• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Nedelja: Duhovi
Tema: Sveti Duh
Uvodno čitanje: Jn. 13:15-17
Glavno čitanje: Dela 2:1-41 (Dela 2:16-21)
Zaključno čitanje: Ps. 104:27-31

Danas su Duhovi (Sveta Trojica, ređe Pedesetnica). Oni su hrišćanski praznik paralelan s jevrejskim praznikom Pedesetnice (Šavuot - sedmice), jer dolaze sedam sedmica posle Uskrsa (odnosno Pashe kod Jevreja).

Ovaj praznik treba da podseti hrišćane na dan kad se na apostole i prisutne sledbenike Hristove izlio Sveti Duh. S neba se čulo nešto kao huk oluje, a na apostole i ostale spustili su se plamičci u vidu razdeljenih jezika.

Tog dana se rodila hrišćanska crkva. Do tog vremena hrišćani su bili sledbenici jednog učitelja, a onda su se preobrazili u duhovni organizam čija je glava Hristos. Hrišćani su postali i sejači i seme novog života u Duhu. U tom trenutku apostoli su progovorili razne jezike i na tim jezicima počeli da izriču slavoslovlja.

Narod je bio začuđen. Jedni su se divili i pitali šta bi ovo moglo biti. Drugi su mislili da znaju sve i rugali su se. Govorili su da su pred narodom pijani ljudi.

Nepuna dva meseca pre ovog događaja apostol Petar se kukavno odrekao Hrista pred dvema služavkama. U ovom trenutku on dobija posebnu hrabrost. Govori pred svima. Tumači događaj: to je Bogom obećano izlivanje Svetog Duha.

U svojoj propovedi apostol Petar je optužio ljude koji su razapeli Hrista. Slušaoci se masovno kaju, apostoli ih krštavaju i hrišćanstvo dobija prve tri hiljade svojih članova.

U Svetom pismu nema podrobnijih objašnjenja o Svetom Duhu. Više saznajemo šta on nije nego šta jeste.

1.

Sveti Duh je jamačno duh. To znači da on nije materija (tvar). Držimo li se trodelnosti čovekova bića, kako to naslućujemo iz reči apostola Pavla: "duh i duša i telo" (1. Sol. 5:23), duh nije ni duša. Međutim, saznanja nam ni ovde nisu uznapredovala: o duši se takođe ne može ništa određenije reći, a za savremenu fiziku ni materija nije nešto osobito definisano.

U svom razgovoru sa Samarjankom Hristos govori da je Bog duh (Jn. 4:24). On ovo kazuje da bi razvejao neke predrasude, odnosno on upozorava da Bog nije vezan za hramove i nisu mu važni obredi nego duh i istina (a ni ovo se ne može misaono i bogoslovski odrediti i ograničiti). Kasnije su crkveni spisatelji i učitelji sačinili iskaz po kome je Bog suštinom jedan, ali ima tri lica (ipostasi, hipostaze): Otac i Sin i Sveti Duh. Otud naziv Sveta Trojica.

2.

Po sebi se razume da je Sveti Duh svet. Svetost ima dva značenja: a) odvojenost od svega što ne odgovara Božijim merilima (uzvišenost, čistota, nedostupnost, pravednost i sl.) i b) predanost jasno određenom zadatku.

Svetost Svetog Duha je prenosiva. Tamo gde on deluje javlja se svetost: ljudi, hramovi, vremena, mesta, postupci. Gde on uskrati svoje delovanje, svetost se gubi, na pr. otpadništvo, okorelost, svirepost.

3.

Verujući da je Sveti Duh treće lice Božije, hrišćani u većini slučajeva veruju da je on Gospod. Biblijsko shvatanje Gospoda je Bog koji sam po sebi postoji. Njegovo postojanje nije ničim uslovljeno niti bilo čim ograničeno, još manje ugroženo. To je ono mojsijevsko "Ja sam koji jesam" kao i " Ja jesam" (2. Moj. 3:14; 2. Moj. 6:3)

Ovo je stvar vere, jer čovek ne može da zamisli šta bi to značilo "postojati a ne biti stvoren". Logika i nauka su u oblasti tvorevine, a ovde razgovaramo o Stvoritelju.

