• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Mladi Francuz poslednji je put pažljivo pregledao rukopis koji je bio ispred njega. Bio je to vrlo značajan dokumenat, naročito za aktivnog pravnika koji je tek pre dve godine završio svoje školovanje, a isto tako i za njegovog prijatelja, novog rektora pariskog univerziteta.

"Potrudi se, Žan", molio ga je Nikolas Kop. "U Parizu sam već mesec, i ovaj govor mi je veoma važan." Na Dan mrtvih, 1. novembra 1533. Nikolas Kop održao je govor. "Starinski rimski teolozi ne podučavaju ništa o veri, Božjoj ljubavi, milosti, opravdanju," vikao je. "A čak kad se time i bave, oni to iskrivljuju svojim zakonima i mudrovanjem. Vas, koji ste prisutni, molim da više ne tolerišete njihove jeresi i iskrivljavanja..."

U gradu je ovaj govor izazvao metež. Propovednici koji su želeli da Luterovu reformaciju želeli prošire i u Francuskoj, bili su njime oduševljeni, ali katolički su teolozi optuživali i vikali: "Krivoverje na univerzitetu! Novi je rektor jeretik i ne možemo više da ga trpimo, a ni njegovog prijatelja pravnika."

Nikolas Kop napustio je svoje mesto na univerzitetu i sklonio se u Basel, u Švajcarsku. Kalvin se takođe sakrio kod nekog prijatelja. Ali veoma brzo su ga upozorili da ga traži policija, i morao je opet da beži. Kalvin se presvukao u seljačko odelo, a prijatelj mu je pomogao da konopcem pobegne kroz prozor.

Noseći motiku na ramenu, prerušeni pravnik izmakao je policiji i spasio se. Postao je kasnije stručnjak svetskog glasa za pravo i društvene odnose i najuticajniji teolog nakon Augustina, koji je živeo u 5. veku.

Šezdeset milja severoistočno od Pariza leži stari Nuvon. Tamo se 10. jula 1509. rodio Žan Kalvin. Nuvon se nazivao "Nuvon-La-Sainte" zbog mnogih crkava, samostana i sveštenika. Otac Žana Kalvina, Gerard Kalvin, službovao je kao apostolski tajnik nuvonskog biskupa. Njegova majka, Žeane Le France, bila je kćerka uglednog građanina.

Nakon školovanja u Nuvonu, Žan je 1523. otišao u Pariz. Tamo je, na koledžu blizu crkve Svetog Germana (Saint Germain l'Auxerorios) živeo sa svojim ujakom. Pedeset godina kasnije zvona te iste crkve označiće smrt nekih 70.000 protestanata širom Francuske, koji su stradali u barbarskom pokolju Vartolomejske noći! Dok je mršavi Kalvin danonoćno šetao u senci tornja, niko nije ni sanjao da će on ujediniti snage crkvene reformacije u pokret koji će zahvatiti Škotsku, Englesku, Holandiju i na kraju Novi svet - Severnu Ameriku.

Kalvin je od detinjstva bio predodređen za sveštenika. Ali dok je studirao u Parizu, njegov ga je otac zamolio da postane pravnik. Doktorat prava stekao je 1531. godine. Sledeće godine izdao je knjigu koju su kasnije prozvali "radom humanista, a ne evangelističkog reformatora". Tada je došlo do prelomnog trenutka u Kalvinovoj karijeri - "iznenadnog obraćenja", kako je on to nazivao.

Ne spominjući tačno vreme ni okolnosti, on piše: "Bog je taj koji je lično izazvao promenu u meni. Odmah je doveo moje srce do poslušnosti. Puna spoznaja istine, poput svetlosnog blještavila, otkrila mi je ponor greha u koji sam ogreznuo; greh i sramotu u kojima sam se okaljao. Samo je jedno nebo za spasenje naših duša, a to je milost Božja koja nam je ponuđena kroz Isusa Hrista."

Prijatelji koje su zabrinjavale protivrečnosti što su ih videli u Rimskoj crkvi nagrnuli su u njegov pariski stan da ga čuju kako se poziva na stihove iz Biblije: "Ako je Bog s nama, ko može biti protiv nas?"

Nakon bega iz Pariza, Kalvin je naredne tri godine proveo bežeći kao beskućni učitelj južnom Francuskom, Švajcarskom, Italijom i napokon, Ženevom. Jednom kad se vratio u rodni Nuvon, uhapsili su ga, ali su ga nakon nekoliko nedelja pustili.

Ovde je javno napustio rimokatoličku veru i izjasnio se za pokret Viklifa, Husa, Lutera i drugih reformatora.

Pod zaštitom kraljice Margarete od Navare, Kalvin je živeo sa svojim prijateljem Luisom du Tiletom, Kanonikom Katedrale. Ovde je u osami počeo pisati "Instituti", svoj stav prema hrišćanskoj doktrini i pomogao svojem rođaku Olivetanu da popravi i prevede Bibliju na francuski jezik.

