• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Čini se kao da će ceo svet postati religiozan", primetio je Benjamin Franklin kad je mladi, 26 godišnji Vhitfild propovedao 1740. u Filadelfiji. Pronalazač elektriciteta primetio je, takođe, da su "kafane, kockarnice, dvorane za zabavu i koncertne sale zatvorene." Propovednik koji je za Boga uzdrmao dva kontinenta, u 18. veku bio je više nego senzacija u Engleskoj. Ciničan lord Česterfild čuo je kako Vhitfild u svojoj propovedi opisuje slepca koji se tetura na ivici provalije, ustao je kao u transu i uzviknuo: "On je pao!" "On je najneobičniji čovek našega doba!", primetio je o Vhitfildu skeptični lord Bolingbroke.

Ko je bio taj čovek koji je mogao za par sati privući 30 000 ljudi na livade i poljane, da bi slušali njegove propovedi i onda kad su ga izbacili iz vlastite crkve? U čemu je bila tajna njegove snage? Ismejavan na pozornici od svojih neprijatelja i gotovo obožavan kod svojih poštovalaca, ni svetac, ni grešnik, ni skeptik, niko nije mogao da ga ignoriše.

U toku 35 godišnje propovedničke službe podneo je mnoge napade blatom, trulim voćem i jajima. Jednom je jedan čovek pokušao da ga probode nožem. Drugom prilikom dok je propovedao nedaleko od Bostona, ozbiljno su ga ranili oštrim kamenom. Trećom prilikom su ga u njegovoj sobi napali plaćeni razbijači. Njegov povik "Ubice!" dozvao je gazdaricu, koja je uspela uzbuniti sav komšiluk, u pravi čas da spase fizički slabog propovednika. Sasvim drugom prilikom neki bubnjar je odlučio, da svojim bubnjanjem nadjača Vhitfildov glas dok je ovaj propovedao na otvorenom. Vhitfild ga je posavetovao, da se okani toga ovim rečima: "Prijatelju... ti ne možeš vrbovati dobrovoljce u vojsku kralja Džordža i za Gospoda Isusa Hrista, istovremeno. Za ime Božje, nemojmo ometati jedan drugoga. Svet je dovoljno velik za nas obojicu."

Džordž Vhitfild (George Whitefield) rodio se 16. decembra 1714. u porodičnoj gostionici "Zvono" u Gloučesteru, u Engleskoj. Tomas Vhitfild (Thomas Whitefield), njegov otac, umro je kad su Džordžu, najmlađem od sedmero dece, bile dve godine. Osam godina nakon toga njegova se majka ponovo udala. Kako je besparica u porodici bivala sve veća Džordža su u petnajstoj godini povukli iz škole da bi "prao otirače, čistio prostorije i bio pri ruci mušterijama koje su svraćale u gostionicu".

Mladi ugostitelj je često odlazio u Southgatesku nezavisnu crkvu gde bi slušao propovedi gospodina Kolea (Cole). Nakon službe, žurio bi da oponaša "starog Kolea" pred posetiocima gostionice. U uzrastu od 12 do 14 godina Džordž je pred javnošću , na takmičenjima, osvojio nekoliko medalja za javno govorništvo. Voleo je glumu, i mnogi drže da bi, da ga Bog nije usmerio drugačije, Vhitfild postao jedan od najboljih glumaca tadašnje Engleske.

Često bi, dok je noću bdio, čitao Bibliju. Mladost mu je bila neobična mešavina greha i kajanja. Kad je odrastao, priznao je da je lagao, govorio prostote i uzimao novac iz majčinog džepa kecelje, pre nego što bi ujutro ustala.

"Zašto ne odeš u Oksford?" - zapitao ga je jedne noći znanac za šankom gostionice.

"Kad' bi bar mogao", odvratio je sa čežnjom.

Jednog jutra dok je sestri čitao neku šalu, neočekivano joj je saopštio: "Znaš... Bog nešto smera sa mnom, a ja ne znam šta to..."

Kad je zarada u gostionici opala, jedan je od njegove starije braće preuzeo je posao. Džordž se posvađao sa njim i preselio u Bristol da živi sa majkom. Tamo ga je, nezaposlenog, posetio neki oksfordski student: "Svi moji troškovi su plaćeni, a preostao mi je jedan peni" komentarisao je posetilac.

