• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Jer gde su zavist i svađa, onde je nered i svaka zla stvar. A mudrost, koja dolazi odozgo, čista je pre svega, zatim miroljubiva, blaga, prilagodljiva, puna milosti i dobrih plodova, odlučna, nelicemerna. A plod pravednosti seje se u miru onima koji čine mir. (Jakov 3,16-18)

Bili su istrajni u apostolskoj nauci i zajednici, u lomljenju hleba i u molitvama. (Dela 2,42)

Zajedništvo zahteva predanje

Duh Sveti je jedini koji može da stvori pravo zajedništvo među vernicima. On ovo zajedništvo razvija izborom i predanjem koje mi činimo. Pavle nam ukazuje na ovu našu obavezu kada je u Efescima 4,1-3. rekao: Živite dostojno zvanja u koje ste pozvani, sa svakom poniznošću i krotošću, sa strpljivošću, podnoseći jedan drugoga u ljubavi, starajući se da svezom mira održite duhovno jedinstvo. Ono zahteva i Božju silu i naše napore da bi se stvorila hrišćanske zajednice puna ljubavi.

Nažalost, mnogi su odrasli u porodicama s nezdravim odnosima, tako da im nedostaje osećaj za pravo zajedništvo. Oni moraju da nauče kako da se odnose prema drugim delovima Božje porodice. Na sreću, Novi zavet je pun uputstava kako možemo deliti zajednički život. U 1. Timoteju 3,14-15 apostol Pavle je napisao: Ovo ti pišem... da znaš kako se treba vladati u domu Božijem, koji je Crkva Boga živoga, stub i tvrđa istine.

Ukoliko ste umorni od izigravanja zajedništva i želite da razvijete pravo zajedništvo i zajednicu punu ljubavi u vašoj maloj grupi, nedeljnoj školi i crkvi, moraćete da napravite određeni izbor i preuzmete određeni rizik.

Izgradnja zajednice zahteva ozbiljnost

Moraćete da se pobrinete da u ljubavi kažete punu istinu čak i onda, kada biste radije nešto prećutali ili ignorisali neko pitanje. Iako je mnogo lakše da ćutimo dok se drugi oko nas svađaju između sebe ili padaju u greh, mi im nećemo pokazati našu ljubav ako budemo ćutali. Najveći broj ljudi nema nikoga ko ih toliko voli da im ukaže na istinu kada greše (čak i kada je to bolno), već nastavljaju sa samouništenjem. Često mi znamo šta trebamo nekome reći, ali nas strah sprečava da kažemo bilo šta. Mnoge zajednice su bile sabotirane strahom: Niko nije imao hrabrosti da stane i kaže grupi dok su se životi vernika raspadali.

Sveto pismo nam kaže: Nego da govorimo istinu (Efescima 4,15 - Stefanović) jer mi ne možemo imati zajedništvo ako ne govorimo istinu. Mudri Solomun je rekao: Ko govori reči istinite, u usta ljubi (Priče 24,26). Ponekad ovo znači da se moramo u ljubavi suprotstaviti onima koji greše ili koje kuša greh. U Galatima 6,1-2, apostol Pavle kaže: Braćo, ako se ko i zatekne u kakvom prestupu, vi duhovni ljudi ispravite takvoga u duhu krotosti, čuvajući samoga sebe - da i ti ne budeš iskušan. Nosite bremena jedan drugoga, pa ćete tako ispuniti Hristov zakon.

Mnoge male grupe i crkve ostaju površne jer se plaše sukoba. Kada se god pojavi neko pitanje koje može proizvesti tenzije i neugodnost, odmah se prelazi preko njega u želji da se sačuva lažni osećaj mira. Pojavljuje se "Gospodin Ne Talasaj" i nastoji da smiri strasti, problem se neće nikada rešiti, a svi žive sa osećajem male nelagodnosti. Svi znaju za problem, ali niko o njemu javno ne govori. Ovo stvara bolesno okruženje tajni gde se javlja ogovaranje. Pavle nam daje jasno rešenje: Stoga odbacite laž i govorite istinu svako sa svojim bližnjim, jer smo udovi jedan drugome (Efescima 4,25).

Pravo zajedništvo, bez obzira da li se radi o braku, prijateljstvu, našoj crkvi... zasniva se na iskrenosti. U stvari, tunel konflikata je staza u privatnost svakog odnosa. Dok se dovoljno ne brinete da se suprotstavite i rešite sakrivene barijere, nikada nećete dovoljno uzrasti blizu jedan drugome. Kada se sukobu pošteno priđe, mi se približavamo jedni drugima suočavajući i rešavajući naše razlike. Sveto pismo kaže: Ko ukorava čoveka naći će posle veću milost nego koji laska jezikom (Priče 28,23).

