• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Ovo je istinita priča iz života holandskog misionara Ota Keniga, koji je sa celom svojom porodicom živeo i radio u Indoneziji, bivšoj holandskoj koloniji, na ostrvu Irijan Jaja. Njegova žena je upravljala malom bolnicom. Imali su dva sina. Među domorocima su živeli mnogo godina, ali Otova priča nije samo o domorocima...

U džungli čovek jako brzo oseti nedostatak svežeg voća i povrća. Jednom prilikom sam odlučio da ću mojoj porodici doneti nekoliko ananasa. Dao sam i domorocima da ih probaju, ali niko od njih nije znao šta je to i da li ih ima negde u džungli.

Kasnije sam dovezao stotinak sadnica ananasa iz komšijske misijske stanice. Unajmio sam jednog domoroca da pripremi zemlju i posadi sadnice. Za njegov rad sam mu, naravno, platio. Dobio je so i još neke stvari.

Znao sam da će trebati par godina dok porastu prvi plodovi sa sadnica, ako u toj peskovitoj zemlji uopšte prežive. Čekanje je izgledalo beskonačno. Nakon tri godine su se pojavili prvi plodovi. Posebno smo se radovali za Božić, jer je trebalo upravo tada da plodovi sazreju. Vreme berbe se približilo. Jedva smo ga dočekali, ali ni jedan ananas nismo probali! Domoroci su nam ih tokom jedne noći sve pokrali. Neki još i nisu bili potpuno sazreli! Među domorocima korištenje nezrelih plodova je uobičajena stvar. To su uradili baš oni! Iz iskustva sam znao da su hronični lopovi.

U duhu sam sebi govorio da im ne mogu dopustiti da rade šta žele. Te ananase sam namenio svojoj porodici. To je bio pravi razlog zašto sam se osećao jako prevaren i besan. Znam, misionar ne bi trebao tako da reaguje, ali ja sam se osećao pokraden. Napao sam ih rečima: "Pogledajte gospodo, čekam te plodove čitave tri godine, i na kraju nisam ni jedan probao! Sada zazrevaju sledeći, i ako i te pokradete, nećete imati nikakvu bolnicu, nikakve lekove, nikakvu pomoć!"

Takva nezahvalnost! Moja žena im je za džabe davala sve lekove, ni za pregled i negu nisu ništa plaćali. Trudili smo se iz sve snage da im pomažemo, brinuli smo se za njihove bolesnike, i spasavali njihovu decu. Zašto oni nemaju obzira za naše potrebe?

Rekao sam - neće više biti nikakve bolnice - a oni? Sa nevericom su se pitali: "Zar ćeš ti sam pojesti sve te šarene bombonice (pilule)? Ako je tako nek ti bude!" I otišli su. Međutim, sledećih dana su neki dolazili sa molbom: "Daj mi bombonicu, boli me glava." Nisam se pokolebao. Ljudi su kijali i kašljali, molili su za lekove, ali ja sam i dalje ostao čvrst pri svome: "Žao mi je, setite se, pokrali ste nam sve ananase." - "Nisam ja." Izgovarali su se, "Bili su to drugi što su krali."

Jako su kašljali i molili. Više to nismo mogli da izdržimo. Slomilo je to moju čvrstinu, i za nekoliko dana smo bolnicu ponovo aktivirali. Ipak, ananasi su i dalje nestajali.

Opet sam besneo: "Jao, ovi nepopravljivi lažovi, ovi nepopravljivi lopovi!" Na kraju sam ipak uspeo da saznam ko krade ananase. Bio je to domorodac koji ih je posadio. Pozvao sam ga i pitao zašto to radi.

"Ti nisi isprljao svoje ruke. Moje ruke su sadile, moja usta ih jedu." To je bio njegov odgovor. To je zakon džungle. "Svi ananasi su moji", i time je smatrao rešen sav problem. Plaćanje za nečiji rad - toga u džungli nema. I zato, ko šta nađe, ulovi, otkine, ili donese - to je njegovo.

Razmišljao sam šta dalje. To je njihov zakon. U duhu sam govorio sam sebi da bi možda trebalo da se učim da živim prema tom zakonu. Rekao sam mu, ipak, da ću mu dati polovinu plodova i pobio sam u zemlju stubove koji su polovinu biljaka razdelili.

