Naslovna » Magazin » Arhiva » #11 » ....

Karakteristike hrišćanina (2)

Francis A. Schaefer

Šta se dešava, kada se ne možemo sporazumeti sa našom braćom i sestrama u Hristu, stoga što treba uraditi promenu u životu ili učenju zarad Božje svetosti? Kako da imamo jedinstvo, koje Hrist spominje, bez toga da pravimo iste greške kao i drugi? Želim da pokažem nekoliko načina, kako praktikovati ovo jedinstvo i pored postojećih podela, koje moramo da trpimo.

Prvo. Nikada ne bi trebalo da dođemo u spor sa drugim hrišćaninom bez potrebe za oproštenjem i bez suza. To zvuči sasvim jednostavno, zar ne? Verujte mi, većina hrišćana to radi sasvim drugačije, kao da nam pričinjava radost, kada druge uhvatimo u nekoj grešci. Gradimo sami sebe gurajući druge na dole. Na ovaj način nije moguće pokazati istinsko jedinstvo među hrišćanima. Samo jedna vrsta ljudi može da vodi Gospodnje ratove na ispravan način - oni koji po prirodi nisu ratoborni. Ratoboran čovek je sklon borbi i takmičenju; barem to tako izgleda. Svet mora videti, da naše neslaganje sa drugim hrišćanima, nije zbog toga što volimo miris krvi, miris arene, miris borbe, nego zato što to moramo uraditi radi Boga. Ako se kod naših neslaganja budu ronile i suze, videće se nešto predivno.

Drugo. Bez obzira na važnost onog što ima veću ili manju važnost među hrišćanima, bitno je pokazivati ljubav pred svetom. Nisu sve razlike među hrišćanima jednake. Neke su nebitne, a neke su jako važne.

Što je veći nesporazum, tim je bitnije pokazati Božju svetost i govoriti o tome. Sa druge strane, što su veće razlike, tim je bitnije oslanjati se na Svetog Duha, da bi nas on učinio sposobnima pokazati ljubav prema braći sa kojima smo u sporu. Ako je među nama samo mali nesporazum, ukazivanje bratske ljubavi ne zahteva toliko truda. Dakako, kada spor postane ozbiljan, jako je važno govoriti u ime Božje ljubavi.

A istovremeno, još je važnije pokazati svetu da se stalno obostrano volimo.

Kao ljudi funkcionišemo upravo suprotno: u manje važnim sporovima pokazujemo prema braći više ljubavi, ali kada se radi o većim nesporazumima, skloni smo da manje volimo. Trebalo bi da bude suprotno: ako se razlike među hrišćanima povećavaju, moramo svesno voleti na takav način, da to bude vidljivo svetu.

Razmislimo o tome: da li je moj nesporazum sa bratom i sestrom u Hristu stvarno bitan. Ako je to tako, onda je još važnije da provodim vreme na kolenima moleći Isusa, da deluje na mene, i moju braću, da bi mogli voleti i pored ovih velikih nesporazuma u koje smo dospeli sa drugom braćom i sestrama u Hristu.

Treće. Usred dileme moramo pokazati praktičnu ljubav, i onda kada to ima visoku cenu. Reč ljubav ne bi trebalo da bude samo parola. Drugim rečima, treba da uradimo sve što je potrebno, po svaku cenu, da bismo pokazali ovu ljubav. Ne smemo reći: "Volim te," a zatim osuti paljbu.

Ljudi često misle da je hrišćanstvo nešto lagano, nešto kao sentimentalna ljubav i prema dobru i prema zlu. Ovo nije biblijsko gledište. Zajedno sa ljubavlju treba da se vidi i Božja svetost. Moramo, dakle, paziti da zlo ne nazovemo dobrom, u bilo kojoj oblasti života. Svuda je zlo samo zlo, i na nama je odgovornost da to kažemo u svakoj pojedinačnoj situaciji. Međutim, ljubav mora biti primetna, bez obzira na cenu.