"To će biti nešto za moga sina", uskliknula je gospođa Vhitfild. "Džordže, hoćeš li u Oksford?"

"Svim srcem, majko", odvratio je oduševljeno.

Tako se dečak, gostioničar vratio svojim srednjoškolskim naukama. Prijatelji u Oksfordu obećali su pomoć. Kad je završio svoje obrazovne pripreme, Džordž se preselio u Oksford da počne sa studijama, ali paralelno sa time i da radi.

Pre dolaska u Oksford čuo je za braću Vesli (Wesley) i njihov "Sveti klub". I on je želeo da priroda toj toliko popularnoj grupi, ali ga je siromaštvo sprečavalo da joj se približi, naime morao je mnogo da radi, da bi se izdržavao.

Onda ga je Čarls Vesli (Charles Wesley) pozvao na doručak. Prihvatio je poziv i nedugo zatim obećao Džonu Vesliju (Johnu Wesley), vođi kluba, da će živeti po pravilima kluba. Tako je u 19. godini Vhitfild svake nedjelje bio redovan u crkvi, sredom i petkom je postio, obilazio bolesne i zatvorenike, čitao samo verske knjige i barem jedan sat dnevno odvajao za dobrotvorne svrhe. Rešen da će postati pobožan, prevrtao se u noćnim satima po krevetu, ležao iscrpljen na tlu i "molio Boga za oslobođenje od taštih, paklenih misli." "Nosio sam vunene rukavice, odeću punu zakrpa i prljave cipele", pisao je kasnije. Pa, i uprkos svoj toj "poniznosti", u meni nije bilo duševnog mira.

A onda, u dvadesetoj godini, po njegovom ličnom priznanju "svršili su dani žalosti." "Rekli su mi da kada je Isus Hrist povikao 'Žedan sam', Njegove su muke bile pri kraju. I ja sam se bacio na krevet vičući: 'Žedan sam, žedam sam!' Ubrzo posle toga osetio sam u sebi da sam oslobođen nekakvog velikog tereta. Duh žalosti me ostavio, i ja sam spoznao što je to istinska radost u Bogu, mome Spasitelju."

Vhitfild je nastavio sa posetama zatvorenicima i siromasima, samo sad je za njih imao novu poruku - poruku novorođenja. Slobodno se družio sa hrišćanima iz svih denominacija; a sa tom je praksom nastavio i u toku celog svog rada. "Volim sve one, iz bilo koje denominacije, koji iskreno ljube Gospoda Isusa Hrista", svedočio je.

Njegova revnost posle obraćanja terala je lekare da ga savetuju: "Tvoja vera je isuviše intenzivna. Odmori se." Ali žar koji će buknuti nesmanjenom žestinom u narednih 35 godina njegovog života, nije se mogao ukrotiti. On je povećao svoju versku aktivnost sve dok prijatelji nisu navalili na nj da "se zaredi."

"Neću, sve dok ne budem imao 150 napisanih propovedi i ne budem siguran da je to Božja volja, za mene."

Pozvali su ga da čuje biskupa od Gloučestera, koji je svečano izjavio: "Premda sam objavio da neću nikoga zarediti pre negoli što navrši dvadeset i tri godine, smatram svojom dužnošću da vas zaredim kad god mi se zbog toga obratite."

Vhitfield se napokon složio da ga postave za đakona anglikanske crkve, premda je govorio: "Molio sam hiljadu puta, sve dok mi se znoj poput kiše nije slivao sa lica, da me Bog neće pustiti da uđem u crkvu sve dok me ne pozove i ne natera u Svoj posao"

Svoju prvu propoved održao je naredne nedelje. "Velečasni gospodin Vhitfild naterao je petnaestoro ljudi u besnilo", požalio se neki kritičar biskupu.

Visoki dostojanstvenik se na to nasmešio: "Molite se da to besnilo ne splasne do iduće nedjelje."