"Kada sazreju, ovi će biti tvoji. Ali ovi drugi će biti moji." Činilo mi se da su domoroci to razumeli, i ja sam se odmah osećao bolje. Gubitak će biti samo polovičan. Bolje išta nego ništa. Međutim, čuvati polovinu sadnica je bilo potpuno isto kao čuvati sve. Ananasi su i dalje nestajali. Zamislite samo: ti bezobraznici su čak nudili ananase na prodaju, a ja sam im i dalje propovedao da se ne sme krasti.

Stvar je došla do te tačke da sam digao ruke od svega i rekao im: "Daću vam sve ananase. Napravite svoj rasad, i odnesite iz moje bašte sve voće, ja ću sebi rasaditi nove. Ne želim ih u svojoj bašti, ako mislite da pripadaju vama."

A oni su mi na to rekli: "Tuhan, moraćeš da nam platiš." Nisam mogao poverovati sopstvenim ušima. Ponovo sam im objašnjavao i uveravao ih, ali džabe. "Ne, ne... Ti hoćeš da povadimo sve biljke i odnesemo ih - a to je posao. Moraš da platiš." Na kraju sam popustio: "Dobro, platiću vam za jedan dan. Povadite ih sve, i to brzo, da ih više ne gledam!" Tako se i desilo, ali samo delimično. Povadili su sve divne ananase i ostavili ih na gomili, gde su brzo uvenuli i istrulili.

Zatim sam kupio i dovezao nove sadnice: "Slušajte me, vi prepredenjaci. Platiću vam da ih rasadite, ali njihove plodove ću jesti samo ja i moja porodica. Ni jedan neće biti vaš."

To ne možeš da uradiš, protestovali su. "Ako ih mi posadimo, mi ćemo ih i jesti!"

"Urazumite se, nemam vremena da rasađujem sve ove sadnice. Imam previše posla," grčevito sam im objašnjavao. "Vas ima mnogo, a ja sve radim sam. Morate da mi pomognete. Potreban mi je jedan od vas, samo da ih rasadi, rod ću već sam sakupljati. Platiću mu za njegov rad. Šta više hoćete? Onom čoveku, koji mi pomogne oko ovoga daću ovaj divan nož." Na kraju su ipak pristali. Usledile su tri mirne godine čekanja na novi rod.

Zajedno sa suprugom sam povremeno odlazio u baštu i posmatrali smo kako ananasi postepeno dobijaju boju. Radovali smo se što ćemo konačno dobiti rod, i zahvaljivali smo Gospodu što je tako bogat. I zamislite šta se dogodilo! Ceo rod je ponovo nestao. Više nisam znao šta da radim. Kada bi postavio ogradu ne bi ništa pomoglo - to za njih ne bi predstavljalo nikakvu prepreku. Zatvoriti bolnicu nismo mogli, pa smo se na kraju odlučili da zatvorimo trgovinu. Domoroci su kod nas kupovali šibice, so, udice i slične sitnice. Ranije su živeli bez ovih stvari, tako da im verovatno neće nedostajati. Dakle nema više trgovine, pokrali ste nam sve ananase!

Kada smo zatvorili trgovinu, počeli su među sobom da gunđaju: "Bilo bi bolje da odemo negde dalje, više nemamo soli. Ako trgovina ponovo ne počne sa radom, nema smisla da dalje ovde ostajemo. Mogli bismo da se vratimo u naše kolibe u džungli, kada taj sebičnjak ne želi da deli sa nam. Otići ćemo."

Uvređeno su spakovali svoje šatore i četiri zajednice domorodaca su napustile "našu" teritoriju.

Prvih nekoliko dana to i nije bilo tako loše. Konačno smo mogli da se naspavamo, posao mi je išao odlično, konačno sam uspeo da sredim i misijsku korespodenciju. Čak sam se jako dobro osećao, zato što sam konačno uspeo sve stvari da pozavršavam. Popravio sam to što je odavno trebalo da bude popravljeno, i time sam obradovao svoju suprugu. Prošlo je šest nedelja. Jeli smo ananase za doručak, za ručak i za večeru. Onda sam rekao svojoj ženi da ananas možemo jesti i bilo gde dalje na svetu, i da ovde više ionako nemamo šta da tražimo.

