• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Studenti su napeto slušali dok je Jan Hus, njihov kolega, sa žarom čitao priču o mučeništvu svetog Lovre. Odjednom je Hus stao i iznenada gurnuo ruku u plamen otvorenog ognjišta. Jedan mu je mladić ščepao ruku i izvukao je iz vatre. Hus se hitro usprotivio: "Zašto te takva sitnica preplašila?", pitao je. "Želeo sam da pokažem hrabrost i da izdržim bar malo muka koje je podneo sveti Lovro." Ni Hus, a ni njegovi prijatelji nisu znali da je taj čin najava nemilih događaja koji će uslediti - da će Hus biti spaljen na lomači.

Danas u Pragu stoji veliki spomenik, podignut u Husu u čast. Otkriven 1915. godine - na 500. godišnjicu njegove mučeničke smrti - Husovo ime stoji na spisku čeških rodoljuba. Umetnik ga je prikazao, kao da poziva ljude oko sebe da se podignu i oslobode. Hus se smatra Georgom Washingtonom stare Češke. On je domovini dao književni jezik i abecedu. Preveo je Bibliju na narodni jezik i spevao nekoliko pesama koje su još uvek popularne. Danas Moravska bratska crkva, koja broji četvrt miliona ljudi, ponosno vuče svoju lozu od Husa. Ipak, istoričari su mišljenja da je ovaj "srednjevekovni Jovan Krstitelj" svoj najveći doprinos duhovnom životu Evrope dao utiranjem puta za dinamičnu službu Luthera i Calvina, koji su sledili za 100 godina.

Husovo detinjstvo je nepoznato. Rođen je oko 1369. u malom selu Husincu kao sin siromašnih seljaka. Otac mu je umro još dok je Jan bio u nejakoj dobi, ostavivši majku da se stara o nekolicini dece.

Mladi Hus polazio je obližnju gimnaziju u Prachaticama; učeći gramatiku, retoriku, dijalektiku, matematiku i astronomiju. Kad je to završio, majka ga je povela u Prag. Pošto nije imala novaca, na poklon rektoru je ponela kolač i gusku. Kad joj je guska odletela, klekla je na molitvu i preporučila Jana Božjoj brizi. Rektor je upisao mladog Husa i ohrabrio ga, da potraži zaposlenje kao student. Sledeće četiri godine seoski je mladić je pevao po praškim crkvama i radio sve što su mu ponudili.

Diplomirao je 1393. godine, a sedam godina kasnije zaređen je u katoličko sveštenstvo. Dekan teološkog fakulteta postao je 1401. godine. Visoki položaj dala mu je kraljica Sofija II. lično, imenujući ga svojim ispovednikom. Ali te časti nisu promenile tok Husova života, tako da su ga kasniji istoričari bili prozvali "plamenom koji je počeo reformaciju".

Hus je uvek bio od srca pobožan i poslušan naredbama rimokatoličke Crkve. Jednom kad su mu lični gresi razdirali osetljivu savest, dao je posljednja četiri novčića svešteniku, u nadi da će zadobiti mir u duši.

Uznemirile su ga nemoralnosti i licemerje religioznog sveta koji ga je okruživao. Dvojica papa prepirala su se oko papinskog položaja. Klement VI. vladao je u Francuskoj, u Avignonu, dok je Bonifacije IX. sedeo na prestolu u Rimu. Svaki od njih tvrdio je da je nepogrešiv. "Lopov, despot, izdajica i Sotonin sin", samo su neke od optužbi koje su razmenjivala dvojica suparnika. Visoki crkveni položaji slobodno su se prodavali. Indulgencije (otkupnina) za najgore grehe sveštenici su prodavali širom zemlje. Od neukih seljaka nakupili su velike svote para i slali ih papi.

