• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"I ovo vam je znak: naći ćete dete povijeno u pelene gde leži u jaslama. I odjednom se sa anđelom stvori mnoštvo nebeske vojske hvaleći Boga i govoreći: slava Bogu na visini i na zemlji mir među ljudima koji su po Božjoj volji." (Lk. 2:12-14 EČ)

Često se događa da ljudi u svojoj bezazlenosti i sa najboljim namerama "citiraju" nešto iz Biblije, što tamo uopšte i nije napisano, ili bar ne u tom smislu.

Recimo, tvrdi se da je Eva jabukom navela Adama na greh. Umetnici su ovu scenu naslikali, pesnici je opevali, humoristi manje ili više duhovito ismejali. A Biblija uopšte ne pominje jabuku. Skoro uvek, kada želi da opomene rukovođenje pukim materijalnim interesima, čovek se posluži biblijskim stihom, "da čovek ne živi o samom hlebu". A ni Mojsije, niti Hrist, koji kušača upućuje na te reči, nisu mislili da su to suprotnosti, jer naravno, čovek živi od hleba, ali ne od hleba kao takvog, već od toga što Božja reč i volja blagosiljaju hleb životodarujućom snagom. A što se tiče tri sveta kralja; nisu bili ni sveti, niti ih je bilo troje, niti su bili kraljevi. Ovaj niz bi se još mogao produžiti, tj. zaslužno spada i izokretanje božićne anđeoske vesti "mir na zemlji", koja se pretvara u parolu "mir među narodima".

Naravno, mir među narodima je ozbiljna i vredna stvar, i potrebno je da se neprekidno ukazuje na njegovu važnost i da se naprežu sve ljudske snage za njegovo ostvarivanje. Ipak, je u drugom planu u odnosu na ono šta se dogodilo u Vitlejemu. Iskaz nebeskih četa ima značenje i usmerava nas u potpuno drugom smeru. Oni, koji navode samo njegovu četvrtinu, krivotvore ga iz temelja. Trebalo bi da se malo više zamislimo kada čitamo kod evanđeliste Luke reči: "Mnoštvo nebeske vojske hvaleći Boga i govoreći..."

Anđeoske reči znači, nisu upućene ljudima, nego Bogu. Njihova takozvana "poruka mira" zapravo uopšte nije poruka u našem smislu te reči, već slavopoj Bogu. U božićnim člancima koji govore o miru među ljudima ili samo o miru uopšte, obično se ne spominje prva rečenica anđela. A upravo ona ni u kom slučaju ne sme da bude izostavljena "Slava na visini Bogu", jer bez tih reči je čitava stvar besmislena.

Prevod reči "slava" ne zvuči dovoljno snažno. Reč je o "DOXA", kako to piše na grčkom jeziku, i zapravo je prevod hebrejske reči KABOD. To znači mnogo više od časti, to znači pojava ogromnog Božjeg veličanstva koje svetli kao odsjaj vatre i koje uništava svakoga čoveka koga pogodi. Otud toliki strah kod pastira, kada ih iznenada obasjava Gospodnja DOXA. "Slava Bogu na visini", znači takvu slavu koja je iznad svakog ljudskog poimanja Božje svetosti. Ona ima snažno delovanje, nepodnošljivost, uključuje i nepristupačnost, ni jedan čovek nije u stanju da se približi tamo gde vlada Božja DOXA. Bog je tu onaj drugi, onaj nepoznati, onaj onostrani, neuhvatljivi, On je "u visinama".

Prvi astronauti su ponosno izjavili kako u svemiru nisu videli ništa od Boga. Time su u svom neznanju mislili da su hrišćanstvu zadali veliki udarac. Ustvari, to se u potpunosti slaže sa biblijskim iskazom da "Bog je Duh". Biblija zna da Bog ne prebiva u tvorevini, niti u svemiru, On se ne nalazi u trešnji koja je u cvatu, niti u G molu na misi. Po Bibliji ne postoji nekakav panteistički bog.

Bog je bezgranično drugačiji od tvorevine, drugačiji od tvorevine u njenoj najslavnijoj slavi. Tvorevina je njegovo delo a ne njegovo biće. Ko Ga traži u paloj i umirućoj prirodi nikada Ga neće naći, ma koliko duboko u nju prodro. U dubini tvorevine ne prebiva Bog, već smrt, besmisao, nihilizam.

Ova spoznaja se u potpunosti poklapa sa onim što Biblija iskazuje. No, Biblija ne samo da zna da Bog ne živi u tvorevini i da je tvorevina osuđena na smrt. Zna, i u tome se krije ono šokirajuće, ono skandalozno, ono nelogično u njenom iskazu da se Bog tvorac iz daljine i onostranosti - u Hristu okrenuo ovom svetu, da je u Hristu postao čovek. Čovek, sa svim njegovim jadom, čitavom njegovom bezizlaznošću pred smrću.

Hrist nije bio, niti je sada, tvorac neke nove religije, društveni revolucionar ili učitelj istine On je bio i jeste pravi Bog i pravi čovek. Pravi čovek, do te mere da je stupio i u ćeliju smrti i dozvolio da bude ubijen umesto pravog osuđenika. Sve, što je čovek ikada zaslužio kao pravednu kaznu kada bi Bog sa njim postupao po pravdi i zakonu, On je uzeo na sebe. Hrist, pravi Bog i pravi čovek jedini može uneti mir u srca ljudi.

To je ona "velika radost" koju Gospodnji anđeli naveštaju vitlejemskim pastirima u vreme Božića. I to je razlog zašto mnoštvo nebeskih četa slavi i hvali Boga. I to znače reči: "i na zemlji mir među ljudima koji su po Božjoj volji".

Nema tu ničega od mira među narodima, bar ne u prvom redu. Poenta je mnogo više u miru između čoveka i Boga, koji je čovek pogazio kada je želeo da bude kao Bog, i gazi ga još i danas, svaki dan. Reč je o prekidanju ljudskog nemira, njegove zbunjenosti, očaja. U Božiću je Bog postao čovek, na Golgoti je svojom smrću na krstu isplatio dug svih ljudi i svih vremena, a o Uskrsu je pobedio smrt, jednom zauvek.

Tako se to dogodilo, to je istorija. Hrišćanstvo nije učenje već događanje. Ta zar ne čitamo uvek iznova u Novom zavetu "I dogodi se... i zbi se..." Hrišćanstvo je istorija Božje ljubavi prema njegovoj tvorevini, naročito prema čoveku prema ovom čudnom stvoru koje uvek iznova zaluta u nezahvalnost i bunu i otvrdnuće. A Božić je istorija prodora ove neshvatljive ljubavi do otvrdnulog ljudskog srca.

Razume se samo po sebi, da oni koji su verom u Isusa Hrista doživeli nesavladivu Božju ljubav i čije srce je doživelo Božji mir ne mogu a da među sobom nemaju mira. Na taj način je Božić, takođe svečanost mira među ljudima. Ali samo u tom smislu. Jer samo oni ljudi koji su našli mir u Bogu koji "prevazilazi svaki razum" (Fil. 4:7) mogu da svojim bližnjima i svetu donesu mir. Svi drugi pokušaji su unapred osuđeni na neuspeh. Ko srž sveta posmatra otvorenih očiju, ne može a da to ne spozna.