• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

(Nastavak iz prošlog broja.)


Budući da se hrišćansko zajedništvo temelji jedino na Isusu Hristu, ono je duhovna, a ne duševna stvarnost. Baš po tome se ono razlikuje od svih ostalih vrsti zajedništva.

"Duhovnim" Sveto pismo naziva ono što čini Duh Sveti, koji nam u srce stavlja Isusa Hrista kao Gospodara i Spasitelja. Psihičkim ili "duševnim" Pismo naziva ono što dolazi iz prirodnih nagona, snaga i svojstava čovečje duše.

Temelj svake duhovne stvarnosti je jasan, to je Božja Reč objavljena kroz Isusa Hrista. Temelj svake duševne stvarnosti su "tamni" nagoni i požude čovečje duše. Temelj duhovnog zajedništva jeste Istina, dok temelj duševnog zajedništva jeste želja za zadovoljenjem telesnosti. Srž duhovnog zajedništva je Svetlost: "Bog je svetlost i u njemu nema nikakve tame." (1. Jn. 1:5 EČ), i "ako pak hodimo u svetlosti, kao što je on sam u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim" (1. Jn. 1:7 EČ). Dok, srž duševnog zajedništva jeste tama i egocentričnost - "iznutra iz ljudskog srca izlaze zle misli." (Mk. 7:21 EČ).

Izvor svakog čovečjeg delovanja bez Boga, a posebno i svi dobri i pobožni nagoni, ogrnuti su dubokom tamom. Duhovno zajedništvo je zajedništvo onih koje je pozvao Hrist, dok je zajedništvo pobožnih duša duševno. U duhovnom zajedništvu živi agape, svetla ljubav bratske službe, u duševnom zajedništvu plamti eros, tamna ljubav pobožno-bezbožnih nagona.

U onom vlada uredna bratska služba, a u ovom haos požude za uživanjem; tamo skromna podložnost bratu, a ovde se brata skromno - neskromno potčinjava vlastitoj požudi. U duhovnom zajedništvu vlada isključivo Božja Reč, u duševnom zajedništvu uz Reč vlada i čovek opremljen posebnim snagama, iskustvima i sugestivnim metodama pomoću kojih manipuliše drugima. U onome povezuje samo Reč Božja, a u ovome osim toga vezuje i čovek za sebe samoga.

Tamo je svaka vlast, čast i vladavina predana Duhu Svetome, a ovde se traže i gaje svi načini čovečje vladavine i uticaja. Naravno, budući da se radi o pobožnim ljudima, sve se događa sa namerom da se služi Uzvišenom i Dobrom, ali se dešava zapravo to da se sa prestola skine Duh Sveti, te da se protera u nestvarne daljine, tako da jedina stvarnost koja tu može ostati jeste ona duševna. Tako, u duhovnom zajedništvu vlada Duh, a u duševnom metoda psiho-tehnike. Tamo vlada "naivna" ljubav prema bratu koja pomaže bez psihologije i metoda, a ovde psihološka analiza i konstrukcija. Tamo vlada ponizna, jednostavna služba bratu, a ovde se strani čovek istražuje i sa njim se postupa proračunato.

Možda će suprotnost duhovnog i duševnog zajedništva postati najjasnija kroz ovo zapažanje:

U duhovnom zajedništvu nikad i ni na kakav način ne postoji "neposredni" odnos brata prema bratu. U duševnom zajedništvu, međutim, živi duboka, izvorna čežnja duše za zajedništvom, za neposrednim dodirom sa drugim ljudskim dušama, kao što i telo živi u čežnji za neposrednim sjedinjenjem sa drugim telom - suprotnim polom. Takva žudnja čovekove duše traži potpuno stapanje "mene" i "tebe", bilo u ljubavnom sjedinjenju ili, što je isto, kroz potčinjavanje drugoga vlastitim metodama sile i uticaja, gde onaj koji je duševno jak živi iz sebe i time zadobija ljubav i strah onih slabih. Za takvo zajedništvo ljudska povezanost, sugestija i podložnost znači sve i može nam se samo pričiniti da neposredno zajedništvo duša ima sve, što zapravo izvorno i jedino pripada zajedništvu u kome posreduje Hrist.

Tako postoji i "duševno" obraćenje. Ono ima skoro sve naznake pravog obraćenja, a pojavljuje se tamo gde kroz svesnu ili nesvesnu zloupotrebu nadmoći jednog čoveka bivaju najdublje potreseni, ili pojedinac ili čitavo zajedništvo. U takvom slučaju neposredno utiče duša na dušu. Dolazi do toga da jaki nadvladava slaboga, čiji otpor se sruši od utisaka ličnosti jake osobe. On je "silovan" od drugog čoveka, a ne svladan Božjim uticajem.