Popularnost dvadeset jednogodišnjeg Vhitfilda rasla je poput jutarnjeg sunca. Dok su Džon i Čarls Vesli jedrili u Džordžiju (Georgiju), Vhitfildove propovedi o "novom rođenju" punile su najveće londonske crkve. Tada su mu braća Vesli poslala pismo iz američke divljine: "Dođite kod nas i pomozite nam, jer je ovde žetva tako velika, a poslanika je tako malo. Možda ste baš vi pravi čovek za sve ovo, gospodine Vhitfild?" Vhitfild im se stavio na raspolaganje i objavio svoju nameru da otplovi za Ameriku.

"Nemoguće je da otplovite pre 12 meseci", saopštili su mu u lučkoj kapetaniji. U međuvremenu, postao je, kako je to on sam nazivao, "Božja skitnica" - putujući propovednik.

Mladić sa zlatnim glasom bio je ujedno i uzbuđenje i sramota anglikanske crkve. Pribeležio je kasnije u Dnevniku: "Doktrina novog rođenja i opravdanja verom probijala se poput munje do svesti slušalaca." Kad je bristolskoj zajednici govorio o svojim namerama da ode u Džordžiju, o tome piše: "mnogi su me, nakon službe, sledili kući, plačući a narednog dana bio sam zauzet od sedam ujutro pa sve do ponoći razgovorom i duhovnih savetovanjem probuđenim dušama."

Onog dana kad je Vhitfild trebalo da krene, vratio se Džon Vesli kao poražen, umoran i obeshrabren čovek. "Osećam, da možda Bog ne želi da ideš tamo", rekao mu je Vesli. Međutim, snažniji glas od Veslijevog zvao je dvadesetdvogodišnjeg propovednika.

U toku putovanja Vhitfild je svako jutro na palubi vodio bogosluženja. Pre nego što se brod našao na sredini Atlantika, dva prateća broda su učestvovala u jutarnjoj službi. 7. maja 1737. godine, nakon dva meseca plovidbe, Vhitfild je stigao u Savanah.

Vhitfild je Džordžiju osvojio na juriš. Svakog trenutka kad je bio budan bio je zaposlen. Kad je davao napojnicu, običaj mu je bio da slugama da i poneki traktat i kratko svedočanstvo. Često bi za vreme jahanja ili u salunu (krčmi) zapevao koju crkvenu pesmu. "I drugi pevaju svoje pesme po salunima", objasnio je. "Zašto da i ja ne pevam psalme?"

9. septembra 1738. Vhitfild se ukrcao na brod za povratak u Englesku. Snažna oluja odvukla je lađu daleko sa njenog kursa. "Naše zalihe vode nisu veće od pola litre na dan", zabeležio je. "Niko ne zna gde smo, osim Boga, a to je dovoljno." Sledećeg se dana pokazalo kopno za koje se uspostavilo da je obala Irske.

Vhitfild, sada star 23 godine - shvatio je da mu je ime poznato u svakom domaćinstvu širom Britanskog ostrva. Ali crkvenjačka se plima podigla protiv njega. Otkrio je da su za njega vrata mnogih crkava zatvorene, jer je poznat kao prijatelj i saradnik braće Vesli.

Engleska 18. veka tresla se od eksplozije izazvane industrijskom revolucijom. Ljudi, žene, pa čak i mala deca sjatila su se u fabrike, predionice i rudnike, gde su radni i stambeni uslovi bili veoma teški i nezdravi. Puritanstvu prošlih pokoljenja rugala su se gospoda i gospođe, koji nisu osećali srama da se javno opijaju. Kockanje je po Sviftu (Swiftu), postalo "propast engleskog plemstva." Londonci su se bojali da putuju po mraku, osim u dobro naoružanim grupama. Hrišćanstvo je žalosno opadalo, dok "obraćeni sveštenik je bio redak poput zvezde repatice". Tipičan sveštenik je gubio svoje vreme u lovu na lisice, u kockanju, u pijančenju i vucaranju od jednog pozorišta do drugog. Ali i za to razdoblje moralne tame Bog je imao velike adute u svom rukavu - braću Vesli i Džordža Vhitfilda - ljude koji će engleskom životu dati moralnu i duhovnu banju probuđenja koja će uticati daleko na generacije narednih vekova.

