Naslovna » Magazin » Arhiva » #29 » ....

Zajedništvo (I. deo)

Dietrich Bonhoeffer
"Kako je lepo i krasno kad sva braća žive zajedno!" (Ps. 133,1).

Na sledećim stranicama ćemo razmotriti nekoliko uputstava i pravila koja nam za zajednički život daje Sveto pismo.

Za hrišćanina je samo po sebi razumljivo da mu nije određen život samo među hrišćanima. Isus Hrist je živeo usred svojih neprijatelja. Na kraju su ga ostavili svi učenici. Potpuno sam, okružen zločincima i podsmehivačima, visio je razapet na krstu. Ipak, On je baš zato i došao, da neprijateljima Božjim donese mir. Tako ni mesto hrišćanina nije u odvojenosti manastirskog života, već u suživotu sa neprijateljima. On ovde ima svoj posao, svoj zadatak.

"Kraljevstvo treba da je usred tvojih neprijatelja. Kome se to ne sviđa, taj ne želi da pripada Hristovom kraljevstvu, već okružen prijateljima, želi da sedi usred ruža i ljiljana. On ne želi biti kod zlih, već kod pobožnih ljudi. O, vi bogohulnici i Hristove izdajice! Da je Hrist učinio kao što vi činite, da li bi ikad postao blažen?" (Martin Luter)

"I rasejaću ih među narode da se u dalekim mestima opominju mene, i živeći sa sinovima svojim da se vrate." (Zah. 10,9). Po Božjoj volji, hrišćani su rasejani narod, rasejan kao seme u "sva zemaljska carstva" (5. Moj. 28,25). To je njihovo prokletstvo i njihovo obećanje. Božji narod mora živeti u dalekim zemljama među nevernicima, ali će biti seme Božjeg kraljevstva po celome svetu.

"Zazviždaću im i sabraću ih, jer ću ih izbaviti... da se vrate." (Zah. 10,8-9). Kad će se ovo dogoditi? Dogodilo se, i to u Isusu Hristu, koji je umro da "rasejanu decu Božiju skupi ujedno" (Jn. 11,52), a pokazaće se na kraju vremena, kad Božji anđeli budu izabrane sakupili "od četiri vetra, od kraja do kraja nebesa". (Mt. 24,31). Do tog će časa Božji narod ostati fizički razasut, povezan jedino u Isusu Hristu, ujedinjen, jer se, razasut među nevernicima u dalekoj zemlji seća Njega.

Zato u ovom vremenu između Hristove smrti i Drugog dolaska postoji zajedništvo, u kojem se već ovde hrišćaninu dozvoljava da živi sa drugim hrišćanima, i da oseti samo mali predukus tih budućih stvari neba.

To da se u ovom svetu zajednica sme vidljivo okupljati oko Božje Reči i sakramenata, je Božja milost. Zatvorenici, bolesni, usamljeni u raseljeništvu, propovednici Evanđelja u stranim zemljama, svi oni tamo stoje sami. Oni znaju da je vidljivo zajedništvo milost i sa psalmistom mole: "Duša se moja proliva kad se opominjem kako sam hodio sred mnogog ljudstva; stupao u dom Božji, a ljudstvo praznujući pevaše i podvikivaše." (Ps. 42,5).

Ipak ostaju sami u dalekim zemljama, da bi seme bilo rasejano po Božjoj volji. Ali ono, što im je uskraćeno kao vidljivo iskustvo, prihvataju sa još većom čežnjom u veri. Tako je prognani učenik Gospodnji, Jovan, u samoći ostrva Patmos, bio u duhu na Dan Gospodnji (Otk. 1,10), u duhu je učestvovao sa svojim crkvama u nebeskom bogosluženju. Video je sedam svećnjaka, to su njegove zajednice, sedam zvezda, to znači anđele zajednica, a usred njih i povrh svega Sina čovečjeg, Isusa Hrista, u veličanstvenoj slavi uskrsloga. Sam On ga jača i teši svojom Rečju. Zajedništvo u kome prognani Jovan ima udela na Dan Gospodnjeg uskrsnuća jeste nebesko zajedništvo.

Telesno prisustvo drugih hrišćana verniku predstavlja izvor neuporedive radosti i okrepe. Sa velikom čežnjom zatočeni apostol Pavao zove svog "ljubljenog sina u veri", Timotija k sebi u tamnicu u poslednjim danima svoga života. Želi da ga vidi, da bude kraj njega.

