• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Danas se u ljudima javlja osećaj da ih okruženje u kome žive guši nekakvom nevidljivom i ogromnom snagom. Svakodnevno se ljudima prezentuju katastrofalni scenariji na osnovu kojih su neophodne radikalne promene. Postepene promene su deo ljudskog razvoja, ali iznenadne, radikalne, promene koje nastaju iznenada i jako brzo, mogu na ljudskoj psihi i zdravlju ostaviti katastrofalne posledice. Duševno i emocionalno smo izloženi ogromnim, naprosto divljačkim, pritiscima modernog života.

Margaret Mejd govori: Već smo navikli da je svet ogroman i da se pojedinac ne može boriti protiv njega, i tako smo jednostavno prihvatili ulogu bespomoćnih ljudi, gde i ono što možemo da uradimo nema nikavu vrednost. Globalne promene postepeno prelaze i u subjektivne promene pojedinca. Kako zaustaviti demografsku eksploziju? Kako zaustaviti zagađivanje vode i vazduha? Kako smanjiti glad u svetu? Šta sa nezaposlenošću, rasnom diskriminacijom i verskom netrpeljivošću?

Svakog dana se ljudi pitaju šta će dalje biti? Tempo života, koji se stalno povećava, postavlja pojedincu takve zahteve, da taj isti pojedinac gubi sposobnost rešavanja svojih svakodnevnih problema. Ako pratimo međunarodna politička dešavanja gubimo i poslednji tračak optimizma. Ništa ne može da pomogne. Niko ne nudi rešenje koje bi stvarno rešilo neki problem. Nemački filozof Hegel je još pre sto pedeset godina rekao da ne postoji ljudski problem koji se ne bi mogao rešiti pomoću ljudske dosetljivosti i razmišljanja. Danas bi se malo ljudi sa njim složilo, zato što je sve više onih koji vide samo ono što je negativno, i sve je više onih koji padaju u očaj i beznađe. Nakon toga sledi osećaj indiferentnosti i bezvoljnosti, ljudi se jednostavno prepuštaju situaciji.

I pre dve hiljade godina je sve izgledalo beznadežno. Progon prvih hrišćana je bio toliko velik, da niko nije mogao ni zamisliti koliko će oni dubok trag ostaviti u ljudskoj istoriji. Kralj Irod je pravio red; Petar i Jovan su bili u tamnici, Jovanov brat Jakov je bio ubijen a vernici su svuda bili nemilosrdno progonjeni. Pa ipak, u Bibliji piše:

"A reč Božija rastijaše i množaše se." (Dela 12,24)

Kakvo bi trebalo da bude držanje hrišćana usred prividno beznadežne situacije? Ni hrišćani nemaju neko jednostavno i lako rešenje, ali znaju kako da se nose sa problemima u takvim situacijama. Verujem, da pre svega oni imaju moralnu obavezu da zadrže optimistički pogled na život, i to u svakoj situaciji. Čovek najpre mora da se pomiri sa činjenicom da je kao stvorenje - ograničen. On nije Bog. Vreme je da napusti svoju autonomiju u korist Boga. Bog nije ceo svemir dao čoveku sa sledećim rečima: "Imaš sve što si hteo. Dalje zavisi od tebe. Ja sam svoje završio i odlazim." Bog je doduše isterao čoveka iz raja, ali ga nije odbacio. Bog i dalje kontroliše ceo svemir, i ceo svet drži na svom dlanu. On razume u potpunosti svoje stvorenje i postavlja granice, koje zlo i nemar ljudi ne mogu da prekorače. Upravo na to je mislio Isus rekavši:

"Ne brinite se dakle govoreći: Šta ćemo jesti, ili, šta ćemo piti, ili, čim ćemo se odenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite najpre carstvo Božje, i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati. Ne brinite se dakle za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svog." (Matej 6,31-34)

Ovim rečima nas Božja Reč ne gura u pasivnost i lenjost, nego upravo suprotno. Svako ko preda svoju dušu Isusu Hristu, da bi je sačuvao za večnost, trebalo bi da bezuslovno podredi Božjoj moći i svoj ovozemaljski život. Najveća čovekova zabluda jeste nespremnost da se svakodnevne brige prepuste nekom jačem nego što je on sam. Kao Božja deca - verom u Njegovog Sina - savladaćemo svako iskušenje.

Prihvatimo jednom zauvek sopstvenu zavisnost od Stvoritelja. Ako to ne uradimo i živimo u svojoj snazi, naši problemi se samo gomilaju. Bog može privući našu pažnju kroz naše stradanje, iskušenje, osećanje prevarenosti, kroz bolest itd. On može uništiti naše planove i razbiti prijateljstvo sa ovim svetom, a onda ćemo već početi da slušamo Božju Reč. Božja Reč ponavljajući naglašava nesposobnost čoveka da rešava sopstvene probleme bez Njegove pomoći.

Bez Božjeg otkrivenja, koje otkriva moralni pad čoveka, ne može prirodna misao, bilo kako akademski izrečena, da shvati i reši osnovne probleme ljudskog postojanja. Naš stvarni položaj možemo shvatiti samo ako smo spremni da čujemo i ocenimo teološko objašnjenje. Svetsko mišljenje kaže da je čovek u osnovi dobar i da može biti još bolji. Biblija opet, suprotno tome, kaže da je čovek zao i da će biti sve gori. Zato što su ovi pogledi potpuno suprotni, ne mogu nikada imati zajedničko mišljenje u pogledu daljeg razvoja društva.

Nije u našoj moći da ovladamo okolnostima, o kojima govorimo, ali možemo da ovladamo našim odnosom prema njima. Ne znamo, doduše, šta će nam budućnost doneti, ali znamo ko ju je odredio, ko njome vlada i rukovodi. Neko je rekao: Prvi hrišćani nisu plakali govoreći: pogledajte kuda ide ovaj svet; nego su govorili: pogledajte, na svet je došlo Božje carstvo. Nisu uspeli ceo svet da okrenu ka veri, ali je zato evanđelje donelo duboke promene u njihovom društvu, a učeništvo u imenu Isusa Hrista je izmenilo mnoge živote. Sledeće reči iz Pisma su ohrabrenje za uplašene:

"U svemu imamo nevolje, ali nam se ne dosađuje; zbunjeni smo, ali ne gubimo nadu; Progone nas, ali nismo ostavljeni; obaljuju nas, ali ne ginemo." (2. Korinćanima 4,8-9)

Hrišćanski pogled na događaje u budućnosti je jedinstven. Kao što vidimo, potpuno iste činjenice i okolnosti mogu uzrokovati jad i bedu, ili nadu. Trudimo se da zauzmemo novi stav.

Iz svega najpre prihvatimo činjenicu da čovek bez Božje pomoći ne može da se izvuče iz blata ljudske bede, u koje je upao kao u zamku. Ništa nije važnije od saznanja da se bez Boga ne možemo boriti sa životnim problemima. Verovati da smo sami za to sposobni, jeste neostvariv san. Ako ipak u nama postoji pronicljivost i ponos, onda nas Bog stvarno ne može naučiti ničem novom. Kada vas u životu zadesi kriza probajte svoju volju da podredite Božjem pozivu.

"Kao što čekam i nadam se da se ni u čemu neću postideti, nego da će se i sad kao svagda sa svakom slobodom Hristos veličati u telu mom, bilo životom ili smrću." (Filipljanima 1,20)