Naslovna » Magazin » Arhiva » #10 » ....

Karakteristike hrišćanina (1)

Francis A. Schaefer

Tokom vekova ljudi su svoj hrišćanski identitet izražavali raznim simbolima. Nosili su oznake na odeći, lančiće oko vrata ili čak i posebne frizure.

U svemu tome nema ničeg lošeg, dok to ne postane vrsta opsesije. Međutim, postoji mnogo bolje raspoznavajuće obeležje. Obeležje, koje nije bilo izmišljeno da bi se nosilo prigodno, kada to nama odgovara, nego za posebno vreme. To je univerzalno obeležje, koje treba da proživi svu istoriju crkve, sve do drugog dolaska Isusovog.

Kakvo je to obeležje? Neposredno pre kraja svoje službe Isus gleda unapred, na svoju smrt na krstu, na otvoren grob i na uznesenje u nebo. Znajući da se njegov odlazak približava, Isus jasno govori šta će biti hrišćansko obeležje, po kome će se hrišćani raspoznavati:

"Deco! Još malo sam sa vama. Tražićete me, i kao što rekoh Judejima:"Kud ja idem vi ne možete doći", to i vama sada govorim. Novu vam zapovest dajem: Ljubite jedan drugoga. Kao što ja vas ljubih, ljubite se i vi među sobom. Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako se među sobom ljubite." (Jovan 13,33-35)

Treba svako da shvati, da je sasvim moguće biti hrišćanin bez ovog obeležja, ali ako hoćemo da nevernici vide da smo hrišćani, moramo ovo obeležje imati u svojim životima.

Zapovest, što nam je Gospod dao, govori o ljubavi prema drugim hrišćanima, ali treba održati ravnotežu i ne zaboraviti na drugu stranu Isusovog učenja: Treba da volimo sve ljude kao svoje bližnje.

Svi ljudi nose Božji lik. Imaju vrednost, ne zato što su iskupljeni, već zato što su stvoreni prema liku Božjem. Danas ljudi ovo odbacuju, i zato ne razumeju ko su, i šta su. Ne znaju svoju vrednost, a ni vrednost drugih ljudi. Vrše degradaciju vrednosti drugih ljudi i prouzrokuju grozne stvari, kojih smo danas svedoci. Jedna od njih je bolesna kultura, u kojoj se sa ljudima manipuliše kao da nisu ljudi. Hrišćani treba da poznaju stvarnu vrednost ljudi.

Svi ljudi su naši bližnji, i mi treba da ih volimo kao sami sebe. To treba da radimo na osnovu Božjeg stvaranja. Iako nisu svi iskupljeni, svi su stvoreni na Božiji lik i imaju veliku vrednost. Zato treba da se vole, iako to ponekad ima visoku cenu.

Ovo je i smisao priče o milostivom Samarićaninu: Zato što je čovek čovek, treba ga voleti, pa koliko košta da košta.

Znači, kad Isus daje zapovest, da se vole braća i sestre hrišćani, On time ne negira prethodnu zapovest. Ove dve zapovesti nisu protivrečne. Ne treba hrišćane voleti na jedan način, a ostale na drugi način. Ove dve ljubavi nisu protivrečne. Isus je nastojao da nam pokaže kako treba voleti ljude, a kako li je tek bitno pokazivati ljubav prema braći i sestrama? Ako nam je rečeno, da treba sve ljude voleti kao svoje bližnje, koliko je tek važno to pokazivati prema onima, koji su nam naročito bliski, koji imaju istog Oca kroz Isusa Hrista, tako da ljudi sa strane vide tu međusobnu ljubav. Pavle o ovoj dvojnoj vezi govori u poslanici Galatima 6,10:

"Zato dakle dok priliku imamo, da činimo dobro svakome a osobito braći po veri". Pavle ovde ne osporava zapovest o tome da treba svim ljudima dobro da činimo, ali ima značaj i dodatak "a osobito braći po veri".

Ovaj 'dupli' cilj bi trebalo da bude karakteristika našeg hrišćanskog karaktera, naše razmišljanje. Trebalo bi, potpuno svesno, da razmišljamo o tome u svakom trenutku našeg života, da bude stav, koji je vidljiv u našem životu.

Vrlo često ljudi, iskreni vernici, za koje je Biblija istina, odaju sliku prljave ekskluzivnosti upravo naglašavanjem dva čovečanstva, jednog izgubljenog i drugog spašenog; jednog pobunjenog protiv Boga i drugog spašenog kroz Hrista.