4.

Duh Sveti daje život. Duhom Svetim je život obezbeđen najpre čoveku, ali i svim ostalim živim bićima. Za hrišćane je to izvor vere i nade. Verujemo da Sveti Duh svedoči našem, duhu da smo deca Božija (Rim. 8:16). Nadamo se da - bilo kakvo mrtvilo da zavlada hrišćanstvom ili pojedinačnim hrišćanima - Sveti Duh će udahnuti novi život.

Na osnovu ovog verujemo u neuništivost hrišćanstva. Ono ostaje da živi i kad su njegovi neprijatelji jači, kao i kad u njegovo okrilje zapadnu izrodi i razoritelji. Sveti Duh je jedina prava i unutarnja snaga crkve.

Neduhovnost je isto što i smrt. Svako udaljavanje od duhovnog izvora vodi u mrtvilo i odumiranje. Dobar deo hrišćana danas radi na uspostavljanju i učvršćenju hrišćanstva posredstvom države, nacije, naroda, istorije, običaja i dr. Sve su to oblasti bez Svetog Duha. Tu života nema, tu ne vredi sloboda, tu prava ne znače ništa. Tama rađa tamu kao što korov rađa korov.

5.

Ključni bogoslovski razlozi za razilaženje između istočnopravoslavne i rimokatoličke crkve je bilo "ishođenje Svetog Duha". Na Istoku je prihvaćena tvrdnja da Sveti Duh ishodi od Oca (Jn. 15:26), a na zapadu iskaz da ishodi od Oca i Sina ("filioque"). Zbog ovog su pisane i spaljivane knjige, ubijani su ljudi i druga zla su činjena sme do današnjeg dana.

Kod protestanata se to pitanje nije tako oštro postavljalo. Luterani su među svoje osnovne doktrinalne dokumente svrstali grči tekst Nikejsko-carigradskog simbola vere bez dodatka i latinski tekst istog Simbola s dodatkom "filiokve".

6.

Sveti Duh je osobito značajan kao nosilac proročkog i apostolskog nadahnuća. Nepodeljeno je mišljenje Crkve da je Sveto pismo proizvod Svetog Duha. Sami pisci sveštenih spisa stoje na stanovištu da su sveti ljudi oruđe Božijeg Duha, a ne autori Biblije. Kasnije su hrišćani shvatili da ih Sveti Duh takođe prosvetljuje za razumevanje Božije reči.

Ova uloga Svetog Duha ne isključuje potrebu za naukom, pogotovu za poznanjem izvornih jezika: jevrejski, aramejski i grčki. Zbog biblijskih potreba uobličilo se i sve što danas nazivamo humanističkim obrazovanjem. (Ono je, ustvari, starije od evropskog humanizma, a klasika je došla tek sa renesansom).

7.

Sveti Duh se zajedniči proslavlja sa Ocem i Sinom, jer je jedan Bog i valja ga jedinstveno proslavljati. U tom smislu treba razumeti danas prisutne duhovne obnove, nova i stara traženja duhovnosti, harizmatska iskustva, odnosno nastojanje da se ponovo pokažu darovi Svetog Duha onako kako su se javljali na Duhove i u novoosnovanoj crkvi u Jerusalimu i drugde.

Danas nam Duhovi znače isto što i na početku hrišćanstva. Nažalost, Sveti Duh je zaboravljen. Crkve donose mnoge rezolucije, memorandume, proglase, poslanice i druga akta. U njima najčešće nema ni reči iz kojih bi se naslutio Sveti Duh, a sve se čini u ime neke duhovnosti. Duhovnost nije u ponavljanju već u obnavljanju, u oživljavanju evanđeoskih vrednosti. Praznik je tu da nas podseti.

Beograd, 14.06.1992.