U trenutku kada se pojavio prvi domorodac sa osmehom od uva do uva, ponovo sam se osetio zbunjen. U duhu sam se pitao zašto se smeje, pa ovde nema ništa smešno. A on me je pitao: "Tuhan, kako si?" I onda sam mu rekao da ode i dovede svoje ljude, da ću ponovo otvoriti trgovinu. Svi su došli. Prvo što sam pomislio bilo je da će mi opet nestati svi ananasi. I oni su stvarno sve pokrali. Sada je to bilo gore, jer smo u međuvremenu probali ananase. Miru je došao kraj. U duhu sam počeo da preklinjem, plačem i razmišljam, šta uraditi da nam nešto i ostane od slatkih plodova. Pa mora postojati nekakav način. I setio sam se. Nemački ovčar.

Nabavio sam valjda najvećeg psa koji je živeo na ostrvu. Jedva sam dočekao da ga dovezu avionom. Konačno je došao dan kada je trebalo da stigne Princ.

Pre nego što je avion sleteo okupili su se domoroci, spremni da uzmu nešto, ako za to bude prilike. Pilot se na njih uvek žalio, i uvek je tražio da budu podalje od sletne piste i aviona, ali svi njegovi napori su bili uzaludni. Uvek je dovozio sveže povrće i zalihe hrane i domoroci su uvek bili brži od njega. Pre nego što je stigao da otvori vrata na avionu, oni su već prilepili svoja lica na prozorčiće aviona, i stakla su uvek ostajala jako prljava.

Sada nisam morao nikoga da teram dalje, samo sam posmatrao šta će da se desi. I desilo se. Pas, koga su odmah primetili, izazvao je među njima paniku i strah. Pobegli su na sve strane. Nekoliko njih se čak popelo na krošnje okolnog drveća a neki i na krov naše kuće.

Princ je zalajao a ja sam osetio veliko zadovoljstvo, iako sam morao sav prtljag da istovarim sam. Barem se ništa nije izgubilo.

Domoroci su plašili da se približe i samoj bolnici. Oni su imali samo male, prašnjave, mršave i bolesne psiće. Princa sam privezao za lijanu, ali je on režao i grizao. Počelo je da nas zabrinjava njihovo zdravlje i bezbednost. Pas je pokvario moje planove. Rezultat je bio isti kao kada smo zatvorili trgovinu. Ljudi su nas izbegavali i nisam imao sa kim ni da progovorim. Više nisam mogao naći nikog ko bi me podučavao njihovom jeziku. Shvatio sam da pas nije rešio naš problem. Čak je počeo da luta zajedno sa seoskim psima i od njega je postao opasan poludivlji i stalo gladan pas. I tako sam morao da uradim to što sam prezirao. Psa sam ubio. Kada više nije bilo Princa, ljudi su se ponovo vratili - govoreći: "Ovo je bilo najbolje što si uradio za sve ovo vreme koje si među nama."

Kada su nove sadnice ananasa imale oko godinu dana, ja sam sa porodicom otputovao u Ameriku na godinu dana. Tamo sam posetio seminar hrišćanske omladine. Ponovo sam čuo da sve što imamo moramo predati Bogu. Biblija govori: "Ako ti daš, onda ćeš i dobiti, ako ostaviš za sebe - izgubićeš... Predaj sve Bogu i Bog će se pobrinuti da uvek imaš svega dovoljno. Daj, dok imaš šta i od čega da daš... Nemoj ništa zadržati za sebe." To je osnovni princip hrišćanskog života.

Tek je vreme pokazalo da sve što sam dao Bogu sa ispravnim motivom, Bog je višestruko nadoknadio. Samo što sam se vratio, "dao" sam svoj vrt Bogu i čekao sam, kako će Bog ovu stvar da "sredi". Verovao sam da će Bog na te lopove delovati na svoj način.

Ananasi su bili izuzetno lepi. Domoroci su ponovo obilazili oko vrta i ja sam već pretpostavljao šta će se desiti. Kroz prozor sam im ponekad mahnuo a oni su bili zbunjeni i nisu znali šta da rade; da li da mi mahnu ili se sakriju ili da pobegnu. Pokušavali su da shvate šta se sa mnom desilo.

Jedne noći sam bio napolju, i čekao sam dok nisu svi ne odu iz naše kuće. Nisam hteo da me vide kako se molim: "Gospode, vidiš li te divne biljke? Vodio sam borbu da bi od njih mogao jesti ploda, polagao sam pravo na njih, tražio sam svoju pravdu. Sada sam shvatio da to nije bilo ispravno. Znam to i zato ih Tebi dajem. Od danas, ako želiš da uzmem nešto od Tvoga, molim te daj mi da to znam unapred, i dozvoli mi da to i uzmem. Ako to ne budeš želeo, nema problema, više mi do toga ionako nije stalo."

