Naslovna » Magazin » Arhiva » #27 » ....

Meno Simons

James C. Hefley

Bradati holandski sveštenik je sa strahom posmatrao kako se zadihani glasnik zatrčao do ograde njegove parohijske kuće u Vitmarsumu, nedaleko od holandskog primorja.

"Oče, sve su ih pobili", vikao je uzbuđeno.

"Lakše malo, mladiću", odvratio je sveštenik blago. "Reci mi, šta te to toliko uzbudilo?"

"Baptisti su se sakrili u starom manastiru kraj Bolsvarda, njih oko tri stotine."

"Da, znam da ih guvernerovi vojnici gone", dodao je sveštenik. "Ali, nastavi dalje."

"Vojnici su ih otkrili. A oni, ludaci, nisu hteli da se predaju mirno. Kažem vam, bilo je strašno."

"Misliš, da su ih pobili?" - upitao je sveštenik drhtavim glasom.

"Upravo tako. Sve su pobili osim žena i dece. Nisu poštedeli ni vašeg brata."

"Moj brat", mrmljao je sveštenik slomljenim glasom. Tada se okrenuo i zagledao u daleki horizont. "Idi", rekao je, "ostavi me sada samog."

Dugo je 40-godišnji Meno Simons (Menno Simons) razmišljao o tom strašnom događaju. "Ti pomažeš u ućutkavanju tih anabaptističkih jeretika", govorili su mu njegove kolege sveštenici. A to je bila istina. Snažne propovedi i zapisi Mene Simonsa izazvale su učenike Jana Matijasa (Jan Matthys), gorljivog anabaptističkog propovednika iz Minstera, a u očima mnogih Simons ih je retorički porazio. Međutim, njegovi drugovi sveštenici nisu znali da je Simons već mesecima bio tajni poklonik nekih anabaptističkih doktrina.

Kad je prvi put počeo da sumnja u doktrine svoje crkve, uspeo je nekako da odbaciti svoje strepnje. Ipak je, jeretička misao nastavljala da prodire u njegov um, stoga da je počeo da propoveda: "Taj komad hleba sigurno ne može biti telo Hristovo, kako su me učili da verujem."

Tada je otkrio Novi zavet, koji je za njega bio nepoznanica. "U njemu", kako je kasnije pisao, "bez ljudske pomoći ili saveta našao sam oslobođenje." Nakon što ga je pročitao, verovao je da hleb nije stvarno Hristovo telo. To ga je dovelo do razumevanja da: "Nikakva ljudska vlast ne može vezati ili oterati duše u večnu smrt."

Onda je saznao da su ubogom holandskom krojaču Sikeu Frerksu (Sickeu Freerksu) odrubili glavu, pod presudom. "Kriv je radi ponovnog krštavanja," glasila je presuda njegovih kolega sveštenika. To je bila specifična praksa kod anabaptista. Oni su insistirali na krštenju samo odraslih vernika, kao znaku njihove lične vere i odluke za Hrista, iako su već jednom bili kršteni kao bebe.

Anabaptisti su, takođe verovali da bi država i crkva trebalo da budu potpuno odvojene, i da prisilu ne bi trebalo koristiti na verskom polju, i da Sveto pismo - a ne crkvene tradicije - treba da bude jedini hrišćanski vodič.

Neke od radikalnih vođa tih reformatorskih grupa počeli su da razvijaju ideje o ličnoj slavi i zagovarali su čak i podizanje ustanka seljaka protiv ustaljenih vlasti i crkve. To je uzrokovalo grube progone svih anabaptista i od strane svetovnih i crkvenih vlasti.

Nezavisno nastrojeni anabaptisti nastavili su sa razvijanjem. Za razliku od luterana, koje su obično predvodili pripadnici viših društvenih slojeva, anabaptisti su privlačili uglavnom seljake i zanatlije. Njihovi smerni postupci, brižljivi običaji i njihove pobožne duše sve su se dublje doimale Mena Simonsa, koji je osećao veliku oprečnost između njihovog i svog vlastitog - ispraznog života vere.

Dok je tajno simpatizirao neke njihove doktrine, Simons se upustio u žestoku raspravu sa anabaptistima. Upravo tada je njegov brat postao anabaptista. Kad su ga ubili u krvoproliću kod Bolsvarda 1535. Meno više nije mogao da ućutkuje svoju savest. Napustio je svoj parohijski stan i istupio iz rimokatoličke crkve.

