Naslovna » Magazin » Arhiva » #26 » ....

Duhovni zamor

Petr Vađura

"Imam osećaj da je crkva u krizi," rekla mi je jednom sestra X. "Otkud ti to?" pitao sam je. "Imam osećaj da je za ljude dolaženje u crkvu postala rutina, koju samo odrađuju. Niko više ne želi da se moli, a na biblijske časove dolazi sve manje ljudi. Ljudi se uopšte ne interesuju jedan za drugog. Ne govore jedan drugom svedočanstva - a takođe, već odavno nije došao niko nov iz sveta da bi se obratio."

Bilo je toga mnogo više. Trudio sam se da umirim sestru X, ali znakove neke vrste duhovnog zamora sam u crkvi i ja primetio. Najgore od svega je bilo što sam ih primetio i kod sestre X, i kod sebe.

Šta je to - duhovni zamor? U Bibliji ovu reč nećemo naći. Moramo sami da je objasnimo. To je već uradila sestra X, dok je govorila o svojim zapažanjima u crkvi. Može se reći da je to nekakav osećaj mlakosti i nedostatka oduševljenja. Šta je uopšte uzrok ovog osećanja?

Pre svega moramo pronaći uzrok stvarnog duhovnog pada. Taj uzrok jeste greh. Greh me uvek odvaja od svesti o Božjoj blizini. Greh stvara barijeru između mene i drugih ljudi. Greh je razlog mog nemira. Koji greh? Svaki greh. Laž, zloba, stvari koje nisu oproštene, prevara, prljave misli, lenjost, nezasitnost, ogovaranje, bezobzirnost, nepoštovanje roditelja i starijih ljudi... Greh treba ispovediti i odbaciti. Opravdavati se za loše delo a istovremeno u sebi podgrevati zle misli nije odbacivanje greha.

Hteo bi da malo analiziram i druge razloge duhovnog zamora. Počeću sa pitanjem: Da li je ovaj osećaj duhovnog zamora stvarno uvek i duhovna stvar? Mislim da nije. Njegov uzrok je u duševnoj, a ne u duhovnoj oblasti. Nemojmo zaboravljati da smo kao bića sa dušom skloni promeni raspoloženja. Promena raspoloženja može prouzrokovati osećaj da se promenio i moj duhovni odnos.

Navešću primer. Postoje trenuci kada je oko nas puno ljudi, koje volimo i koji vole nas. To su mladi ljudi, hrišćani, veseli i bezbrižni. Već sam kontakt sa njima nas inspiriše i daje nam polet. Usred takve grupe ljudi se molimo, zajedno evangeliziramo i Gospod nam je tako blizu! Međutim, život donosi promene. Takva promena može biti završetak studija, svadba i posledično roditeljstvo, preseljenje, ili novo zaposlenje. Okruženje oko nas se menja. Odjednom nestaju oni ljudi, koji su nas ispunjavali radošću svojom prisutnošću, koji su nas inspirisali za "duhovni trud", i ostajemo sami. I upravo tada dolazi osećaj slabosti i nevere. Više ne osećamo zajedništvo i radost zbog blizine dragih ljudi. Padamo kao u provaliju. I još gora stvar - menja se i naš duhovni život. Molitva prestaje da bude naša uteha. Molimo se i dalje, ali ne znamo da li to ima nekakvu vrednost. Nemamo volje za čitanjem Biblije. Ne znamo kako prići ljudima i ponuditi im Hrista. Osećamo se kao bogalji. Vremenom pokušavamo situaciju da promenimo. U sebi mislimo da smo samo u krizi. Istražujemo da li ima u našem životu greha. Nešto pronađemo i odbacimo, ali se opet ništa ne menja. I onda postepeno počnemo prazninu da ispunjavamo raznim časopisima, televizijom, muzikom, sportom, radom, porodicom... Razmišljaćemo samo o tome šta treba da uradimo, i postepeno možemo izgubiti samopouzdanje, ali i pouzdanje u Boga.

To je jedna od mogućnosti kako doći u osećanje "duhovnog zamora". Postoje i druge mogućnosti: starost, bolest... Za sve je zajednička tačka to, što unutrašnje duhovno raspoloženje biva oblikovano našim spoljašnjim okolnostima. Drugim rečima, živimo duševno a ne duhovno. Ako je duša na bilo koji način ožalošćena, ranjena, uznemirena, ili čak u apatiji, mi imamo osećaj duhovne praznine, umora i mlakosti.

Da li postoji rešenje? Po meni samo jedno jedino: svesno i trajno graditi svoj sopstveni odnos sa Bogom. Počnimo u svom hrišćanstvu da budemo zdravo nezavisni od drugih ljudi. Shvatimo da na prvom mestu mora biti moj lični odnos sa Bogom. Njega ne može da posreduje ni propovednik, ni crkva, ni grupa hrišćana. Odnos sa Bogom se postepeno formira čitanjem Biblije, molitvom, iskustvima i doživljajima. Nikad nemojmo taj odnos poistovećivati sa odnosom sa drugim ljudima. Zajedništvo sa drugim hrišćanima će mi pružiti dobar osećaj, ali to nema ničeg zajedničkog sa odnosom prema Bogu. Pokušajmo u trenucima euforije sami sebi reći: "Sa odlaskom tih ljudi jednom iz mog života nestaće i dobar osećaj; da li posle toga sledi duhovni zamor?" Jedina zaštita jeste da naučimo da budemo sami sa Bogom i tada, dok je oko nas mnogo ljudi i kada život ne izgleda predivno.