Prema Bibliji tu nema povlačenja. U 1. Korinćanima 6,1-7 piše: "Sme li koji od vas, kad ima tužbu na drugoga, ići na sud nepravednima, a ne svetima? Ne znate da će sveci suditi svetu? Kad ćete dakle vi svetu suditi, jeste li nedostojni da sudite i o manjim stvarima? Ne znate li da ćemo i anđelima suditi? I nećemo li tim pre suditi o stvarima ovoga sveta? I vi kad imate tužbe za stvari ovoga sveta, uzimate li za sudije one koje u crkvi ne broji niko ni u što? Na sramotu vašu govorim. Zar nema među vama ni jednoga mudra, koji može rasuditi među braćom svojom? Nego se brat s bratom sudi, i to pred nevernima! I to je već sramota za vas da imate tužbe među sobom. Zašto radije ne trpite neku nepravdu? Zašto radije ne pregorite štetu?"

Šta to znači? Crkva ne treba da ostavi ono što je zlo bez obeležja; ali hrišćanin bi radije trebalo da podnese praktičnu, novčanu štetu, da bi pokazao hrišćansko jedinstvo, nego što bi pokrenuo sud protiv drugih hrišćana, jer bi to pokvarilo vidljivo jedinstvo pred svetom koji pažljivo posmatra. Takva ljubav ima jako visoku cenu, ali samo takva, praktična ljubav je vidljiva.

Pavle govori o nečemu što je vidljivo, o nečemu što je veoma realno: usred nesporazuma sa bratom ili sestrom, hrišćanin treba da pokaže takvu ljubav, koja je u stanju da istrpi ne samo novčanu (iako, čini se, većina hrišćana zaboravlja na ljubav i jedinstvo kada je novac u pitanju), nego i bilo kakvu drugu štetu.

O čemu god da je reč, praktičan dokaz ljubavi mora uvek biti vidljiv. Biblija je po tom pitanju savršeno jasna.

Četvrti način: pokazati ljubav bez saučestvovanja u nečijim greškama jeste pristupanje problemu sa željom za rešenjem a ne sa željom poraziti protivnika. Svi rado pobeđujemo. Ustvari, malo ko pobeđuje tako rado kao teolog. Istorija religije ima suviše mnogo tačaka kao posledica težnje za pobedom.

Mi treba da shvatimo, da ono što želimo dostići usred nesporazuma jeste rešenje, koje će dati Bogu slavu saglasnu sa Biblijom, koje će ujedno odražavati Božju svetost i ljubav. Kakav je naš stav, kada se sretnemo sa nekim s kime ne delimo isto mišljenje, ili kada grupa sretne grupu, da bi diskutovali o razlikama? Želja da se ostane na vrhu? Pokazati to drugoj strani? Ako tu ima samo malo želje za ljubavlju, kod svakog takvog razgovora tražićemo rešenje a ne dokaz da smo u pravu.

Peti način, kako pokazati svetu praktičnu, vidljivu ljubav bez saučestvovanja u greškama našeg brata ili sestre, jeste razumeti i pamtiti to, da je lako uraditi kompromis i nazvati zlo dobrom, ali takođe je isto tako lako zaboraviti na potrebu jedinstva u Hristu. Ovaj stav treba da se sistematski i svesno gradi.

Ustvari o ovome treba da se govori pre nego dođe do nesporazuma među hrišćanima. Imamo konferencije o svemu i svačemu. Da li je neko nekad čuo za konferenciju, na kojoj se govori kako mogu hrišćani biti verni Božjoj svetosti, a istovremeno primenjivati u praksi vernost Božjoj ljubavi pred svetom koji posmatra? Da li je neko čuo za propovedi ili spise, koji pažljivo predstavljaju praktikovanje dva principa, koji su na prvi pogled sasvim suprotni:

Princip čuvanja čistoće vidljive crkve a sa obzirom na doktrinu i život, i princip praktikovanja vidljive ljubavi i jedinstva među svim obraćenim hrišćanima?

Ako nema pažljivog propovedanja i pisanja o ovim temama, zar nije smešno misliti, da ćemo dočekati nešto lepo u praksi, kad će trebati, nepristrasno i časno, boriti se sa nesporazumima među hrišćanima?