Iskrenost nam ne daje pravo da kažemo sve što hoćemo, kada god i gde god to želimo. Iskrenost nije neotesanost. Sveto pismo nam kaže da postoji pravo vreme i pravi način da uradimo ono što treba. Jer svemu ima vreme i način; ali mnoga zla snalaze čoveka (Propovednik 8,6) Reči bez značenja ostavljaju trajne rane. Bog nam kaže da u crkvi govorimo s ljubavlju jedni drugima kao članovima porodice: Starijeg čoveka ne ukorevaj strogo, nego ga moli kao oca, mlađe kao braću, starije žene kao majke, mlađe kao sestre u svakoj čistoti. (1. Timoteju 5,1-2)

Tužno je da su hiljade zajednica bile uništene nedostatkom ozbiljnosti. Pavle je morao da opomene Korintsku crkvu zbog njihovog pasivnog odnosa - ćutanja u odnosu na nemoral koji se pojavio u njihovoj zajednici. S obzirom da niko nije imao snage da im se suprotstavi, on je rekao: Ja sam, naime, iako nisam kod vas telom, ali sam prisutan duhom, već osudio - kao da sam prisutan - onoga koji je tako nešto učinio: ...da se takav preda satani na propast tela, da se duh spase na dan Gospodnji. Vaša hvala nije dobra. Zar ne znate da malo kvasca ukiseli sve testo? Očistite stari kvasac, da budete novo testo, kao što ste stvarno beskvasni. ... U poslanici sam vam pisao da se ne mešate sa bludnicima, ne uopšte sa bludnicima ovoga sveta, ili sa gramžljivima i razbojnicima, ili idolopoklonicima, jer biste onda morali otići sa sveta. Napisao sam vam u stvari da se ne mešate sa onim koji se brat zove, a bludnik je, ili gramžljiv, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili razbojnik; sa takvima nemojte ni jesti. Zašto, najzad, da ja sudim onima koji su napolju? Zar vi ne sudite onima koji su unutra? A Bog će suditi onima koji su napolju. Uklonite zloga iz svoje sredine. (1. Korinćanima 5,3-13)

Izgradnja zajednice zahteva poniznost

Egocentričnost, samozadovoljstvo i tvrdoglav ponos uništavaju zajednicu brže od bilo čega drugoga. Ponos podiže zidove, a poniznost gradi mostove među ljudima. Poniznost je ulje za izglačavanje i izmirenje odnosa. Zbog toga Sveto pismo kaže: A svi se jedan prema drugom opašite smernošću (1. Petrova 5,5). Smernost je ono u šta trebamo da opašemo zajedništvo.

Ostatak stiha kaže: ...jer "Bog se suprotstavlja oholima, a poniznima daje blagodat" (1. Petrova 5,5). Ovo je drugi razlog zbog koga treba da budemo ponizni: Ponos sprečava da Božja blagodat uđe u naša srca, a bez nje ne možemo da rastemo, da se menjamo i pomažemo drugima. Mi primamo Božju blagodat poniznim priznanjem da nam je potrebna. Biblija nas uči da kada god smo oholi, mi se suprotstavljamo Bogu! To je nerazuman i opasan način života.

Poniznost možemo da razvijemo na veoma praktičan način: priznanjem svojih slabosti, strpljivošću prema slabostima drugih i spremnošću da se ispravljamo. Apostol Pavle nas savetuje: Među sobom budite jednomišljenici; ne smerajte visoke stvari, nego dajte da vas povede ono što je ponizno. Sami sebe ne smatrajte mudrima (Rimljanima 12,16). Hrišćanima u Filipima je pisao: Ne činite ništa iz nadmetanja ili iz sujetnog častoljublja, nego u poniznosti smatrajte jedan drugoga većim od sebe, ne gledajte svako samo na svoje, nego svako neka gleda na ono što se drugih tiče (Filipljanima 2,3-4).

Poniznost ne znači da manje mislimo o sebi, već da mislimo manje na sebe. Poniznost je kada mislimo više na druge. Ponizni ljudi su toliko usredsređeni u razmišljanju na služenje drugima, da ne razmišljaju o sebi.

Izgradnja zajednice
zahteva da imamo obzira prema drugima

Imati obzir prema drugima je poštovanje naših različitosti, vodeći računa o osećanjima drugih i strpljivost prema onima koji nas nerviraju. Sveto pismo nam kaže: Svaki od nas neka se trudi da bližnjeg zadovolji - na dobro i za nazidanje (Rimljanima 15,2). Apostol Pavle je poručio Titu da Božji ljudi: da ne hule ni na koga, da se ne svađaju, da budu pravični pokazujući svaku blagost prema svima ljudima (Titu 3,2).

U svakoj crkvi i u svakoj maloj grupi uvek postoji bar jedna 'teška' (ili 'ćoškasta') osoba, a često i više od jedne. Ove osobe možda imaju posebne emotivne potrebe, duboku nesigurnost, ponašaju se tako što iritiraju druge ili su jednostavno nedruželjubivi. Neki takve ljude zovu "Osobe koje zahtevaju posebnu milost".

Bog nam ih daje kako bismo i mi i oni imali koristi. Te osobe nam pružaju mogućnost za rast i ispit su za naše zajedništvo: Da li ćemo se prema njima odnositi kao prema braći i sestrama s poštovanjem?