Jako je korisno naučiti da se spreči neprestano ispitivanje i analiziranje sopstvenih osećanja, a naročito osećanja bezvrednosti. I kada nam se takve misli "prosto guraju", treba se u mislima orjentisati samo na Boga. Jer samo On, živi Bog, može doneti duši olakšanje. Zato je jako važno biti sa Njim i davati Mu dovoljno prostora i u mislima i u životu. Naučimo da više pevamo Bogu, više o Njemu mislimo, više razmišljamo o Njegovom delu na zemlji i za nas same.

Sledeći uzrok nastanka osećanja duhovnog zamora jesu lažna mišljenja ili predrasude. Setimo se kako je sestra X okarakterisala crkvu: ljudi ništa ne rade i ne idu nikuda. Iz toga proizilazi da ona očekuje da će nešto raditi i nekuda odlaziti. Kako je došla na tu ideju? Da li je to pronašla u Bibliji? Sigurno da ne, to je neko njeno mišljenje kako treba da izgleda ispravna hrišćanska zajednica. Takođe, i ja mogu osećati duhovni zamor, ako se smanji moja molitvena aktivnost, ili ako prestanem 5 puta nedeljno da odlazim u crkvu. Gde je zapisano koliko toga treba dnevno hrišćan da "odradi" moleći, čitajući ili radeći? Ne želim da branim duhovnu lenjost, samo želim da ispitam odakle potiču naša razmišljanja o tome kako treba da izgleda ispravno hrišćanstvo.

Besmislica je napraviti od napr. Džordža Milera prototip ispravnog hrišćana. Miler je bio čovek sa neobično jakom voljom, bez sentimenta, čak previše jakom. Skoro ni jedan hrišćan od onih koje poznajem nije takav. Njegova svedočanstva su pisana na kraju njegovog života, tada je imao dovoljno vremena, i nije više imao porodične obaveze. Očekivati od svakog hrišćana da će imati veru poput Milera, ili da će se moliti kao on, jeste stavljanje jarma koje ljudi nisu sposobni da nose. Odbacimo lažna mišljenja o tome koliko sati treba da provedemo u molitvi i koliko biblijskih stihova treba dnevno da pročitamo. Odbacimo jednom zauvek iluziju o tome koliko snažan treba da bude "ispravan hrišćanin". Odbacimo iluzije o tome kako treba da izgleda duhovno partnerstvo duhovnih ljudi. Prestanimo od majki male dece automatski očekivati da će svakodnevno naći vremena za čitanje Biblije i molitvu. Za jednu to nije problem, dok druga to i pored najveće volje ne uspeva. Da li je to možda mlaka hrišćanka u krizi? Nikako. Prestanimo u svojim životima očekivati nešto, što u njemu ne može da bude, zato što smo potpuno drugačiji od onih prema kojima smo svoje iluzije stvorili. Odbacimo i lažne iluzije o crkvi. Nemojmo od nje tražiti nešto što nam ne može dati. Crkva nije ona koja pruža dobra osećanja i prijatne doživljaje. Crkva jeste mesto koje nudi zajedništvo, kontakte, zajedničko obožavanje i upoznavanje Boga.

Opet ponavljam: u hrišćanskom životu se pre svega radi o poznavanju Boga a ne o radnim pobedama na "delu Gospodnjem", molitvama ili evangelizacijama. I zato se molimo tada kada želimo da budemo sa Bogom, i Bibliju čitajmo tada kada čeznemo da o Bogu više znamo. Pre svega se radi o našem životu sa Gospodom - živimo ga dakle prirodno i istinito.

Duhovni zamor je najčešće pokazatelj, da smo u stadijumu normalnog života. Savladati duhovni zamor znači naučiti normalno i samostalno živeti. Odlaziti na posao, graditi porodicu, živeti u crkvi... Normalno živeti znači postaviti se ispravno i prirodno u svim svakodnevnim i banalnim situacijama, bez pretvaranja i veštačkog hrišćanstva. Takođe, to znači biti dosledan u svojim stavovima: tami govoriti da je tama a svetlu da je svetlo. Bežati od greha, registrovati stvarne (a ne prividne) zamke sveta i izbegavati ih. Normalno živeti znači svedočiti o Hristu - o tome, šta smo mi lično sa Njim doživeli (ne o tome šta smo pročitali u evangelizacionim traktatima ili knjigama). Normalan život jeste život, u kome računamo sa stalnom Božjom prisutnošću, sa Njegovim vođstvom i providnošću.

Razgovora sa sestrom X se često setim. Da li sam duhovno umoran? Ne, samo se tako ponekad osećam. Tada moram odmah da u ruke uzmem Bibliju, i tražim, istražujem, saznajem i sećam se Božjih obećanja i prepoznajem Božje puteve. Nedavno mi je Gospod - u sličnim trenucima traženja čvrstog tla pod nogama - spomenuo priznanje Izraela iz Isaije 12,2: "Gle, Bog je spasenje moje, uzdaću se i neću se bojati, jer mi je sila i pesma Gospod Bog, On mi bi Spasitelj."

Sa zahvalnošću Bogu, to isto mogu i ja da priznam, da sam se ponovo vratio uobičajenim svakodnevnim obavezama. A šta je sa duhovnim zamorom? Potpuno sam na njega zaboravio.

Izvor: Zapas o dušu 57, maj 1998. Prevod: Milijašević Branko.
Prevod Svetog Pisma: Daničić - Karadžić.
Tagged: umor| služba| slabost|
"Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji."
- Efescima 2:8

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 2020
Ukupno: 2381576
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/026/01.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.