Pavle nije zaboravio Timotijeve suze pri poslednjem rastanku (2. Tim. 1,4). Dok misli na crkvu u Solunu, Pavle se gorljivo moli noću i danju da vidi opet njihova lica (1. Sol. 3,10), a stari Jovan zna, da će se u potpunosti radovati svojima kad bude mogao doći kod njih i kad bude mogao da govori sa njima lično, a ne kroz pisma i mastilo (2. Jn. 1,12).

Hrišćanin ne mora, ako čezne za telesnim likom drugih hrišćana, da se stidi kao da je zbog toga isuviše telesan. Čovek je stvoren kao telo, Božji Sin se u telu zbog nas pojavio na zemlji, u telu je On vaskrsnut, u telu vernik prima Isusa Hrista u sakramentu, a sa uskrsnućem mrtvih ispuniće se potpuno zajedništvo duhovno-telesnih Božjih stvorenja.

Zato, dok vernik slavi telesnu prisutnost svoga brata, On slavi i Stvoritelja, Pomiritelja i Spasitelja, Boga Oca, Sina i Duha Svetoga. Zatočenik, bolesnik i hrišćanin u iseljeništvu raspoznaje u prisutnosti svoga brata hrišćanina telesni znak milosti prisutnosti trojnog Boga. U osami i posetilac i posećeni prepoznaju Hrista, koji je prisutan u telu. Jedan drugoga primaju i susreću kako se susreće sam Gospod, sa strahopoštovanjem, poniznošću i radošću. Jedan od drugoga primaju blagoslov kao blagoslov od Gospoda Isusa Hrista.

Ako dakle već u jednom jedinom susretu brata sa bratom leži toliko blaženstvo, kakvo li se tad neiscrpno bogatstvo otvara za one, koji su po Božjem planu počašćeni životom u svakodnevnoj zajednici sa drugim hrišćanima? Doduše, to, što je za usamljenog neizreciva Božja milost, za onog koji to svakodnevno prima na dar - može da bude vrlo lako prezreno i pogaženo. Suviše lako zaboravljamo da je zajednica braće hrišćana milosni poklon Božjeg kraljevstva, koji nam svaki dan može biti oduzet, a i to, da nas od najdublje osame deli možda samo malo vremena. Zbog toga, neka onaj kome je dano da do dana današnjega živi hrišćanski život u zajednici sa drugim hrišćanima, iz dubine srca slavi Božju milost. Neka na kolenima zahvaljuje Bogu i neka spozna: To je milost i samo milost, da nam je danas još dano da živimo u zajednici braće hrišćana.

Bog vidljivu zajednicu ne daruje svima u istoj mjeri. Hrišćanina u dalekoj zemlji uteši kratka poseta brata hrišćanina, zajednička molitva i bratski blagoslov. Da, njega ojača pismo napisano rukom hrišćanina. Pozdrav, koji Pavle u poslanicama piše svojeručno, sigurno je bio znakom takvog zajedništva. Nekima je zajedništvo darovano svake nedjelje na bogosluženju. Drugi žive hrišćanski život u zajedništvu svoje porodice. Mladim bogoslovcima je pre njihove ordinacije na neko vreme darovan zajednički život (u biblijskoj školi) sa drugom braćom. Među ozbiljnim se hrišćanima u crkvi danas javlja potreba da se, dok odmaraju od svog posla, okupe na neko vreme u zajedništvu oko Reči. Današnji hrišćani iznova shvataju zajednički život kao milost, koja to i jest, kao nešto neverovatno, kao "ruže i ljiljane" u hrišćanskom životu. (Martin Luter)

Hrišćansko zajedništvo je zajedništvo kroz Isusa Hrista i moguće je samo u Isusu Hristu. Ne postoji zajedništvo hrišćana koje bi bilo više od toga, a niti takvo koje bi bilo manje od toga. Počevši sa jednim kratkim susretom, pa do dugogodišnjeg svakodnevnog zajedništva, hrišćansko zajedništvo ostaje samo to. Jedni drugima pripadamo samo kroz Isusa Hrista. Šta to znači?

Kao prvo, to znači da jednom hrišćaninu treba drugi hrišćanin zbog Isusa Hrista. Kao drugo, to znači da jedan hrišćanin susreće drugog hrišćanina samo kroz Isusa Hrista. I kao treće, to znači da smo u Isusa Hristu od večnosti izabrani, a u ovom vremenu prihvaćeni i za večnost sa drugim hrišćanima sjedinjeni.

