misaone refleksije
Roletne na prozorima, u sobi mrak a u uglu akvarijum sa malom ribicom. Ne znajući ništa ona radosno pliva i uživa u životu. Prolaze sati a ona postaje sve uznemirenija.
Šta bi maloj ribici koja je samo pre nekoliko sati bila tako srećna i uživala? Stalno dolazi do stakla i gleda u mračnu sobu, ali tamo nema nikoga.
Gde je ta slatka devojka koja je redovno davala maloj ribici hranu i tako je milo gledala govorivši joj uvek po koju milu reč? Danas je nema.
Novi dan a u sobi opet mrak. Mala ribica više nije tako radosna. Njene okice su počele da se mute. Glad je tako strašna, ali će uskoro da prestane, jer će život u maloj ribici početi polako da se gasi.
Jadna ribica prestala je da živi, jer je ostavljena sama. Devojka je otišla zaboravivši malu ribicu. Možda je njeno mlado srce privuklo nešto drugo, te u svom mladenačkom poletu ona ostavi ribicu. Kad prođe zadovoljstvo, devojka će se setiti ribice, ali će biti kasno, jer će ona samo plutati na površini vode bez znaka života.
Čoveče pazi!
Tvoja duša je kao ta mala ribica.
Ona je sretna u Bogu, živi i raduje se.
Ali ako je ne budeš redovno hranio, pazio i negovao, i ona će umreti.
Jedina hrana za nju je Božja reč.
Zato redovno dolazi na trpezu koju sam Bog prostire, da bi tvoja duša živela, jer ti je ona najvrednije što imaš. Pazi da i tvoje srce ne privuče nešto od ovoga sveta i tako zaboraviš na svoju dušu i dragog Spasitelja koji ti je dao život. Pa tako, dok se ti budeš zabavljao tvoja duša će vrištati od bola zato što je odvojena od svoga Tvorca, ali ti je možda nećeš čuti. Onda će polako da istekne život, koji ti je darovan odozgo. I kada vidiš da te ne može zadovoljiti ništa drugo ti ćeš se okrenuti Bogu - ali tada može biti kasno.
Dopusti mi da ti pričam o zemlji gde nema suza ni jada, o zemlji gde nema bolesti, boli ni smrti. To je zemlja bez rata i bez krvoprolića, to je zemlja gde nema nemaštine i bede. Oni koji žive u toj zemlji nikada se ne umaraju, ne nose nikakav teret, nikad ne stare. Nikada niko tamo ne kaže zbogom, jer se tamo ne zna za rastanke. Razočarenja tamo nema.
U zemlji o kojoj govorim nema greha. Niko tamo ne čini zlo. Nema tamo nikakvih nesretnih slučajeva. Možeš putovati hiljade kilometara, a nigde ne videti groblje ili sresti pogrebnu povorku. Nema tamo pogrebnih službi ni mrtvačnica. Nema crnih zastava na vratima.
Tamo grobari nisu potrebni; za leš se ne zna. Odeća je svetla i sjajna. Niko se ne odeva u crnu odeću žalosti.
To je zemlja gde se nikada ništa ne kvari. Cveće nikada ne gubi miris i lišće je večno zeleno. Nema tamo olujnih bura, ni vulkanskih erupcija, ni zemljotresa. Orkani i valovi plime nikada ne udaraju o lepe obale te zemlje. Nema tamo uzročnika groznice niti bilo kakve kuge. Sunce nikada ne sja a ipak je uvek svetlo jer noći tamo nema. Nikada nije prevruće ni prehladno. Uvek je prava temperatura. Oblaci nikada ne prekrivaju nebo i nikada ne duvaju oštri vetrovi.
U toj Zemlji nema pijanaca, jer nikad niko ne pije. Nemorala nema, muškarci i žene su kreposni. Nema vanbračne dece. Zatvori, tamnice i popravni domovi ne kvare sliku te Zemlje.
Vrata nemaju brava, ni prozori rešetaka, jer lopovi i pljačkaši tamo ne dolaze. Prljave se knjige tamo ne čitaju, a nečiste slike se nikada ne gledaju. Porezi se ne plaćaju i za kamate se ne zna.
Upravo tako, a evo da ti kažem još i više. Bogalja i sakatih ne može se tamo naći. Niko nije unakažen ili hrom. Niti je iko slep, gluv ili nem. Zbog toga se i nisu gradili domovi za bolesne, jer su svi zdravi. Nema prosjaka na ulicama niko, ne oskudeva, svi imaju što im treba. Guba, rak, paraliza i tuberkuloza - nepoznate su reči u toj zemlji. Nema umobolnica, jer umobolnih tamo nema. Lekari nikome nisu potrebni, a bolnice su nepoznate.