Kraljevskom ženidbom su Engleska i Češka došle u blisku vezu. To je dovelo do obostrane razmene i u nauci, što je uključivalo i dopremu Wycliffeovih spisa u Prag. Hus je znao da su Englezovi spisi "prokleti" i da je Wycliffe proglašen jeretikom. To ga, međutim, nije odvratilo od ozbiljnog proučavanja "prokletih" napisa. Pažljivo je uporedio Wycliffeove poglede s Biblijom i prosudio da je jeretik otkrio istine. Zaključio je da, čovek, može biti spašen, a da ne ispovedi svoje grehe svešteniku. Hrist je veći autoritet od Pape. Vera u Njega jest ono što je stvarno važno.

S tim uverenjima, koja su mu buktala u srcu, Hus nije mogao ostati miran. Žudeo je da svojim zemljacima obznani jednostavnost spasenja. Sanjao je o ponovnom uspostavljanju čistog hrišćanstva u rimskoj Crkvi. Mogućnost je nastala 1402. godine, kad se upraznilo mesto propovednika u Vitlejemskoj kapeli. Kapela koju je sagradio Jovan Mulheimski, bogati plemić, bila je namenjena samo propovedanju. Vlasnik je imenovao Husa pastorom i rekao mu da može propovedati kako god želi. Hus je smesta počeo razlagati doktrine do kojih je došao proučavajući Bibliju. Hiljade zanatlija, seljaka, trgovaca i studenata jatilo je na Husove propovedi. Čak je i kraljica sedela pred njim napeto slušajući ga.

Do opozicije je došlo kad je neki profesor sa fakulteta izvestio praškog nadbiskupa da se "različite knjige onog pogubnog Engleza Wycliffea umnožavaju u vašoj dijecezi." Uznemireni sveštenik je naredio Husu da mu donese Wycliffeove knjige. Hus se odmah odazvao i došao s Wycliffeovim knjigama. "Gospodine", smerno je molio Hus, "pokažite mi pogreške u tim knjigama. Spreman sam odbaciti sve što se protivi Bibliji i razumu." Biskup je mrko otklonio svaku raspravu o tom predmetu. Oteo je sveske i naredio da se spale. Husu je naredio da se kani propovedanja u kapeli. "Mene je Bog pozvao", odvratio je. "Izjavljujem da kanim braniti istinu Svetoga pisma do smrti."

Juna 1410. Hus je uputio i formalnu molbu papi da se Wycliffeovi spisi više ne pale. Nije mu odgovoreno. Mesec dana kasnije lokalni biskup je spalio još jedan svežanj dragocenih knjiga. Bes je počeo da se širi uzrujanom Češkom. Kraljica je plakala a kralj Vaclav, Husov pristalica, ljutio se i kleo. Husa su na ulicama pozdravljali rugalicama. "Vatra" grmio je Hus sa svoje propovedaonice, "ne može uništiti istinu. Samo ograničeni ljudi iskaljuju svoj bes na neživim stvarima."

Rimski papa je zapazio čudnovate propovedi u Vitlejemskoj kapeli. Uputio je poziv kojim je naredio Husu da dođe u Rim. Kralj Vaclav je protestovao, tražeći da se Husu dopusti da na miru propoveda, jer je lojalan, pobožan i omiIjen. Hus je nastavio sa propovedima ne osvrćući se na poziv. Kardinalski odbor proglasio ga je "ekskomuniciranim" - isključenim iz crkve. Hus je odgovorio kratko i jasno: "Pre ću poslušati Boga nego čoveka!"

Biskup je Prag kaznio interdiktom. Celi grad je bio ekskomuniciran. Sve su javne crkvene službe ukinute. Pričešćivali su se samo ljudi na samrti.

Hus je pokazao čvrstu veru. "Spreman sam da svakom čoveku predastrem veru koja je u meni. Poveravam se svome Spasitelju, Isusu Hristu, spreman da podnesem i strašnu smrt, pre nego da kažem išta protivno Hristovoj volji i Njegovoj Crkvi."