O prvom:
Hrišćanin je čovek koji svoju sreću, svoj spas, svoju pravdu ne traži više u samom sebi nego samo u Isusu Hristu. On zna da ga Božja Reč u Isusu Hristu optužuje i onda kada on svoju krivicu ni najmanje ne oseća, te da ga Boža Reč u Isusu Hristu oslobađa i opravdava, ako on ni najmanje ne oseća svoju pravdu. Hrišćanin ne živi više po sebi samome, po vlastitoj optužbi ili po vlastitom opravdanju, već na temelju Božje optužbe i Njegovog opravdanja. On živi u potpunosti po Božjoj Reči, u vernoj podložnosti Božjem sudu. On živi po tome, optužuje li ga ili opravdava Bog. Smrt i život hrišćanina nisu uključeni u njemu samome, već on nalazi i jedno i drugo u Reči koja mu dolazi izvana, u Reči Božjoj njemu upućenoj. Reformatori su to opisali ovako: Naša pravda je "tuđa pravda", pravda koja dolazi izvana (extra nos). Time su izrekli da hrišćanin zavisi od Božje Reči koja mu biva govorena. On je okrenut van, prema Reči koja mu dolazi. Hrišćanin u potpunosti živi od istine Božje Reči u Isusu Hristu. Pita li ga se:

Gde je tvoj spas, tvoje blaženstvo, tvoja pravda, on nikada ne može ukazati na samog sebe, već na Reč Božju u Isusu Hristu, koja mu dosuđuje spas, blaženstvo i pravdu. On traži ovu Reč gde god može. Budući svakodnevno gladuje i žudi za pravednošću, on uvek iznova traži oslobađajuću Reč. Ona može doći samo spolja. Iznutra, u sebi, hrišćanin je siromašan i mrtav. Pomoć mu mora doći spolja, a ona je došla i svaki dan iznova dolazi u Reči o Isusu Hristu, koja donosi otkupljenje, pravednost, nevinost i blaženstvo. A tu Reč Bog je stavio u usta ljudi kako bi je ljudi jedni drugima govorili. Kada jedan čovek sretne Boga, on to kaže drugome. Božja je volja bila da njegovu živu Reč tražimo i nalazimo u bratovljevom svedočenju, u ustima čoveka. Zbog toga hrišćaninu treba hrišćanin koji će mu kazati Božju Reč. Uvek iznova mu treba, kada je u neizvesnosti i kada klone. On, naime, sebi samom, ne može pomoći, a da se pri tom ne prevari u istini. Njemu brat treba kao nosilac i navestitelj božanske spasonosne Reči. Njemu brat treba samo zbog Isusa Hrista. Hrist u vlastitom srcu je slabiji od Hrista u bratovljevoj Reči. Prvi je neizvestan, drugi je siguran. Time cilj svake hrišćanske zajednice jasan postaje: Hrišćani jedni druge susreću kao nosioce spasonosne poruke. Bog im, kao takvim, dopušta da se okupe i daruje im zajedništvo. Njihovo zajedništvo ima temelj jedino u Isusu Hristu i u tuđoj pravednosti". Možemo, dakle, reći samo ovo: Iz biblijske i reformatorske poruke o čovjekovom opravdanju isključivo po milosti, proizlazi zajedništvo Hrišćana, i hrišćaninova čežnja za drugim hrišćanima osnovana je samo u njemu.

O drugom: Hrišćani mogu susresti jedni druge samo kroz Isusa Hrista. Među ljudima je uvek prisutna svađa.

"On je, naime, naš jedini mir" (Ef. 2,14). Pavle govori za Isusa Hrista u kome se staro, rascepkano čovečanstvo ujedinilo. Bez Isusa Hrista vlada nemir između Boga i ljudi, a i među samim ljudima. Hrist je postao posrednik, te je tako uspostavio mir sa Bogom i mir među ljudima. Bez Hrista ne bismo poznavali Boga, ne bismo mogli da ga zazovemo, ni doći k njemu. Bez Hrista ne bismo poznavali ni brata i ne bi mogli da mu se približimo. Put prema bratu zaprečen je vlastitim "ja". Hrist je otvorio put prema Bogu i put prema bratu. Sada Hrišćani mogu živeti zajedno u miru. Mogu ljubiti jedni druge i jedni drugima služiti. Mogu postati jedno. Ipak oni to i sada mogu samo kroz Isusa Hrista. Jedno smo samo u Isusu Hristu, povezani smo samo kroz Njega. On za svu večnost ostaje jedini posrednik.