Pitaš me kako ja to znam, jesam li bio tamo? Ne, još nisam imao tu mogućnost da se nađem u toj divnoj zemlji o kojoj govorim, ali drugi jesu.
No, JEDAN koji je dugo, dugo živeo tamo došao je i ispričao mi mnogo o njoj. Kaže ta se zemlja zove NEBO i evo šta kaže o onima koji tamo odlaze: "Bog će otrti svaku suzu s njihovih očiju. Smrti više neće biti;neće biti ni tuge, ni jauka, ni boli, jer stari svet prođe. " (Otk. 21:4)
On se opet vratio tamo. Dok je bio ovde, uvek je bio usamljen i žudeo je za domovinom.
Ali On će se jednog dana vratiti. U međuvremenu mi je pokazao put u svoju rodnu zemlju. Otkako mi je pričao o njoj, žudim za njom ući. Sudeći prema onome što je rekao, sigurno je da nikada neću poželeti vratiti se. Odlučio sam da Njegovu zemlju učinim svojom zemljom. U stvari, već sam preuzeo državljanstvo...
Juče raspet bejah s Njim; danas slavljen s Njim.
Juče umreh s Njim, danas me oživeše s Njim.
Predajmo Njemu koji se mučio i opet podigao radi nas... sebe, dragocen i dostojan posed Božiji.
Budimo kao Hristos, jer Hristos postade kao mi.
Primi gore da bi nam mogao dati bolje.
Posta siromah da bismo se njegovim siromaštvom obogatili.
Prihvati obličje sluge da bismo mi ponovo osvojili svoju slobodu.
Siđe da bismo se podigli.
Beše kušan da bismo kroz Njega pobedili.
Umre osramoćen da bi nas mogao slaviti.
Umre da bi nas mogao spasiti.
Vaznese se da bi mogao privući sebi nas, koji smo radi greha pali.
Dajmo sve, položimo sve, Njemu koji dade sebe kao Otkup i Iskupljenje za nas.
Trebao nam je ovaploćeni Bog, Bog koga usmrtiše da bismo mi živeli. I nas usmrtiše zajedno sa Njim da bismo se očistili. Ustasmo ponovo sa Njim, jer u smrt besmo gurnuti s Njim. Slavljeni sa Njim, jer ustadosmo s Njim.
Nekoliko kapi krvi obnavlja čitavu tvorevinu.
Jednom je jedan čovek pričao sa jednim dečakom o Gospodu Isusu;
- Kada si upoznao Gospoda Isusa, kao svog Spasitelja?
- Tada, kad je pčela ujela moju majku. - odgovorio je dečak.
- Šta želiš time da kažeš?
- O, rado ću vam to ispričati. - rekao je dečkić, i nastavio - Moja majka mi je često govorila o tome šta je za mene uradio Isus na krstu. Kako je umro za moje grehe. Jednom, dok je radila u bašti, ja sam se igrao blizu nje. Ona je i tu iskoristila priliku da mi govori o Isusu. Upravo tada, dok mi je o tome pričala, doletela je do mene besna pčela i letela mi oko glave. Pošto nisam mogao da je se oslobodim, pritrčao sam kod majke i sakrio se pod njenu suknju. Majka me je još pokrila i svojim rukama, da bi me što bolje sakrila. Pčela je sela na njenu ruku - i ubola nju. Kad je osetila bol, rekla mi je :"Izađi sine moj, opasnost je prošla. Evo pčele što je htela da te ubode." Pogledao sam, i majka mi je pokazala mrtvu pčelu.
"Ne moraš više da se plašiš. Pogledaj, ubola je mene umesto tebe." rekla mi je pokazujući otečenu ruku.
Onda mi je opet govorila o Isusu i njegovoj smrti za grešnike. Tada sam potpuno razumeo šta znače reči iz Pisma: "...Njegovim smo ranama isceljeni". Razumeo sam šta znači za mene, kada je moj Spasitelj poneo sve moje grehe na svojim plećima. Nikada neću zaboraviti taj trenutak. Ne mogu ni reći koliko sam od tada srećan. Bez prestanka zahvaljujem Bogu, što je poslao Gospoda Isusa, da nađe i spasi takve grešnike kao što sam bio ja. Isus je mene našao i spasio tada, kad je pčela ujela moju majku.
Koliko ima mnogo ljudi, koji ne znaju to šta zna ovaj dečak! Veruju u Isusa, veruju u njegovu smrt i uskrsnuće, a ipak se plaše smrti. Ispovedaju veru, a ipak ceo život žive u nesigurnosti. Ne poznaju blagoslov koji doživljava duša, koja je celim srcem uzverovala, da je Isus umro za njene grehe, i ustao iz mrtvih, za njeno opravdanje i spasenje.
Kako je sa tobom, dragi čitaoče?