Dok je Vhitfildov snažan glas poput trube odjekivao Engleskom, crkvena su se vrata zatvarala pred njim, sve dok nije uplovio u novu pustolovinu. U Kingsvudu (Kingswood), brdovitom rudarskom kraju, nije bilo crkve. Zauzeo je mesto na brežuljku Hanham, i tamo je dve stotine slušalaca pratilo njegovu prvu propoved na otvorenom. Kasnije je u svoj dnevnik zapisao: "Mogu me neki i kuditi, ali zar nije bilo razloga za to? Propovedaonice su mi uskraćene, a jadni rudari skoro da izginu zbog pomanjkanja duhovnog znanja."

Dvadesetak hiljada rudara se sjatilo da čuje Vhitfilda na Hanhamu. "Na stotine ih je došlo do dubokog presvedočenja, što je radosno završilo u iskrenom i korenitom obraćenju duša", bila je zabeleška u njegovom dnevniku.

"Otvoreno nebo nada mnom, vidik na susedna polja s pogledom na hiljade ljudi, poneki u kočijama, neki na konjima, neki na drveću, i s vremena na vreme svi zajedno dirnuti i uplakani... sve me to nadvladalo", pisao je Vhitfild.

Džon Vesli je čuo o masama koje su se okupljale oko Vhitfilda po poljima, pa je priznao: "Teško sam se isprva mogao pomiriti sa takvim neobičnim načinom propovedanja... jer sam čitavog života nastojao sve činiti u jednoj velikoj pristojnosti i redu, te sam spašavanje duša smatrao gotovo grehom, ukoliko se ono nije odvijalo ispod crkvenog krova." A onda, kad su braći Vesli takođe zabranili pristup u crkve, oni su se ugledali na Vhitfilda i pošli da propovedaju na polja, livade i trgove.

Vhitfild je došao u London i tamo otkrio da su mu sve crkve osim jedne zatvorene. Hiljade jednostavnih ljudi i onih iz visokog društva okupile su se da čuju kako viče: "Bog je poslao dete... da se može videti kako sila ne dolazi od ljudi nego od Boga." Propovedao je pred 30 000 ljudi u Kenington Komonu (Kennington Common), gde je bilo više stotina vešanja i stecište najgoreg londonskog ološa. "Uz Božju pomoć, nastaviću da napadam đavola u njegovim najsnažnijim uporištima u gradu", rekao je prkosni propovednik kad se prebacivao u Haknej Marš (Hackney Marsh) gde je planirao da govori masi od 10 000 ljudi, koja se tu okupila radi konjskih trka i klađenja.

Vhitfild je postao čovek pred kojim niko nije mogao ostati ravnodušan. Prijatelji i neprijatelji su podjednako glasni u pohvalama i proklinjanjima. Većina engleskog plemstva podsmehivala mu se u lice. Na pozornici su mu se sprdali kao "Gospodinu Škilji", jer je tako pomno škiljio, te su njegovi slušaoci imali utisak da posmatra direktno svakog od njih. Jedna uticajna gospođa, Lejdi Selina, grofica od Huntingtona, javno ga je podržala i pozvala da u njezinoj kući propoveda društvenim velikanima. Zavesama je ogradila jedan prostor i nazvala ga "Nikodemov kutak", gde su crkveni i gradski uglednici sedeli, a da sami ne budu jedni od drugih viđeni, ovako su mogli sačuvati svoj obraz.

Avgusta 1739. Vhitfild je po drugi put plovio za Ameriku, noseći sa sobom novac koji je sakupio za izgradnju sirotišta u Džordžiji. Po dolasku, odmah se uputio u Filadelfiju, odakle su "Pensilvanijske novine" izveštavale: "Prošlog četvrtka gospodin Vhitfild počeo je oko 6 popodne da propoveda sa balkona ovdašnjeg suda pred blizu šest hiljada ljudi koji su u grobnoj tišini stajali slušajući ga. Benjamin Franklin se toliko zainteresovao, da je obećao izdanje dve sveske propovednikovih propovedi." Vhitfild je zatim otišao u Nju Jork, gde mu nisu dozvolili ulaz u anglikansku crkvu, te je propovedao na poljima, a zatim se uputio na jug - u srednje kolonije gde je naišao na uobičajena protivljenja i pohvale.