U Rimu je novi papa Jovan XXIII. prokletim proglasio svoga protivnika Ladislava Napuljskog i izdao papski edikt kojim od svih hrišćana traži priloge "za finansiranje svetog krstaškog rata protiv Ladislava. "Svi koji daju jednomesečnu platu, dobitće oproštenje greha."

"Neka papa sledi Hristov primer", grmio je Hus kad je doznao za papski edikt i davanje oproštenja. "Oproštenje je samo Božji posao. Te indulgencije služe samo izmame novac od naroda." Njegova skupština ga je bučno mu je podržavala. "Hus govori istinu. On ima pravo." Veliko mnoštvo studenata otpratilo je Husa kući moleći ga: "Nemoj nas napustiti, Huse! Budi čvrst!"

Dok su prisustvovala bogosluženju u praškoj crkvi, tri vatrena studenta su doviknula svešteniku dok je služio: "Ti lažeš! Papa nije u pravu što vodi krstaški rat protiv hrišćana! Učitelj Hus nas uči istini!" Studenti su uhapšeni i osuđeni na smrt. Hus je molio da im poštede živote, premda nije bio saglasan s njihovim ispadom. Sudija mu je obećao da krv neće biti prolivena, ali čim što je Hus otišao, krvnik je svoj trojici studenata odrubio glave. Husovi sledbenici shvatili da su prevareni, jer su videli krv koja je tekla ulicom. Kad je Hus saznao za smaknuće, oštro je obznanio: "Od sada ne može postojati nikakva zajednica između rimskih i čeških hrišćana."

Neki sveštenik, koji je bio ogorčeni Husov neprijatelj, nagovorio je papu Jovana da po drugi put ekskomunicira (isključi) Husa iz crkve: "Husa može uhvatiti svaki praški građanin i dovesti ga nadbiskupu da ga spali. Vitlejemska kapela, taj brlog jeretika, mora se razoriti do temelja."

Kraljica je dosledno nastavila da posećuje službe u kapeli. Kralj je odbio Husovo izopštenje. Pa ipak, grupa profesora teologije podigla je formalnu optužbu protiv Husa, tužeći ga zbog: (1) odbijanja štovanja relikvija i kostiju svetaca, (2) različitosti u pogledu sakramenata i crkvenog autoriteta u odnosu na Rim, (3) učenja da sveštenici ne mogu opraštati grehe, (4) zbog sumnje u papin autoritet i izdavanje indulegencija kojima bi se prikupio novac za obračun sa neprijateljima. Hus se smelo suprotstavio profesorima. " O tim stvarima javno ću raspravljati s vama, pod jednim uslovom: da preuzmete isti rizik kao i ja - da budete spaljeni ako izgubite dvoboj." Ponudu su odbili.

Hus je nastavio da propoveda u kapeli. "Hrist je najviše vodstvo i autoritet crkve", obznanio je. "Papska služba nije neophodna. Samo su đakoni i prezviteri navedeni kao službenici u Svetom pismu. Nije svaki sveštenik iskreni vernik, ali je svaki iskreni vernik sveštenik." "U svojim su porukama Petar, Pavao, Jovan i Jakov slali pozdrave i ohrabrenja crkvama, a ne prekorne osude. Oni nisu govorili: "Daj mi novac!".

Nemački car Sigismund zainteresovao se za Husov slučaj. Upravo je on pozivao da se crkveni sabor održi u nemačkom gradu, Konstanzu. Bila je to prava prilika da se buntovnog Husa stiša. Kad je Sigismund naredio Husu da dođe, češke su vlasti za svoga omiljenog učitelja tražile obećanje slobodnog prolaza. To je odmah dato. Pre svog odlaska Hus je svojoj zajednici u Vitlejemskoj kapeli slutio: "Verovatno me više nikada nećete videti u Pragu." Kad su prispeli u Konstanzu, Husovi su prijatelji upitali papu Jovana hoće li Hus biti siguran. A papa im odgovori: "Da je ubio mojega vlastitog brata, ne bi mu pala vlas sa glave."