O trećem: Kada je Sin Božji na sebe uzeo telo, tada je iz same milosti prihvatio našu suštinu, našu narav. Tada je istinski i telesno prihvatio nas. Takva je bila večna odluka trojedinog Boga. Sada smo mi u Njemu. Gde god On bio, On nosi naše telo, On nosi nas. Gde god On bio, tamo smo i mi, u Njegovom utelovljenju, na krstu i u Njegovom uskrsnuću. Mi mu pripadamo jer smo u Njemu. Zato nas Pismo i zove Hristovim Telom. No, ako smo, još pre što smo to mogli znati ili to hteti, izabrani i prihvaćeni sa celokupnom Crkvom u Hristu, tada i zajedno, za večnost pripadamo Njemu. Mi koji sada živimo u zajedništvu bićemo jednom kod Njega u večnom zajedništvu. Ko pogleda svoga brata neka zna, da će u Hristu biti večno sa njim sjedinjen. Hrišćansko zajedništvo, je zajedništvo kroz osobu Isusa Hrista i moguće je samo u Njemu. Na ovom preduslovu počivaju sva pravila koja za zajednički život hrišćana daje Pismo.

"A za bratoljublje ne treba da vam se piše, jer ste sami od Boga naučeni da se ljubite među sobom... Ali vas molimo, braćo, da još izobilnije činite,." (1. Sol. 4:9-10) Pouku o bratskoj ljubavi preuzeo je sam Bog. Sve što ljudi tome mogu dodati je, podsetiti braću na taj Božji nauk i opomenuti ih da u njemu što više napreduju.

Kada nam se Bog smilovao, kada nam je Isusa Hrista objavio kao brata, kada nam je kroz svoju ljubav pridobio srce, tada je počela pouka o bratskoj ljubavi. Kroz Božje milosrđe prema nama naučili smo da budemo milosrdni prema svojoj braći. Budući da smo sami umesto osude dobili oproštaj, spremni smo za opraštanje braći. Ono što je Bog učinio nama, obavezuje nas da i mi učinimo svome bratu. Što smo više dobili, to smo više mogli dati, a što je naša ljubav prema bratu bivala siromašnija, očitovalo se kako sve manje živimo po Božjem milosrđu i ljubavi. Zato nas je Bog sam učio da susrećemo jedni druge onako kako nas je On susreo u Isusu Hristu. "Zato primajte jedan drugog kao što i Hristos primi vas na slavu Božiju." (Rim. 15,7).

Čovek koga je Bog stavio u zajednički život sa drugim hrišćanima, u tom zajedništvu uči šta to znači imati braću. "Braćom u Gospodu" naziva Pavle svoju zajednicu (Fil. 1,14). Jedni drugima smo braća samo po Hristu. Ja sam drugom hrišćaninu brat samo zbog onog, što je Isus Hrist učinio na meni i za mene. Onaj drugi je meni postao brat kroz to što je Isus Hrist učinio za njega i na njemu.

Od neprocenjive je važnosti činjenica da smo braća samo kroz Isusa Hrista. Znači, nije mi brat taj koji mi pristupa kao ozbiljan i pobožan u težnji za bratskim zajedništvom, već onaj, koga je Hrist spasio, onaj koji je od greha oslobođen i pozvan ka veri i ka večnom životu. Naše zajedništvo se ne može utemeljiti na onome što je čovek kao hrišćanin u samome sebi, u svojoj sabranosti i pobožnosti. Ono, naprotiv, što je čovek po Hristu, to je odlučujuće za naše bratsko zajedništvo. Ono što je Isus učinio za nas obojicu - temelj je našeg zajedništva. To ne znači samo za početak, da bi se tokom vremena ovom našem zajedništvu moglo nešto dodati, već tako ostaje za svu budućnost i večnost. Jedino kroz Isusa Hrista imaću zajedništvo sa drugim hrišćaninom. Što je naše zajedništvo postane istinskije i dublje, to će više sve ostalo bivati manje važno, to će jedino i samo Isus Hrist i Njegovo delo među nama postajati jasnije i češće oživljeno. Jedni druge imamo samo kroz Hrista, ali kroz Hrista jedni druge stvarno i imamo, imamo se potpuno, za čitavu večnost.