Postoje dva čovečanstva, to je istina. Neki ljudi i žene, stvoreni po liku Božjem, su stalno u pobuni protiv Boga, a neki su zahvaljujući neizmernoj Božjoj milosti izmireni sa Njime. Ne gledajući na to, postoji ustvari samo jedno čovečanstvo. Svi ljudi i žene su istog porekla. Od stvaranja svi nose Božji lik. U tom smislu, svi ljudi su iz jednog tela i jedne krvi.

To znači, da ekskluzivnost dva čovečanstva jeste odmerena jedinstvom svih ljudi i žena. Hrišćani ne smeju voleti svoju vernu braću i sestre na štetu svojih nevernih bližnjih. To nije lepo. Uvek treba da imamo na umu primer milostivog Samarićanina.

Prva zapovest govori da treba ljubiti Gospoda, našeg Boga celim svojim srcem, dušom i umom. Druga zapovest jeste opšta zapovest da se ljube svi ljudi. Shvatimo, da se ova ljubav ne odnosi samo na hrišćane. Ona je mnogo šira. Treba da ljubimo svoje bližnje kao sebe same.

Poslanica 1. Solunjanima 3:12 daje takođe, dvostruki značaj: "A vama da umnoži Gospod ljubav koju imate jedan prema drugome i prema svima, kao što je imamo i mi prema vama." Ovde je obrnut redosled. Pre svega treba da se ljubimo međusobno a onda i sve ostale, ali to ništa ne menja na dvostrukom značaju. To pre pokazuje na određenu ravnotežu - ravnotežu, koja nije u praksi automatski održavana.

U 1. Jovanovoj poslanici 3:11 (napisanoj kasnije od evanđelja, koje nosi njegovo ime), Jovan govori: "Jer što vam se kaza i što iz početka čuste, to je da treba da ljubimo jedan drugoga". Godinama posle Hristove smrti Jovan nas u ovoj poslanici ponovo poziva nazad Hristovoj zapovesti napisanoj u Evanđelju po Jovanu u 13. glavi. Jovan ovde poručuje crkvi sledeće: "Nemojte zaboraviti... Nemojte zaboraviti na Njegovu zapovest, koju nam je Isus dao dok je bio na zemlji. To treba da bude vaš znak raspoznavanja."

Ako ponovo pogledamo na ovu zapovest u Evanđelju po Jovanu 13, primetićemo nekoliko važnih stvari. Pre svega, to je naređenje ljubiti posebnom ljubavlju sve stvarne hrišćane, sve nanovorođene hrišćane. Iz Biblijske perspektive nije svako, ko se naziva hrišćaninom, stvarno sledbenik Božji. To naročito važi za našu generaciju. Značaj reči hrišćanin je toliko čest, da ustvari nema nikakvog značenja. Verovatno ni jedna druga reč nije bila toliko omalovažavana, kao što je to bila Božja Reč. Središnja ideja semantike jeste mišljenje, da reč kao simbol nema nikakvog značaja, dok ne dobije neku sadržinu. To je istina. Zato što je reč hrišćanin kao simbol toliko obezvređena, može imati velik značaj ili potpuno nikakav.

Isus, naravno, ovde govori o ljubavi prema hrišćanima. I ovo je mač sa dve oštrice, jer govori, da treba napraviti razliku između stvarnih hrišćana i onih koji se samo pretvaraju da to jesu, i ni jednog stvarnog hrišćana ne smemo izostaviti. Drugim rečima, obične humaniste i liberalne teologe, koji samo koriste hrišćansku etiketu ili ljude, za koje je odlazak u crkvu samo formalnost, ne možemo računati među stvarne hrišćane.

Međutim, moramo paziti da ne napravimo suprotnu grešku. Moramo uvrstiti svakog, ko je u istorijsko-biblijskoj veri, bez obzira na to da li je član "naše" crkve ili ne.

I kada neko nije stvaran hrišćanin, imamo stalnu odgovornost da ga ljubimo kao svoga bližnjeg. To znači, da ne možemo slobodno reći: "Ovaj čovek, koliko to mogu da presudim, ne spada među stvarne hrišćane i zato ne moram o njemu više da razmišljam, nemam nikakvu obavezu prema njemu." Ni u kom slučaju! Ovaj čovek je obuhvaćen u drugoj zapovesti.