Konačno sam stvarno dao baštu sa ananasima Bogu. A domoroci? Kao i obično, krali su, a ja sam govorio sam za sebe: "Vidiš Gospode, ni ti ih ne čuvaš."

Jednog dana su domoroci došli do mene i pitali me: "Tuhan, da li si postao hrišćanin, ili šta se to ustvari sa tobom događa?" Hteo sam da im odbrusim da sam hrišćanin već dvadeset godina, ali sam ih umesto toga samo pitao zašto tako misle. Odgovorili su mi: "Zato što se više ne ljutiš što ti krademo voće."

To je za mene bilo kao otkrivenje. Sada sam doživeo to što sam im duge godine propovedao. Govorio sam im da vole jedan drugog, da budu jedan prema drugom ljubazni, ali sam svoja prava uvek grčevito opravdavao i branio. Oni su to jako dobro videli. Jedan od bistrijih omladinaca me je pitao: "A zašto se sada više ne ljutiš?" Rekao sam mu da taj vrt više nije moj, tako da više ne kradu moje ananase. I zato se više ne ljutim. Sledeći me je zamišljeno upitao: "Kome si ga dao?" Gledali su jedan drugog i pitali: "Da li je dao vrt tebi? Ili tebi? Kome pripada? Čije ananase krademo?"

Na njihova pitanja sam ponovo odgovorio, da sam vrt dao Bogu. Čudili su se: "Bogu? Zar On nema tamo gore ananase?" Odgovorio sam mu da ne znam, ali te moje ananase sam mu sigurno predao.

Otišli su u selo i šaputali jedan drugom: "Znate li kome te ananase krademo?" Razgovarali su o tome cele noći i pokušavali da shvate kome ta bašta ustvari pripada. Kada sam posmatrao njihovu neodlučnost, bio sam jako radostan. Ja sam zbog te bašte probdeo mnoge noći, a sada oni ne mogu da spavaju.

U duhu sam se smejao kad su poslali ljude u susedno selo da traže vlasnika bašte. Domoroci su među sobom govorili: "Šta ako bašta pripada najvećem lovcu na glave, ili možda nekom moćnom čarobnjaku? Moramo da pazimo! Dok ne znamo kome pripadaju ananasi, ne smemo da ih krademo." Situacija je postajala sve napetija. Domoroci su doneli koplja, lukove, strele. Situacija je prestala da bude zabavna i za nas. Mora da je to za njih bilo strašno kada nisu uspeli da pronađu vlasnika. Celo selo se diglo na uzbunu. Moja supruga se plašila šta će od svega biti, ali ja sam je umirivao govoreći da samo čeka i gleda razvoj situacije.

A onda se odjednom čulo: "Kome pripada bašta?" Potpuno smireno sam im odgovorio da pripada Bogu. "Tuhan je baštu stvarno dao Bogu." Svi su počeli o tome da razmišljaju naglas: "Tuhan, to nije trebalo da uradiš. Zašto je ne uzmeš nazad?"

Rekao sam im da otkako sam baštu dao Bogu više se ne ljutim na njih i da tu baštu više ne želim. I odmah se sve otkrilo: "Nije ni čudo. Od tada ne možemo da ulovimo ni jednu divlju svinju, ribolov nam slabo ide a naše žene su prestale da rađaju." Konačno su rekli: "Dakle ananase više ne bi smeli da krademo ako pripadaju Bogu." I plašili su se Boga.

Ananasi su počeli da sazrevaju pred našim očima. Domoroci su nam nenametljivo prebacivali: Tuhan, tvoje voće je već sazrelo. Nije moje, pripada Bogu", odgovorio sam.

"Ali, istrunuće. I šta to znači: Nije moje?" Sada sam čekao šta će biti: "Kada bi baštu ponovo uzeo za sebe da li bi bio hrišćanin?" Odgovor je bio: "Nikako. Dok bašta tebi pripada, ti si samo ljuti belac. Zar ne čuješ, govorimo ti isto što i Bog."

E vidite, ja želim da budem hrišćanin, jer sam tada mnogo srećniji. Neću da budem ljuti i zao belac.

Za domoroce je to bila teška odluka - da li će se ljutiti Bog ili Tuhan? Ta stvar je unela razdor među njih. Jedni su krali i dalje, a drugi ne. Lopovi su mi prodavali ananase. Ja sam ih kupovao i davao ostalima. To im je bila potvrda da ananasi stvarno nisu moji.