U proleće 1740. Vhitfild je počeo da gradi svoje sirotište Bethesda, nedaleko od Savanha, koje i danas postoji kao najstarije sirotište u Americi. Gradnja jedva da je i počela, a već je bilo četrdesetoro dece na njegovoj brizi.

Kasnije, njegov ga je put odveo opet na sever, u srednje i gornje kolonije. Hiljade okupljene po poljima - svetiljke koje se miču po ledinama - vapaji za smilovanjem koji prekidaju njegovu propoved - to su bili uobičajeni prizori, koji su ga pratili. "Gde god bi pogledao, većina je bila u suzama", bilo je propovednikovo zapažanje. "Reč Božija je bila jača od dvoseklog mača, a njihovi gorki vapaji i uzdasi bili su dovoljni da ganu i najtvrđe srce. Nalikovali su osobama koje je probudila poslednja truba."

Za vreme boravka u Masačutesu, Vhitfild je obišao Džonatana Edvardsa (Jonathan Edwards). Njegovo divljenje gospođi Edvards navelo ga je da obnovi svoje molitve "za kćer Abrahamovu poput nje, koja bi postala njegova žena." Nedugo nakon povratka u Englesku oženio se 1741. udovicom Elizabetom Džems (Elizabeth James). Ali dve nedelje kasnije već je bio na propovedničkom putu, ostavljajući mladu kod kuće. Premda je gospođa Vhitfild veći deo svoga braka samovala, svom mužu je pružala stalno ohrabrenje, privrženost i podršku.

Još trideset godina je Vhitfildova zvezda jasno sijala. Na Britanskim ostrvima se udružio sa braćom Vesli, kako bi pomogao u potiskivanju plime nevere i nemorala u naciji, a koja je pretila da proguta celu Britaniju. U Americi njegove su propovedi dale duhovne temelje Novom svetu. Za svojih čestih putovanja preko Atlanskog okeana hrabro se suprotstavljao stalnim pretnjama oluja i gusara, propovedajući pun vere saputnicima i posadi. Sve u svemu, proveo je 782 dana svoga života na moru.

Njegovo kruženje na dva kontinenta završilo je 30. septembra 1770. godine. Samo dan ranije jedan ga je prijatelj savetovao: "Gospodine, vi ste zreliji za krevet nego za daljnje propovedanje." "Tako je", odvratio je neukrotivi Vhitfild. Tada je sklopio ruke i pogledao prema nebu, i rekao: "Gospode Isuse, umorio sam se u svom poslu, ali mi nije dozlogrdilo. Ako još nisam dovršio svoj put, daj mi snage da idem i govorim za Tebe i da još jednom na otvorenom svedočim za Tvoju istinu, pa da onda pođem kući i umrem."

Vhitfild se popeo na veliko bure u Ekseteru Mass, i propovedao na temu: "Preispitajte se, jeste li u veri." "Moje se sunce diglo, i uz nebesku pomoć, dalo svetla mnogima", vikao je. "Da li će uskoro zaći? Ne, ono će se uzdići do zenita večne slave. Moje telo malakše, ali duh mi jača. Kako bih rado živeo zauvek, samo da propovedam Hrista. Ali umirem, da bih bio sa Njime zauvek."

U dva sata sledećeg jutra uhvatio ga je težak napad astme. Počeo je gorljivo da se moli za one koji još nisu spašeni, za svoje siročiće u Bethesdi i za svoju londonsku zajednicu. U pet sati rekao je svom negovatelju: "Umirem." U šest, veliki duhovni probuditelj dva kontinenta pošao je da primi svoju večnu platu. Umro je 30 septembra, 1770. u Njuburiportu, Masačutes (Newburyport, Massachusetts).

"Vhitfild je mrtav", vikali su gradski glasnici po celoj Novoj Engleskoj. Benjamin Randal, bogati brodograditelj, čuo je ovu vest u Porthsmouthu. On se ranije ismevao Vhitfildu i njegovim propovedima, a sada je rekao: "Vhitfild je umro, ali je na nebu. A ja sam i dalje na putu za pakao..." Brodograditelj je svoj život predao Hristu i kasnije pomogao da se osnuje slobodni baptistički pokret (Free Will Baptist).