Hus je bio razočaran što mu odmah nije data mogućnost da javno brani svoje stavove. Posle par dana, pozvali su ga pred kardinale. Optužili su ga da "čita misli", da je "čarobnjak i podli krivoverac". Hus je odvratio: "Ništa potajno nisam naučavao, pa želim svojim tužiteIjima da odgovaram javno." Kardinali su zahtevali da ga zatvore. "Ali time će se pogaziti careva reč", protestovao je Jovan iz Chluma, Husov prijatelj. Obećanje je prekršeno. Husa su bacili u podzemnu tamnicu kroz koju je tekao odvodni kanal u Rajnu. Od smrada i vlage je dobio groznicu.

Na Božić je stigao nemački car Sigismund. Pod pritiskom crkvenih vođa, odlučio je da Husa osudi kao jeretika. Usprkos žestokom otporu češkog plemstva, česi su cara podsećali na dato im obećanje, ali vladar im je na to odgovorio: "Učinimo zlo, kako bi moglo nastupiti dobro."

Kako se godina 1415. bližila kraju, događaji su se brzo ređali. Papa Jovan je zapazio da se sveštenstvo okreće protiv njega. Abdicirao je i pobegao, ali su ga u begu uhvatili, svrgnuli na saboru i - koje li ironije! - strpali u isti zatvor s Husom.

5. juna 1415. godine, nakon nekoliko meseci samice, Husa su izveli u franjevački samostan u Konstanzu na suđenje. Dovučen pred šaroliku skupštinu, stajao je trepćući na jakom svetlu. Mučila ga je groznica, ali je ipak stajao uspravan pred porotom svečano odevenih velikaša. Pozdravila ga je galama oštrih optužbi. Njegova je obrana bila nadvikana. Kad su ga vratili u zatvor, napisao je svojim prijateljima: "Molite se, da mi Bog da istrajnosti." 23. juna Husove su knjige osuđene na spaIjivanje. 6. jula pred kraljem i saborom, Husa su osudili na lomaču. Kad je to čuo, pao je na kolena i molio se. "Gospode Isuse, oprosti mojim neprijateljima." Usledio je obred. Crkveni dostojanstvenici stavili su mu na glavu visoku papirnatu kapu na kojoj su bili nacrtani đavoli kako svojim kandžama razdiru grešnike. Pobožno su mumljali: "Mi sada tvoju dušu predajemo đavlu." "A ja je predajem svom milosrdnom Gospodu Isusu", odvratio je Hus. "Moj je Gospod nevin radi mene podneo mnogo težu i goru trnovu krunu. Zašto ne bih ja, kukavan i grešan čovek, podneo mnogo lakšu, radi Njegovog imena?" "Gradonačelnik je viknuo krvnicima "Vodite ga napolje i spalite!" Hiljade ljudi su ulicama sledile povorku. Kad su stali na mesto pogubljenja, Hus se molio: "U tebe se, o Gospode, uzdajem. Daj da te se ne postidim." Tada je dželat okončao njegove molitve. Hus je ustao i glasno viknuo: "Gospodine Isuse Hriste radosno i ponizno podnet ću ovu sramotnu i strašnu smrt radi Tvoga svetog Evanđelja. Oprosti mojim neprijateljima!" Još jednom su ga pozvali da se javno pokaje. Kad je to odbio, privezali su ga za stub usred spremne lomače i upalili su vatru. Usred dima i visokih plamenih jezika, čuli su ga gde peva "Isuse Hriste, Sine živoga Boga smiluj mi se." Nakon što se vatra ugasila, krvnici su toljagama zdrobili njegovu glavu i njegove ostatke bacili u obližnju Rajnu.

Te su noći Česi iskopali zemlju ispod lomače i poneli je u Prag. U Pragu je svedočanstvo o Husu zasjalo jače no ikad. Moćna reformacija crkve je počela da se širi Češkom, poput požara. Sto godina kasnije, Martin Luther je, nakon proučavanja Husovih spisa, rekao: "Svi smo bili husisti, a da to nismo ni znali."