No, postoji nešto još jače. Da bismo to shvatili treba pogledati stih iz Evanđelja po Jovanu 17,21. Usred Hristove prvosvešteničke molitve Isus se molio: "da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu, da svet veruje da si me ti poslao." U ovoj prvosvešteničkoj molitvi Isus se molio za jedinstvo crkve, jedinstvo koje treba da se vidi pre svega među obraćenim hrišćanima. Isus se nije molio za humanističko, romantično jedinstvo među ljudima uopšte. Stih 9 to sasvim jasno govori: "Ja se za njih molim. Ne molim se za svet, nego za one koje si mi ti dao, jer su oni tvoji." Isus ovde oprezno odvaja one, koji su uzverovali u Boga, od onih, koji mu se još protive. To znači da kada se u 21. stihu moli za jedinstvo, misli na obraćene hrišćane.

Primetimo, da 21. stih govori "da svi jedno budu..." Interesantno, da je tome posvećena ista pažnja kao u 13. glavi, i to se ne odnosi samo na deo obraćenih hrišćana, nego na sve hrišćane. Ne samo na pripadnike istih denominacija, nego da svi obraćeni hrišćani budu jedno.

Sada dolazi onaj deo, koji bi trebalo da nas otrezni. Isus nastavlja u ovom stihu rečima, od kojih me podilazi strah. Ako se mi hrišćani ne plašimo, čini mi se da nismo dovoljno osetljivi ili dovoljno pošteni, zato što nam ovde Isus daje finalnu apologetiku.

Šta je to finalna apologetika? "...da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu, da svet veruje da si me ti poslao." Ovo je finalna apologetika.

Poenta u 13. glavi je bila, da ako neki hrišćanin ne pokazuje ljubav prema drugim obraćenim hrišćanima, svet ima prava da pomisli, da on i nije hrišćanin. Ovde Isus govori nešto mnogo ozbiljnije, nešto mnogo dublje. Ne možemo očekivati, da će svet poverovati da je Otac poslao Sina i da su Isusova tvrđenja istinita, i da je hrišćanstvo istinito, ako ne vidi nešto od realnog jedinstva obraćenih hrišćana.

Šta znači ova ljubav? Kako možemo da je učinimo vidljivom?

Pre svega, to znači nešto jako jednostavno. Naprimer, da kada napravim neku grešku i ne iskažem ljubav svom hrišćanskom bratu ili sestri, otići ću do tog čoveka i reći: "Žao mi je." To je prva stvar.

Izgleda vam neobično, što je prva stvar o kojoj govorimo toliko jednostavna? Ako mislite da je to suviše lako, verovatno to nikad niste pokušali da sprovedete u praksi.

Ako nisam u stanju da kažem: "Žao mi je..." kad učinim nekom nešto loše, naročito kad nekoga nisam voleo, još nisam počeo razmišljati o smislu hrišćanskog jedinstva, koje bi svet mogao da vidi. Svet ima pravo da sumnja, da li sam uopšte hrišćanin. I još više, dozvolite da to ponovim: ako nisam u stanju da kažem ovu jednostavnu stvar, svet ima pravo da sumnja, da je Isus bio poslan od Boga i da je hrišćanstvo istinito.

Koliko smo dobro ovo primenjivali u praksi? Koliko često smo, u moći Duha Svetog, hrišćanima u našoj crkvi rekli: "Žao mi je." Koliko smo vremena proveli u razgovoru sa onima iz drugih crkava govreći: "Žao mi je zbog onog što sam uradio, šta sam rekao, šta sam napisao." Koliko su često dve suprotstavljene grupe, unutar crkve, rekle jedna drugoj: "Žao mi je." To je toliko bitno, da ustvari, iz praktičnih razloga, pripada propovedanju evanđelja. Vidljivo praktikovanje istine i vidljivo praktikovanje ljubavi, idu ruku pod ruku sa naveštanjem Dobre vesti Isusa Hrista.

Jednu stvar sam primetio u razlikama među stvarnim hrišćanima u mnogim zemljama: To, što deli stvarne hrišćane i grupe hrišćana međusobno, što ostavlja gorčinu koja traje 20, 30 ili 40 godina (ili 50, pa čak i 60 godina u sećanju sinova i kćeri), nije u nadležnosti nauke. Bez razlike, to je nedostatak ljubavi. Te gorke stvari, koje hrišćani izgovore u jeku rasprave, ostanu u mislima kao lepak. I kako prolazi vreme, i razlike među hrišćanima izgledaju manje nego nekad, još uvek su tu te gorke reči, koje smo izgovorili usred (kako nam je to tada izgledalo) dobre i primerene objektivne diskusije. Ove stvari, ovi neljubazni stavovi i reči stvaraju smrad, koji svet oseća u crkvi Isusa Hrista, usred stvarnih hrišćana.