Sasvim jasno se to očituje u trenutku u kome se traži zalaganje za Božju stvar nezavisno od dominantne osobe, a možda i protiv njene volje. Tu pada duševno obraćeni i time postaje jasno da njegovo obraćenje nije došlo od Duha Svetoga, već ga je proizveo čovek, te da ono zbog toga i ne može biti postojano.

Isto tako postoji "duševna" ljubav prema bližnjemu. Ona je sposobna za najneverovatnije žrtve. Vrlo često nadmašuje pravu hrišćansku ljubav u gorućem predanju i očiglednim uspesima. Ona govori hrišćanskim jezikom sa oratorskom veštinom koja očarava i zapanjuje. Ipak je to ljubav o kojoj apostol kaže; "I ako hraneći siromahe razdelim sve svoje imanje, i ako predam svoje telo - da budem spaljen" - to znači da ako bih krajnja djela ljubavi spojio sa krajnjim predanjem - "a ljubavi (da) nemam, ništa mi ne koristi." (1. Kor. 13:3 EČ).

Duševna ljubav čoveka ljubi zbog čoveka, duhovna ljubav ljubi čoveka zbog Hrista. Zato duševna ljubav traži neposredni dodir sa drugim čovekom. Ona čoveka ne voli u njegovoj slobodi, već ga voli kao čoveka vezana uz sebe. Ona želi po svaku cenu pobediti, osvojiti. Ona drugoga tera u tesnac, želi biti neodoljiva, želi vladati. Duševna ljubav ne drži mnogo do istine, već Istinu relativizira, budući da se ništa, pa čak ni Istina, ne sme isprečiti između nje i ljubljena čoveka.

Duševna ljubav žudi za drugim, za njegovom prisutnošću, za njegovom ljubavlju, ali mu ne služi. Ona je, naprotiv, puna žudnje i tamo gde izgleda kao da služi drugome. Duhovna i duševna ljubav se razlikuju u dve stvari, koje su u suštini jedno: duševna ljubav ne podnosi kada se raspada nestvarno zajedništvo, kako bi napravilo mesta istinitom, i ona ne može ljubiti neprijatelja, naime onoga koji joj se ozbiljno i tvrdoglavo suprotstavi. I jedno i drugo ima isti izvor: duševna ljubav je u svojoj suštini požuda, i to požuda za duševnim zajedništvom. Sve dok je u stanju na bilo koji način zadovoljiti svoju požudu, neće je se odreći ni zbog same Istine, niti zbog Istinite ljubavi prema drugome. Kada, međutim, svojoj požudi više ne nalazi, prelazi u neprijateljstvo. Pretvara se u mržnju, prezir i klevetanje.

A duhovna ljubav baš tu počinje. Zbog toga duševna ljubav postaje lična mržnja tamo gde susreće pravu, duhovnu ljubav, koja ne žudi već služi. Duševna ljubav je sama sebi svrhom, idolom, kome se moli i kome sve mora podrediti. Ona neguje i ljubi sebe samu i ništa drugo na svetu. Duhovna ljubav, međutim, dolazi od Isusa Hrista, samo Njemu služi i zna da nema neposredni pristup prema drugom čoveku. Između mene i bližnjega stoji Hrist. Ja ne znam unapred, prema opštem shvatanju ljubavi koje proizilazi iz moje duševne požude, šta znači ljubiti. Ono naime pred Hristom može izgledati kao mržnja i najružniji egoizam.

Sam Hrist će mi u svojoj Reči reći šta je ljubav. On će mi reći, neovisno o mom mišljenju i uverenju, kako uistinu izgleda ljubav prema bratu. Zbog toga je duhovna ljubav vezana samo uz Reč Isusa Hrista. Kada Isus od mene traži, da zbog ljubavi čuvam zajedništvo, čuvaću ga, a tamo gde mi Njegova Istina zbog ljubavi naređuje da se odreknem zajedništva, odreći ću ga se baš nasuprot svim protestima moje duševne ljubavi. Budući da duhovna ljubav nije požudna, ona neprijatelja voli kao i brata. Ona ne izrasta ni iz brata ni iz neprijatelja, već iz Isusa Hrista i Njegove Reči. Duševna ljubav nije nikad u stanju da shvati duhovnu ljubav. Duhovna ljubav, naime, dolazi odgore, i zato je svakoj zemaljskoj ljubavi tuđa, nova i neshvatljiva.

Budući da Hrist stoji između mene i brata, ne smem da težim za neposrednim zajedništvom sa bratom. Kao što je meni jedino Hrist mogao govoriti i tako mi pomoći, tako jedino Hrist može pomoći mom bližnjem. No, to znači da svog bližnjega moram osloboditi svih vlastitih pokušaja da svojom ljubavlju njime upravljam, da ga prisiljavam na nešto i da nad njim vladam. Od mene slobodan, moj brat želi da ga ljubim onakvog kakav on jeste. I on je taj zbog koga je Hrist postao čovek, za koga je umro i uskrsnuo, za koga je Hrist pribavio oproštenje greha i za koga je pripremio večni život.