U porodici se prihvatanje ne zasniva na lepoti i pameti. Ono se zasniva na činjenici da pripadamo jedni drugima. Mi branimo i štitimo članove naše porodice. Član porodice može da bude malo mentalno zaostao, ali je još uvek jedan od nas. Na isti način, Biblija nas uči: Volite jedan drugog u bratskoj ljubavi, u uvažavanju svako neka stavlja drugog ispred sebe (Rimljanima 12,10).

Istina je da svi mi imamo nekoga ko nas nervira. Međutim, zajednica nema ništa s time kako se mi međusobno nadopunjujemo. Osnova za našu zajednicu je naša zajednica sa Bogom i zbog toga smo Božja porodica!

Jedna od ključnih stvari kako možemo imati obzira jedni prema drugima je da shvatimo odakle ljudi dolaze. Da vidimo njihovu prošlost. Kada shvatimo šta su u prošlosti naučili o zajedništvu, lakše ćemo ih razumeti. Umesto da razmišljamo koliko još imaju da uče o zajedništvu, bolje je da vidimo koliko su već napredovali u odnosu na ono što su ranije iskusili u životu.

Druga stvar je da ne osuđujemo druge zbog njihovih sumnji. Činjenica da se vi nečega ne plašite ne znači da su njihovi strahovi neopravdani. Prava zajednica je ona u kojoj ljudi znaju da mogu slobodno da podele svoje sumnje i strahove bez straha da će biti osuđeni zbog toga.

Izgradnja zajednice zahteva poverenje

Samo u bezbednom okruženju stvarnog prihvatanja i poverenja, ljudi će podeliti ono što ih boli, svoje potrebe ili greške. Poverenje ne znači da ćete ćutati kada vidite da vaš brat ili sestra srljaju u greh. To znači da ono o čemu ste govorili u vašoj grupi ostaje unutar te grupe, i da se ta grupa mora s time suočiti bez širenja glasina okolo.

Bog mrzi ogovaranje. Posebno kada se ono izlaže u obliku "molitvene potrebe" za nekog drugog. Bog kaže: Opak čovek zameće svađu, a opadač razdvaja glavne (najbolje) prijatelje (Priče 16,28). Ogovaranje uvek nanosi bol i podele, uništava prijateljstva, i Bog nam jasno ukazuje da se moramo suprotstaviti onima koji donose podelu među hrišćanima. Oni će možda pobesneti i uvređeni napustiti našu grupu ili crkvu ukoliko im se suprotstavite na njihovom putu podele, ali zajedništvo cele crkve je mnogo važnije od bilo kog pojedinca.

Izgradnja zajednice zahteva učestalost

Moramo imati česte, redovne kontakte s članovima naše crkve ukoliko želimo da imamo zajedništvo. To iziskuje vreme. Sveto pismo nam kaže: i pazimo na to da jedan drugoga podstičemo na ljubav i dobra dela, da ne ostavljamo svoje skupštine, kao što neki imaju običaj, nego da bodrimo jedan drugoga... (Jevrejima 10,24-25) Mi moramo razviti naviku da viđamo jedni druge. Navika je nešto što se dešava često, a ne nešto što se dešava s vremena na vreme. Mi moramo da provedemo vreme s ljudima - puno vremena - da bismo izgradili duboko zajedništvo. To je razlog zbog koga je u mnogim crkvama zajedništvo dosta slabo. Mi ne provodimo dovoljno vremena zajedno. A i ono vreme koje zajedno provedemo je obično vreme kada slušamo dok neko priča.

Zajednica nije sagrađena na udobnosti ("okupićemo se kada meni to odgovara") već na uverenju da su mi drugi potrebni kako bih ostao duhovno zdrav. Ukoliko želimo da izgradimo zdravu zajednicu, onda moramo da dolazimo na zajedničke sastanke čak i onda kada nam to ne odgovara, jer verujemo da je to veoma važno. Prvi hrišćani su se okupljali svakoga dana. Sveto pismo kaže: Svakodnevno su bili stalno i jednodušno u hramu, lomili su hleb po kućama, primali su hranu s radošću i prosta srca, hvaleći Boga i uživajući ljubav svega naroda. (Dela 2,46-47) Zajednica zahteva vreme.

Ukoliko ste član male grupe ili razreda, pozivam vas da napravite zavet koji obuhvata devet karakteristika biblijskog zajedništva: podelićemo jedni sa drugima ono što zaista osećamo; ohrabrivaćemo jedni druge; pomagaćemo jedni drugima; opraštaćemo jedni drugima; govorićemo istinu u ljubavi; priznaćemo svoje slabosti; poštovaćemo naše različitosti; nećemo ogovarati i neka nam zajedništvo bude prioritet.

Kada pogledamo ovu listu osobina ili karakteristika, postaće nam jasno zbog čega je pravo zajedništvo veoma retko. To znači odbaciti svoju samocentričnost i nezavisnost da bismo počeli da zavisimo jedni o drugima. Međutim, korist od deljenja zajedničkog života u mnogome nadmašuje ovu cenu, i priprema nas za nebo.