Ovo je ujedno od početka rastanak od svakog mutnog poriva za nečim većim. Ko želi više od onoga što je Hrist učinio među nama, ne želi hrišćansko zajedništvo. On traži nekakve izvanredne doživljaje zajedništva, koji su mu drugde bili uskraćeni. Takav u hrišćansko bratstvo unosi nejasne i nečiste želje. Tu preti hrišćanskom bratstvu, najčešće već na samom početku najveća opasnost, najdublje unutrašnje trovanje. Hrišćansko bratstvo počinje da zamenjuje željenom slikom pobožnog zajedništva, prirodna težnja pobožnog srca za zajedništvom meša se sa duhovnom stvarnošću hrišćanskog bratstva. Od prvog početka od neuporedive važnosti za hrišćansko bratstvo je da bude jasno sledeće:

Prvo: Hrišćansko bratstvo nije ideal, već božanska stvarnost.

Drugo: Hrišćansko bratstvo je duhovna, a ne psihička stvarnost. Bezbroj puta se čitavo hrišćansko zajedništvo na tome razbilo, jer je živelo iz neke projekcije želja. Baš ozbiljan hrišćanin koji je po prvi put stavljen u životnu zajednicu hrišćana, sa sobom vrlo često donosi određenu sliku o suštini zajedničkog hrišćanskog života, i težiće da je ostvari. No, Božja je to milost koja sve takve snove vrlo brzo dovodi do propadanja.

Veliko razočaranje nad drugima, nad hrišćanima uopšte i nad samim sobom, mora nas savladati, jer nas tako Bog želi dovesti do spoznaje pravog hrišćanskog zajedništva. Bog iz same milosti ne dozvoljava da živimo, pa makar i samo nekoliko nedelja, u sanjarenjima, da se predamo blaženim iskustvima i usrećujemo ugođajima koji nas obmanjuju poput opijenosti.

Bog nije Bog uzbuđenih osećaja već Bog istine. Tek zajednica koja se nađe u vrtlogu razočaranja sa svim njegovim ružnim i zlim pojavama počinje da je ono, što treba biti pred Bogom. Ona počinje u veri prihvatati dano joj obećanje. Što ranije pojedinca ili zajednicu zahvati čas razočaranja, tim bolje za obe strane. Ali zajednica koja takvo razočarenje ne bi mogla izdržati ili preživeti, zajednica koja bi se čvrsto držala projekcije svojih želja, kada zapravo treba da se razbije ostaje istovremeno bez danog joj obećanja da će se održati, i ona će se pre ili kasnije raspasti.

Svaka ljudska projekcija koja se unosi u hrišćansku zajednicu sprečava pravo zajedništvo i mora biti razbijena da bi istinito zajedništvo moglo zaživeti. Onaj koji svoj san o hrišćanskom zajedništvu ljubi više od samog hrišćanskog zajedništva, postaje rušiteljem svakog hrišćanskog zajedništva, pa bile njegove lične namere ne znam kako iskrene, ozbiljne i predane.

Bog mrzi jalova sanjarenja, jer ona čoveka čine oholim i punim pretenzija. Onaj koji sebi sanja sliku zajednice, zahteva od Boga, od drugih i od samog sebe da mu se san ispuni. On se ponaša kao da najpre treba stvoriti hrišćansku zajednicu, kao da će njegov san povezivati ljude. To što ne ide po njegovoj volji, naziva promašajem. Kada se raspada njegov san, on vidi da se raspada zajednica. Takav čovek najpre postaje tužiocem braće, zatim tužiocem Boga i na kraju očajnim tužiocem sebe samoga.

Budući da je Bog već postavio jedini temelj našeg zajedništva, budući da nas je On već davno pre no što smo ušli u zajednički život sa drugim hrišćanima, skupio sa njima u jedno Telo u Isusu Hristu, u zajednički život, sa drugim hrišćanima ne ulazimo kao oni koji zahtijevaju, već kao oni koji zahvaljuju i primaju. Zahvaljujemo Bogu za ono što nam je učinio. Zahvaljujemo Bogu što nam daje braću koja žive u Njegovom pozivu, u Njegovom oproštenju i u Njegovom obećanju. Ne bunimo se zbog onog što nam Bog ne daje, već zahvaljujemo Bogu za ono što nam daje svaki dan.