"Više nisi siguran u Francuskoj", rekli su mu prijatelji 1534. "Ako te uhvate, mogli bi te spaliti zbog tvojih stavova." Kalvin je poslušao njihov savet i sklonio se u Basel, u Švajcarsku.

"Isteran sam sa rodne grude", jadikovao je Kalvin. "Svaki korak izvan nje zaliven je suzama." Basel je, međutim već bio protestantski grad pod vođstvom Ulriha Zvinglija i Vilhelma Farela. Ovde je Kalvin 1536. obelodanio svoje "Institute", u kojima je briljantnom jasnoćom izneo hrišćanske istine onako kako ih je otkrio u Bibliji, i između ostalog, autoritet Biblije, poročnost čovekovu, Božji izbor za spasenje i opravdanje verom.

Katoličke vlasti u Francuskoj naredile su da se knjiga spali, ali nisu bile u stanju da suzbiju snagu štampane reči. Za nekoliko meseci učenjaci širom Evrope razmišljali su nad tim stranicama i do kraja godine od izdavača se zahtevalo novo izdanje.

"Ovu sam knjigu napisao da podmirim želje mnogih koji su željni za Hristom, a koji su vrlo malo znaju o Njemu", pisao je Kalvin u uvodu.

Ubrzo nakon objavljivanja prvog izdanja "Instituta", Kalvin je otputovao u Italiju kod vojvotkinje od Ferare, kćerke bivšeg kralja Francuske, da posreduje u korist svojih potlačenih zemljaka. Vojvotkinja ga je lepo dočekala, ali se njezin muž suprotstavio Kalvinu, i on je iznova morao begom spašavati svoj život. Na kratko vreme svratio je u rodni grad i tamo nekolicinu svojih rođaka priveo veri u Hrista, a tada se zaputio u Basel, preko Ženeve.

Farel, reformistički propovednik koji je snažno delovao na ženevsku upravu da se odmetne od rimske vlasti, tražio je da Kalvin ostane i da pomogne u uspostavljanju crkvene vlasti.

Ubeđen da je potreban, Kalvin je prionuo na posao. Počeo je da Farelu pomaže u izradi zakonskih propisa. Tada je počeo sa preporučivanjem strogih pravila ponašanja i morala za gradsko stanovništvo. O tome su se neki uticajni građani ozbiljno razmišljali, a neki drugi, koji im baš nisu bili naklonjeni podigli su bunu protiv Kalvina i Farela. Primorali su ih da napuste grad, i ženevska reformacija odložila se za tri godine, sve dok snažna protestantska grupa nije zauzela nadzor nad upravom grada i pozvala reformatore natrag.

Ovaj put građani su se saglasili sa Kalvinovim pogledima o crkvenoj vlasti i stezi. Crkva se neće ujediniti s državom, ali zamišljeno je da se u Ženevi obe organizacije uzajamno potpomažu. To je, koliko god bilo privlačno u teoriji, dovelo do ozbiljnih teškoća u praksi.

U zborniku crkvenih odredbi pomešale su se dužnosti pastora, učitelja. Tri čoveka, koja su se za vreme propovedi smejala, pritvorena su na tri dana. Neki je dečak proteran iz grada jer je svoju majku nazvao đavolicom. S vremenom Ženeva je otkrila da ni crkveni ni državni zakoni zajedno ne mogu stvoriti idealnu zajednicu.

Mihael Seretin, španski učenjak, koga su jeretikom proglasile i rimokatolička i reformatorska Crkva, kažnjen je najtežom kaznom - smrću - zbog svoga žestokog suprotstavljanja službenom mišljenju u tom novom obliku crkveno - državnog uređenja. Seretin je zbog krivoverja Crkva proglasila krivim, a građanske vlasti kaznile su ga smrću na lomači. Njegovo smaknuće, je mužna mrlja u sećanju na Kalvina kod današnjih protestanata, premda je smrt bila obična kazna za krivoverje i kod protestanata i kod katolika u verskim i političkim kavgama u razdoblju reformacije.

Kalvinov uticaj u Ženevi se povećao. On je osnovao teološku akademiju, koja je postala ženevski univerzitet. Vođe reformatorskih pokreta iz različitih evropskih zemalja dolazili su u Ženevu i u svoje zemlje odnosile nadahnuće za borbu. Džon Knoks, neustrašivi poglavar škotske prezbiterijanske crkve, nazvao je svoje školovanje kod Kalvina "najsavršenijom Hristovom školom na svetu od vremena apostola."

Preko drugih vođa i kroz njegove spise Kalvinov uticaj živeo je vekovima i posle njegove smrti 1564. godine. Grob mu nije obeležen, jer je tako on sam želeo, ali njegov život ostaje velik spomenik čovekove posvećenosti svemogućem Bogu.