Isprva je odvažno izražavao svoje versko uverenje, ne pridružujući se otvoreno anabaptistima. Ali potkraj 1536. godine - dve godine nakon izdavanja Luterovog prevoda nemačke Biblije - Menu Simonsa su proterali iz rodnog kraja istočno u Groningen, gde anabaptiste još nisu otvoreno progonili. Ovde ga je krstio Obe Filips (Obbe Philips), starešina holadskih anabaptista.

"Brate Simonse, braća žele da te imenuju za starešinu", uskoro su mu to isto i druge vođe dale do znanja.

"Ali ja nisam dostojan", odgovorio je ovaj nekadašnji sveštenik. "Neuk sam i telo mi je slabo." No, oni su ustrajali u nagovaranjima, i Meno Simons je pristao.

Pridružio se braći Obiju i Dirku Filipsu u šestogodišnjem propovedanju, krštavanju, pisanju, imenovanju starešina i pomaganju oko pokreta koji se sve više širio. Povremeno je preduzimao tajna putovanja u rodni kraj, a tamo je 1542. kralj Karlo V. izdao edikt u kojem je stajalo: "Niko ne sme primiti Menu Simonsa ni u svoj dom, ni na svoje imanje. Niko mu ne sme dati utočište, hranu, govoriti sa njim ili čitati njegove knjige." Za kršenje tog edikta predviđena kazna bila je gubitak života i svog imanja.

Simons se povukao u istočnu Friziju, gde je vladala grofica Anna, koja nije progonila anabaptiste. Godine 1544. propovedao je i naučavao u Kolnu, gde je tolerantni vladar dopustio "otpadnicima" da slave Boga kako žele. Kad se ponovno uspostavila rimokatolička vladavina, Meno se sa ženom i malim detetom povukao u luteranski slobodni grad Vismar, na Baltiku.

Meno je otkrio da izdavače knjiga nije lako naći. Uporni propovednik je pažljivo tražio štampare, sklone slobodnim crkvama, i uskoro je posao krenuo. Njegovo delo "Odricanje od Rima", u kojem obrazlaže zbog čega je napustio rimokatoličku crkvu, i "Temeljna knjiga", očitovanje su njegovih teoloških pogleda, i to su njegovi najvažniji radovi.

Gotovo do kraja života Meno Simons izmicao je svojim progoniteljima. Njegove oštre zamerke hrišćanima koji su bili tradicionalni po svojoj veri i veoma licemerni u svakidašnjem životu, nisu mu povećavale popularnost. "Pravi hrišćanin ide ravnim i uskim putem, a ne širokim i otvorenim", govorio je u svojoj zajednici.

Njegove najplodnije godine su bile one dok su ga progonili. Godine 1555. zapisao je: "U toku 18 godina moja je porodica izdržala krajnju teskobu, pritisak, nevolje, bedu i progone. Bili smo u stalnoj životnoj opasnosti, i bili smo prinuđeni da živimo u strahu i samoći. Državne sveštenike su poštovali kao lekare, plemiće i učitelje, a nas su zvali lažnim propovednicima, varalicama, sektašima i jereticima i moralo nas se pozdravljati đavoljim imenom."

Dve godine nakon toga Simons se povukao u Vtiestenfeld, malo anabaptističko selo u danskom Holsteinu. Tamo je u miru živeo na grofovskom imanju.

Umro je 13. januara 1561. Danas njegov spomenik stoji iznad malog proplanka na pašnjaku u senci prelepog hrastovog šumarka.

Istorija je bila užasno spora u prihvatanju anabaptističke doktrine o verskoj slobodi. Dragocene ideje o slobodi i jednakosti koje je Rodžer Vilijams (Roger Williams) sa sobom doneo u Severnu Ameriku, propovedao je Simons u vreme kada su takve ideje vodile na lomaču. Menoniti koji su se prozvali po posvećenom Holanđaninu, zajedno sa milionima iz drugih hrišćanskih "slobodnih crkava", moraju danas biti zahvalni Bogu za Meno Simonsa, koji se hrabro borio da se glasno čuje reč "o istini koja oslobađa ljude."

Prema knjizi: Heroes of faith - James C. Hefley.
"I ponizi se narod moj, na koji je prizvano ime moje, i pomole se, i potraže lice moje, i povrate se od zlih puteva svojih, i ja ću tada uslišiti s neba i oprostiću im greh njihov, i isceliću zemlju njihovu."
- 2. Dnevnika 7:14

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1135
Ukupno: 2495390
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/027/05.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.