800 propovedi godišnje!

Proputovao je celu Irsku, Škotsku i Vels i svuda postizavao uspeh. Njegovi protivnici nisu mogli nadvladati njegovu hrabrost i vatreno propovedanje.

Džon je istrajavao na uspostavljanju što praktičnije organizacije i na metodima svog rada. Nastavio je sa imenovanjem laičkih propovednika i uspostavljanjem sve većeg broja društava i razreda. Do njegove smrti bilo je više od 130.000 učlanjenih u društva; u šta nisu uračunati oni u Americi.

Prijatelji i neprijatelji podjednako su se divili njegovoj strogoj disciplini. Čak ni nesretna ženidba, tj. loš brak, nije uspeo da probije njegov duhovni oklop. Njegova izdržljivost i istrajnost je bila čudesna. U osamdesetoj je godini beIežio: "Osećam se u istoj formi kao kad mi je bilo dvadeset i pet godina. To pripisujem: 1) sili Božjoj koja me osposobila za Njegov poziv, 2) svojim putovanjima koja premašuju 6.500 kilometara godišnje, 3) sposobnosti da spavam i noću i danju, 4) ustajanje u određeno vreme, 5) neprekidnom propovedanju i 6) mirnom temperamentu. Ni zbog čega se nisam uzrujavao ili brinuo."

U dobu od 87 još je uvek bio vidljiv pobednički smešak na njegovom izboranom licu. Ipak je priznao: "Sad sam starac. Oči su mi mutne. Desna ruka drhti. Ali...", dodao je, "slava Bogu, nisam zanemario svoj posao. Još uvek mogu propovedati i pisati."

22. februara 1791. nesavladivi stari vojnik Hristovog krsta održao je svoju poslednju propoved, u svojoj crkvi Siti Roud Čapel (City Road Chapel). "Tražite Gospoda dok ga se može naći", bila mu je tema. Bila je to i srž njegove dugoročne službe.

Nakon toga postepeno je sve više slabio. Krajem meseca bio je prikovan za krevet, uzeo je pero, ali nije mogao da piše. "Pisaću umesto vas, gospodine", ponudio mu se prijatelj. "Samo mi recite šta želite zapisati."

"Ništa drugo nego da je Bog sa nama", prošaptao je žilavi starac. Kad su prijatelji ulazili u sobu da mu kažu zbogom, čuli su ga kako ponavlja: "Ja ću Ga slaviti! Ja ću Ga slaviti!"

Mnogo godina nakon njegove smrti, dekan Stanlej (Stanley) upitao je čuvara groblja gde je sahranjen Vesli: "Ko je posvetio ovo groblje?" Grobarov odgovor je bio posve tačan: "Posvećeno je kostima onog svetoga sluge Božjega, Džona Veslija."

No, istorija je pokazala da je Džon Vesli učinio mnogo više od posvećivanja jednog engleskog groblja. Bio je od Boga upotrebljen, da pruži Engleskoj moralno i duhovno pročišćenje u vremenu kad joj je to bilo najpotrebnije. Njega poštuju kao osnivača metodističke crkve, jedne od najvećih protestantskih denominacija u Americi, premda je pre smrti izjavio: "Živim i umirem kao pripadnik anglikanske Crkve."

Izreke Džona Veslija

"Čini dobro koliko možeš, na svaki način, svakoj duši, na svakom mestu, u svako vreme, sa svakom revnošću, sve dokle god možeš."

"Čuvaj se da te ne progutaju knjige! Šaka ljubavi je vrednija, od kofe pune znanja."

"Kada imam para, ja ih se što brže otarasim, jer će u protivnom naći put do mog srca."

"Biblija ne govori ništa o usamljeničkom hrišćanstvu."

"Ne plašim se da će ljudi nazivani metodisti nestati iz Europe ili Amerike, ali ja se plašim da će oni postojati samo kao mrtva sekta, koja će imati formu religije, bez sile. Do ovoga može neminovno doći ako oni propuste da se drže doktrine i Duha, i discipline iz koje su ponikli."

"Svake sedme godine palim moje propovedi, jer sramota me je, ako danas ne umem napisati bolje propovedi nego pre sedam godina."

"Sve nas Bog brzo (nanovo)rađa, ali odrastamo veoma sporo."

"Moj temelj je Biblija. Na njoj stojim, i sledim je u svim stvarima, i u velikim i u malim."

"Bog sahranjuje svoje radnike, ali On nastavlja sa njihovim radom."

"Sam sebe sam zapalio za Boga i ljudi dolaze da gledaju kako gorim."

"Moja je želja, da nas što više zajedno posti i moli, da Bog obnovi duh ljubavi i zdravog razuma u ovoj buntovnoj naciji."