Zar nije dovoljno to što nam je dano: braća, koja u grehu i nevolji idu sa nama i sa nama žive u blagoslovu Njegove milosti. Postoji li dan, pa bio on i u onim teškim i nevoljnim vremenima kroz koje prolazi hrišćansko bratstvo, u kome je Božji dar manji od ovog neshvatljivo velikog? Ne moramo li zahvaljivati i za to što i brat i ja, stojimo u istoj Božjoj praštajućoj ljubavi u Isusu Hristu, kada greh i nerazumevanje opterećuju zajednički život? Nije li i brat koji greši još uvek brat, sa kojim stojim u Božjoj Reči? Ne postaje li baš čas velikog razočaranja u brata neuporedivi lek, jer me upravo on temeljito poučava, da ni jedan ni drugi nikako ne možemo živeti po vlastitim rečima i delima, već jedino od te jedine Reči i od tog jedinog Dela koje nas u istini povezuje, naime od oproštenja greha u Isusu Hristu?

Tamo gde padnu rane magle sanjarenja, sviće svetli dan hrišćanskog zajedništva. U hrišćanskoj zajednici kao i u svakodnevnom životu pojedinca važno je zahvaljivanje. Samo onaj koji je zahvalan za male stvari prima i velike. Ne dopuštamo Bogu da nas obdari velikim duhovnim darovima koje je spremio za nas, jer mu ne zahvaljujemo za svakodnevne darove. Mislimo da se ne smemo zadovoljiti sa malo darovane duhovne spoznaje, iskustva, ljubavi, i da moramo požudno očekivati velike darove. Žalimo se da nam manjka velika sigurnost, jaka vera i bogato iskustvo, koje je Bog, ipak, drugim hrišćanima dao, i smatramo takve žalbe pobožnim. Molimo za velike darove, a zaboravljamo zahvaljivati za svakodnevne, male (a koje uopšte nisu tako male!).

Kako može Bog poveriti nešto veliko onome, koji ono neznatno ne želi zahvalno uzeti iz Njegove ruke? Ako svakodnevno ne zahvaljujemo za hrišćansku zajednicu u koju smo stavljeni, pa i ne bilo u njoj iskustva, bogatstva koje se može osetiti, nego mnogo slabosti, malovernosti, teškoća, nego se žalimo Bogu da je sve tako jadno i bedno i da uopšte ne odgovara onome što smo očekivali, mi Boga sprečavamo da da uzrasta našem zajedništvu u razmerima i bogatstvu, koja su nam svima pripremljena u Isusu Hristu. Ovo se posebno odnosi na česta gunđanja pastora i revnih članova crkve protiv svojih crkava. Pastor ne bi smeo da osuđuje svoju zajednicu. Pred ljudima nikako, ali ni pred Bogom. Zajednica mu nije poverena da bi pred Bogom i pred ljudima postao njenim tužiocem. Taj što ga zajednica u koju je postavljen dovodi do ludila i koji je stavlja pod optužbu, neka najpre ispita sebe, da možda nisu u pitanju njegova maštarenja koja Bog želi da razbije na ovaj način. Ako baš to pronađe neka zahvali Bogu za tu nevolju. Ako li se ipak ispostavi drugačije, neka se i pazi da ne postane tužiocem Božje Crkve.

Neka, naprotiv, optuži sebe zbog nevere, neka moli, da se ne ogreši o svoju braću. Neka u spoznaji vlastite krivice moli za svoju braću. Neka ispunjava svoj zadatak i zahvaljuje Bogu. Sa hrišćanskim zajedništvom je kao sa posvećenjem. Ono je Božji dar koji nismo zaslužili. Kako u stvarnosti izgleda naše zajedništvo, kako naše posvećenje, to zna samo Bog. Ono što nama izgleda slabo i jadno, kod Boga može izgledati sjajno i veliko.

Kao što hrišćanin ne treba da neprestano pipa puls svog duhovnog života, tako nam ni hrišćanska zajednica nije od Boga dana, da joj stalno merimo temperaturu. Što zahvalnije svaki dan primamo ono što nam biva dano, to će zajednica sigurnije i ravnomernije rasti svakodnevno po Božjoj volji. Zajedništvo hrišćana nije ideal koji treba da ostvarimo mi, već je to od Boga u Hristu stvorena stvarnost u kojoj imamo pravo učešća. Što jasnije naučimo da raspoznajemo, da je razlog, snaga i obećanje svakog našeg zajedništva jedino u Isusu Hristu, to ćemo smirenije naučiti da razmišljamo o našoj zajednici, da se molimo za nju i nadamo.

Nastavak u sledećem broju...

Izvor: ZAJEDNIČKI ŽIVOT. Dietrich Bonhoeffer.
"Strah je Gospodnji nastava k mudrosti, i pre slave ide smernost."
- Priče 15:33

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 273
Ukupno: 2337637
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/029/04.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.