Budući da je Hrist odlučujuće delovao na mog brata pre nego što sam ja uopšte mogao otpočeti svoje delovanje, moram osloboditi svog brata od sebe za Hrista. Moj brat treba da mi je samo to što za Hrista već jeste. Ovo je srž istine, da bližnjega možemo ispravno susresti samo posredništvom Hristovim. Duševna ljubav sebi pravi sliku o bližnjemu, o tome što on jeste i o tome što on treba da postane. Ona život bližnjega uzima u svoje ruke. Duhovna ljubav kroz Isusa Hrista spoznaje pravu sliku bližnjega, na koju je bitno uticao Isus Hrist i na koju želi da utiče dalje.

Duhovna će se ljubav stoga sačuvati tako, što će bližnjega u svemu što govori ili radi, predati Hristu. Neće pokušati da izazove duševnu potrešenost kod bližnjega, time što će uticati na njega isuviše lično i neposredno, time što će se prljavo mešati u njegov život.

Prava ljubav će poštovati granice bližnjega, koje su kroz Hrista postavljene među nama, i tražiće potpuno zajedništvo sa njim u Isusu Hristu, koji nas jedini povezuje i sjedinjava. Tako će duhovna ljubav više govoriti s Hristom o bratu nego li sa bratom o Hristu. Ona zna da je put prema bližnjemu uvek kroz molitvu Hristu i da je ljubav prema bližnjemu u potpunosti vezana za Istinu u Hristu. Iz takve ljubavi govori i Jovan: "Ja nemam veće radosti od toga - da slušam kako moja deca žive u istini" (3. Jn. 1:4 EČ).

Duševna ljubav živi od neobuzdane, mračne požude koju nije moguće kontrolisati. Duhovna ljubav živi u jasnoći službe koju je u red dovela Istina. Duševna ljubav proizvodi ropstvo, vezanost i zgrčenost; duhovna ljubav stvara slobodu braće iz Reči. Duševna ljubav gaji u stakleniku veštačko cveće; duhovna ljubav donosi plodove, koji pod slobodnim Božjim nebom po Njegovoj volji, rastu izloženi kiši, oluji i suncu.

Hoće li uspeti pravovremeno naučiti da razlikuje između ljudskog ideala i Božje stvarnosti, između duhovnog i duševnog zajedništva - to je pitanje opstanka za svako hrišćansko zajedništvo. Život ili smrt zajednice zavise od toga, hoće li se po tom pitanju ona što pre otrezniti. Drugim rečima, zajednički život iz Reči ostaće zdrav samo ukoliko on ne postane ljudski pokret, redom ili udruženje, collegium pietatis, već sebe shvata kao deo jedne, svete, sveopšte hrišćanske Crkve, te učestvuje u patnji, borbi i obećanju čitave Crkve, delujući u njoj i trpeći.

Svaki princip izdvajanja (sektašenja) koji nije izazvan zajedničkim radom, lokalnim okolnostima ili porodičnim vezama, je za hrišćansko zajedništvo od najveće opasnosti. Na putu duhovnog probiranja uvlači se uvek iznova ono duševno, te lišava zajedništvo njegove duhovne snage i delotvornosti koju treba da ostvariti unutar Crkve i tera ga u sektašenje. Isključiti iz hrišćanskog životnog zajedništva slabog i neuglednog, isključiti onog koji izgleda nepotreban, može značiti baš isključiti Hrista, koji u siromašnom bratu kuca na vrata. Zato na to treba veoma dobro obratiti pažnju.

Verovatno ne postoji hrišćanin kome Bog nije barem jednom u životu darovao "usrećujuće" iskustvo pravog hrišćanskog zajedništva. Ipak, takvo iskustvo u ovome svetu ostaje samo milosni dodatak svakodnevnom hlebu zajedničkog života. Na takva iskustva mi nemamo pravo i ne živimo sa drugim hrišćanima radi takvih iskustava. Nas ne povezuju iskustva hrišćanskog zajedništva, već čvrsta i jasna vera u zajedništvo, darovano nam kroz Hrista.

U veri to prihvatamo kao najveći dar, da je Bog na sve nas delovao i da to i nadalje želi. To nas čini sretnima i blaženima, ali nas čini i spremnima odreći se svih iskustava ukoliko nam ih Bog za neko vreme ne želi dati. Povezani smo verom, ne iskustvom. "Kako je lepo i krasno kad sva braća žive zajedno." (Ps. 133:1 RDK), to je slavopoj za zajednički život iz Reči.

Ako ispravno tumačimo reč "zajedno" možemo sada reći: "... kad sva braća u Hristu žive zajedno", jer je samo Isus Hrist naše jedinstvo. "On je naš mir." (Ef. 2:14). Samo kroz Njega imamo pristup jedni drugima, samo kroz Njega se jedni drugima radujemo, imamo ispravno zajedništvo jedni s drugima.