Kada bismo uspeli da pazimo na svoj jezik i govorimo sa ljubavlju; kada osećamo, da se ne možemo dogovoriti kao pravi hrišćani, za pet ili deset godina bi moglo da bude zaboravljena svaka gorčina u srcu. Umesto toga ostavljamo iza sebe ogromne provalije, koje su ustvari prokletstvom za čitave generacije. Ne samo kletvu unutar crkve, nego i kletvu u svetu. Pokazuju to veliki naslovi u hrišćanskoj literaturi, a ponekad to dospe i u svetovne novine. Hrišćani govore jako teške stvari za druge hrišćane!

Svet gleda, sleže ramenima i okreće se sa gnušanjem. Još nije video početak žive crkve usred umiruće kulture. Još nije video početak toga što je po Isusu finalna apologetika, vidljivo jedinstvo među pravim hrišćanima, koji su stvarna braća i sestre u Hristu. Naši oštri jezici, nedostatak ljubavi među nama, ne baš neophodno izražavanje razlika, koje može postojati među hrišćanima, to je ono, što sablažnjava svet. Kolika je to velika razlika od Isusove zapovesti da se pokaže jedinstvo, koje može da vidi svet koji posmatra!

Vidljiva ljubav znači mnogo više, nego reći da nam je žao. Mora to biti stvaran i javni oproštaj, jer kada je teško reći: "Žao mi je", još je teže oprostiti. Biblija, međutim, sasvim jasno govori, da svet mora videti Duha opraštanja u Božjem narodu.

U molitvi Gospodnjoj sam Isus nas uči kako da se molimo: "... i oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim". Od ove molitve, to moramo reći odmah, ne zavisi naše spasenje. Nije to u nikakvoj vezi sa nanovorođenjem, jer smo nanovorođeni samo na osnovu savršenog Hristovog dela i ničeg više. To je to u vezi sa egzistencijalnim oproštenjem hrišćanina, iz trenutka u trenutak, na osnovu Isusovog dela u nama, da bismo mogli imati potpuno zajedništvo sa Bogom. Reči ove molitve bi trebalo da sve hrišćane vode ka trezvenosti svakog dana: molimo Gospoda da nam omogući iskustvo zajedništva sa Njime u opraštanju drugima. Jedva da jednom godišnje razmišljamo o našem nedostatku opraštajućeg srca u odnosu na Božji oproštaj prema nama. Mnogi hrišćani retko, možda nikad, vezuju svoj nedostatak realnosti odnosa sa Bogom, sa svojim nedostatkom opraštanja drugima, iako možda formalno mole molitvu Gospodnju nedeljom na bogosluženju.

Moramo uvek iznova priznavati da naše srce nema odnos praštanja prema drugima onoliko koliko bi trebalo. Ipak se u molitvi govori: "... i oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim".

Mi treba da imamo Duh praštanja pre nego druga strana kaže: "Žao mi je". Molitva Gospodnja ne govori da, kada je drugome žao, mi treba da manifestujemo jedinstvo Duhom praštanja. Ne, u nama treba da bude Duh praštanja i bez toga, da drugi čovek uradi prvi korak. Možemo tvrditi da druga strana nije u pravu, ali i pored toga moramo praštati.

Takav Duh praštanja treba da pokazujemo ne samo prema drugim hrišćanima, nego i prema svim ljudima. Naravno, ako se to odnosi na sve, time to dobija na težini među hrišćanima.

Duh praštanja govori o odnosu ljubavi prema drugim ljudima. No, iako govorimo o stavu, stvarno praštanje je vidljivo. Verujte mi, možete pogledati čoveku u lice i odmah znati gde se nalazi po pitanju praštanja. A svet nas posmatra i vidi, da li imamo uzajamnu ljubav, koja prevazilazi granice pojedinih denominacija. Čuje da kažemo: "Žao mi je", a da li vidi i praštajuće srce? Dozvolite mi da ponovim: Naša ljubav neće nikad biti savršena, ali mora biti dovoljna da bi je svet primetio, jer se inače ne uklapa u stihove iz Evanđelja po Jovanu iz 13. i 17. glave. Ako svet ovo ne vidi među hrišćanima, može da zaključi dve grozne stvari a koje ova dva stiha nagoveštavaju: da mi i nismo hrišćani i da Isus nije bio poslan od Oca.

Nastavak u sledećem broju...

Pripremio: Milijašević Branko. Biblijski citati su uzeti iz Biblije u prevodu dr Luja Bakotića.
"Ateizam je bolest duše, pre nego što postane greška u razumevanju."
- Platon

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 305
Ukupno: 2335698
Generisano za: 0.010''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/010/01.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.