Ljubav usred razlika, vidljiva svetu koji posmatra, pokazaće razliku u razlikama među hrišćanima i razlikama drugih ljudi. Svet možda neće razumeti, u čemu se ne slažemo, ali će jako brzo uvideti razliku između naših i njegovih razlika, ako nas bude video sa otvorenom i vidljivom ljubavlju na praktičnom nivou.

To je razlika! Da li razumete, zašto je Isus rekao, da je to stvar koja će privući pažnju sveta? Ne možete očekivati, da će svet razumeti doktrinarne razlike, naročito u današnje vreme, kada je postojanje stvarne istine i stvarnih vrednosti nezamislivo kao pojam.

Ne možemo očekivati ni to, da će svet razumeti, da su, na osnovu Božje svetosti, naše razlike specifične, jer su u pitanju Božje apsolutne vrednosti. Ali, kada budu videli razlike između stvarnih hrišćana, koji takođe ispoljavaju vidljivo jedinstvo, otvoriće im to put za razmišljanje o istinitosti hrišćanstva i Isusovog tvrđenja da je Otac poslao Sina.

Štaviše, imamo veću mogućnost da pokažemo, o čemu je Isus govorio usred naših neslaganja, nego tamo gde se u ni u čemu ne razlikujemo. Naravno, to ne znači da treba tražiti razlike među hrišćanima; već ih je previše nađeno, ali i ovako, usred razlika, imamo jedinstvenu priliku. Kada sve ide kako treba, i svi se nalazimo u divnom okruženju, svet i nema mnogo toga da vidi. Ali kada dođemo do stvarnih razlika i pokazujemo beskompromisnu principijelnost zajedno sa vidljivom ljubavlju, onda svet ima šta da vidi, i na osnovu toga zaključi, da su ovi ljudi stvarno hrišćani, i da je Isus stvarno bio poslan od Oca.

Navešću dva divna primera takve vidljive ljubavi. Jedan se desio u Bratskim hrišćanskim crkvama u Nemačkoj odmah po završetku Drugog svetskog rata.

Radi kontrolisanja crkava Hitler je zakonom prisilio sve crkvene zajednice da stupe u uniju. Bratska crkva se po ovom pitanju nije mogla složiti. Polovina njih je poslušala Hitlerovo naređenje, a polovina nije. Oni koji su se povinovali, imali su mnogo lakši život, ali su u tom organizovanom jedinstvu sa liberalnim grupama postepeno izgubili njihovu doktrinarnu oštrinu i njihov duhovni život postepeno izgubio. Sa druge strane, grupe koje su ostale izvan tog ujedinjenja, su zadržale duhovnu živost, ali je skoro svaka porodica imala nekog člana koji je stradao u nekom od koncentracionih logora.

Možete li da zamislite tu emotivnu napetost? Rat se završio, i ove hrišćanske "kolege" su se ponovo srele licem u lice. Imali su to isto učenje i sarađivali su više nego kroz jednu generaciju. I šta se sada dešava? Neko se setio, da je njegov otac umro u logoru, a da su ovi, sa druge strane, ostali na sigurnom, ali i ljudi sa druge strane imaju duboka ljudska osećanja.

Ova braća su postepeno shvatila, da je takvo stanje neodrživo. Dogovorili su vreme, kada su se starešine iz obe grupe sastali na skoro "mirno mesto". "Šta ste tamo radili?" pitao sam čoveka, koji mi je o tome govorio. On je odgovorio: "Dobro, reći ću ti, šta smo tamo radili. Sastali smo se, i proveli smo zajedno nekoliko dana, tokom kojih je svako ispitivao svoje srce." Čovek je bio u jakom emotivnom stanju, dok mi je govorio: "Moj otac je otišao u koncentracioni logor; i majku su mi odveli." Ove stvari nisu kao mali kamenčići na plaži; sežu u duboke bezdane ljudskih emocija. Ovi ljudi su baš na ovom mestu razumeli Isusovu reč, samo su ispitivali svoja srca, mislili na sopstvene greške i na Hristove reči. Onda su se ponovo sreli.

Pitao sam: "Šta se posle desilo?"

On je odgovorio:"Jednostavno - bili smo jedno."