A onda sam jednog jutra našao pred ulaznim vratima čitavu gomilu ananasa. Kada je cela moja porodica sela za sto, zahvaljivali smo Bogu što možemo da jedemo njegovo voće.

Mnoge godine su me domoroci slušali. Videli su, međutim, da se moje reči o međusobnoj ljubavi i moja dela ne slažu. Osam godina sam im propovedao kako žive hrišćani i ko je Isus, a oni su mi odgovorili: "Da, sve si to govorio. Mi smo sve te godine čekali da sretnemo takvog hrišćana."

Kada sam ja počeo da se menjam, uradili su to i mnogi od njih i postali su hrišćani. Obećanje koje kaže: predaj sve Bogu... stvarno je delovalo. Shvatio sam da čovek treba Bogu da žrtvuje to što za njega ima stvarnu vrednost, inače to nema onaj pravi smisao.

Nakon toga su počeli na moju verandu da donose kojekakav otpad. Ponovo sam se molio: "Bože, moje vreme je u tvojim rukama. Ako ti želiš da im popravljam pokvarene harmonike, lonce i lopate, umesto da obavljam misionarski posao, onda to i ja želim."

Manje sam im čitao iz Biblije, manje sam propovedao, a ipak je bilo više ljudi privedenih ka Hristu. Domoroci su često među sobom ponavljali: "Tuhan je hrišćanin. Govori nam da se volimo međusobno. I sam počinje da nas voli."

Jednom prilikom sam popravljao oštećenu stolicu. Došao je jedan domorodac i rekao: "Daj mi da ti pomognem." Kada smo je zajedničkim snagama popravili pitao sam ga da li mu treba soli. "Ne, Tuhan. Pa zar se ne sećaš? Ti si meni pomogao da popravim lopatu, a ja sada tebi pomažem da popraviš stolicu." Oduševio sam se. To je bilo po prvi put da su nešto uradili za mene a da nisam morao da platim. Zatim sam u Bibliji pročitao tekst koji pre toga nisam primećivao:

A kad dođete u zemlju i nasadite svakojakog voća, obrežite mu okrajak, rod njegov; tri godine neka vam je neobrezano, i ne jedite ga. A četvrte godine neka bude sav rod njegov posvećen u hvalu Gospodu. Pa tek pete godine jedite voće s njega, da bi vam se umnožio rod njegov. Ja sam Gospod Bog vaš. (3. Mojsijeva 19,23-25)

Konačno sam to razumeo. Bog nije hteo da ananase imam samo za sebe već prve godine. Hteo je da mu ih predam. Rod je trebalo da ostavim domorocima, koji su na taj način trebalo da uvide moju dobru volju i da daju hvalu mom Ocu, koji je na nebesima. Da sam tako uradio, domoroci bi me sami molili da od njih uzmem ananase. Rod bi bio dovoljan za sve. Koliko sam samo nervoze i problema mogao da sprečim! Da sam tada znao to što znam danas, ceo misionarski rad bi bio mnogo radosniji.

Dve hiljade godina se ispunjavaju reči velikog poslanja, ali kada će se napuniti broj pogana, koji će ući u Božje carstvo, to niko od nas ne zna. Ponekad nam se čini da Bog koči hrišćanske evangelizacione aktivnosti i nepotrebno nam na put postavlja razne prepreke, kušnje i razočarenja. Ustvari nas Bog na takav način uči smirenosti, strpljivosti i istrajnosti.

Ko hoće da ide za mnom neka se odreče sebe i uzme krst svoj i ide za mnom. Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi onaj će je sačuvati. Jer kakvu će korist imati čovek ako sav svet pridobije, a sebe izgubi ili sebi naudi? (Luka 9,23-25)

Reč za kraj...

Evo, šta sam ja lično naučio iz celog ovog mog "ananas iskustva" i to želim podeliti i sa tobom:

• Pokušaj da shvatiš šta je uzrok tvoje ljutnje i zlobe.
• Zamisli se nad svojim pravima, koje drugi ugrožavaju.
• Iznesi svoja prava pred Gospoda.
• Daj hvalu Gospodu za sve što se dešava u tvom životu.
• Iskoristi svoju ljutnju kao Božje upozorenje.

Zapamti: Bog će nam objaviti svoje tajne namere u pravo vreme i zato ne želi da se oslanjamo na svoju snagu i mudrost.

Ali koji pretrpi do kraja blago njemu. I propovedaće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svim narodima. I tada će doći posledak. (Matej 24,13-14)