Po mom shvatanju, ovo je tačno to o čemu je Isus govorio. Otac je poslao svog Sina!

Princip, o kome govorimo je univerzalan, važi u svako vreme, i na svakom mestu. Navešću i drugi primer primene tog istog principa.

Godinama sam čekao da li ću videti dve grupe nanovorođenih hrišćana, koji će iz ispravnih razloga zaključiti, da je njihova daljnja saradnja nemoguća i razići se bez toga da jedni o drugima loše govore. Dugo sam čekao na dve grupe, koje će imati uzajamnu ljubav pred svetom koji ih posmatra, iako je organizaciono jedinstvo među njima neodrživo.

Teoretski, naravno, svaka lokalna crkva bi trebala da bude u stanju da uputi poziv celom spektru društva. U praksi je to mnogo komplikovanije. Potrebe raznih delova društva se jako razlikuju međusobno.

Nedavno je problem ove vrste nastao u jednoj crkvi u velikom gradu na zapadu Sjedinjenih država. Grupa ljudi, savremenog pogleda na svet, dolazila je u crkvu i pastor je vremenom shvatio da nije sposoban služiti dvema različitim grupama. Neki bi to možda i mogli, ali on lično nije bio sposoban da služi svom tom širokom spektru ljudi u njegovoj crkvi - dugokosim mladićima i onima, koji su sa njima dolazili, i istovremeno ljudima iz komšiluka.

Posle mnogo pokušaja saradnje, održan je sastanak starešina. Odlučeno je da se osnuje druga crkva. Naglašeno je da se ne razilaze zbog doktrinarnih nesporazuma, nego iz pragmatičnih razloga. Jedan od starešina je prešao u novu crkvu. Puno su radili na tome da razdvajanje protekne bez većih problema. Sada su u tom gradu dve crkve, i imaju veliku međusobnu ljubav.

To je nedostatak organizacionog jedinstva, ali istovremeno ljubav i jedinstvo, potpuno vidljivo svetu. Otac je poslao svog Sina!

Želim vam reći da, kako vodimo bitku za ispravno širenje evanđelja u dvadesetom veku, tako je jako važno da vidljiva međusobna ljubav određuje naše poslanje. Ne smemo zaboraviti na finalnu apologetiku. Svet ima pravo da nas posmatra, kako se mi, stvarni hrišćani, izjednačavamo sa našim razlikama, i trebao bi da vidi, da se međusobno ljubimo. Naša međusobna ljubav mora biti vidljiva svetu.

"Novu vam zapovest dajem: Ljubite jedan drugoga. Kao što vas ja ljubih, ljubite se i vi među sobom. Po tome će vas poznati da ste moji učenici ako se među sobom ljubite." (Jovan 13,34-35)

"... da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu, da svet veruje da si me ti poslao." (Jovan 17,21)

Kakav je zaključak iz svega ovog? Ništa drugo, samo to, da kao što je Samarićanin ljubio ranjenog, mi hrišćani treba da volimo sve ljude kao bližnje, to jest kao sebe same. A kao drugo, treba da volimo ostale stvarne hrišćane toliko, da to svetu bude očigledno. To znači voleti našu braću i sestre i pored naših razlika, velikih ili malih, voleti i kada nas to košta, voleti u trenucima velikih emocionalnih napetosti, voleti tako da to pred svetom prosto blješti. Ukratko, treba praktikovati i pokazivati Božju svetost i Božju ljubav, jer u suprotnom žalostimo Svetog Duha.

Ljubav i jedinstvo, koje o njoj svedoči su karakteristika koju je Hristos dao hrišćanima da je iznose pred svet. Samo po tome može svet videti, da su hrišćani stvarno hrišćani, i da je Isus bio poslan od Oca.

Izvor: "Zapas o dušu". Pripremio: Milijašević Branko. Korišćen prevod Biblije: dr Luja Bakotića.
"Čovek neće nikako brata osloboditi, neće dati Bogu otkup za nj. Velik je otkup za dušu, i neće biti nikad, da ko doveka živi, i ne vidi groba."
- Psalam 49:7-9

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 375
Ukupno: 2355639
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/011/01.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.