• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Ti hrišćani stvarno jedu ljudsko meso!"

"Istina je. Jedan korintski trgovac pričao mi je kako je jedna skupština zaista ubila čoveka i napila se njegove krvi."

Justinovo srce stezalo se kad je čuo te optužbe protiv prezrenih sledbenika Nazarenaca.

"A i neke sramne stvari čine u potaji. Upotrebljavaju tajne lozinke i sreću se na svojim obredima o ponoći u pećinama. Kažem ja, što ih se pre Carstvo otarasi, to bolje!"

Justin, mladi filozof drugog veka, okrenuo se i udaljio od skupštine. Koliko je puta čuo slične optužbe protiv hrišćana! I sve donedavna im je verovao.

Živeći samo sto godina nakon Hristova raspeća, bio je svestan toga da je hrišćanstvo ilegalna vera, jer su carevi dali reč da neće legalizovati štovanje ne rimskih bogova. To je bila osnova po kojoj je ispovijedanje Hrista bilo kažnjivo. Hrišćani su govorili o carstvu, a rimski vladari su se pribojavali šta bi se sve moglo desiti, kada bi previše ljudi postali hrišćanima.

No, Justina su hrišćani duboko potresli. Oni su otvoreno priznavali svoju veru, čak i kad je to značilo ostati bez glave, ili biti bačen u kazan vrelog ulja. Njihov pobožan život počeo je iz korena čupati njegove sumnje, sve dok napokon nije mogao reći: "Neka se srame oni koji okrivljuju nevine zločinima svojim i svojih bogova." Ali premda se mladi filozof sve više priklanjao ilegalnoj veri, nije bio posve spreman da napravi onaj korak, koji će ga učiniti najvećim braniteljem hrišćanstva i dati mu mesto u istorijskoj aleji mučenika.

Justin je rođen u Flavia Neapolisu, u Samariji, oko 100. godine - to je približno vreme smrti apostola Jovana, koji je umro u progonstvu. Justinov otac Priscus imao je latinsko ime, a deda Bakhus - grčko. Kao mladić nasledio je pristojno bogatstvo zajedno s nezasitom željom da nađe krajnju istinu. Može li čovek spoznati Boga? Mogu li se zadovoljiti najdublje žudnje njegove duše? Justin je odlučio da svoj život posveti tim istraživanjima i stavljajući na se otrcani ogrtač, koji ga je obeležio kao filozofa, krenuo je na svoje putovanje.

"Pouke o Bogu su nepotrebne", rekao mu je stoički učitelj. Stoici su naučavali da je "svet Božje telo". Zbog toga su smatrali da je ludost istraživati i tragati za Bogom. "Vrlina je važna", tvrdili su. Justin je žalosno nastavio svoj put dalje.

"Hajde da se prvo dogovorimo za moju platu, a onda ćemo zajednički studirati," rekao je peripatetički učitelj kada mu se Justin obratio. Peripatetici su nastavljali Aristotelovu filozofiju, a Justin je mislio da bi mu možda oni mogli pomoći u istraživanju. Međutim, utučen se povukao, osećajući da tog čoveka zanima prvenstveno i samo njegov novac.

Privukao ga je slavni pitagorejski učitelj. "Želeo bih postati vaš učenik", rekao mu je mladi Justin pun nade. "Ti, dakle želiš otkriti sretan život?" Kad je Justin to potvrdio, učitelj je nastavio: "Onda, poznaješ li muziku, astronomiju i geometriju?" "Ne", priznao je otvoreno Justin. "Tada ne mogu da te prihvatim za svoga učenika", odvratio je učitelj.

Justin je otišao obeshrabren. Da li je neophodno da pređe dug put pripremnog školovanja, ne bi li bio kadar upoznati Boga? Tada je dočuo o platonistu, koji je doputovao u njegov grad. "Taj će me čovek poučavati", uveravao je sam sebe.

Za neko ga je vreme platonizam oduševljavao, ali nikad nije zadovoljio njegovu žudnju da spozna Boga. "Napusti svet i postaćeš poput Boga," naučavao je Platon. "Odbaci telesnu tamnicu i teži da se vratiš u svet čistog duha." Justin je žestoko pokušavao da se odrekne svojih telesnih želja, ali praznina duše i dalje je ostajala.

Tada je počeo zapažati prezrene hrišćane - naročito način na koji su se suočavali sa smrću. Što je više posmatrao njihovo hrabro držanje i volju, da radije podnesu strašnu smrt nego da odbace Hrista, to je više nalazio simpatiju za njihovu stvar.

U vreme dok je živeo u Efezu, otišao je na šetnju u pusto polje nedaleko od obale. Dok je koračao tamo amo, primetio je nekog starca. Prišao mu je i ispitivački posmatrao čoveka.

"Poznaješ li me?", upitao ga je starac.

"Ne", odgovorio je Justin.

"Zašto me onda netremice posmatraš?"

"Nisam očekivao da ću nekoga sresti na ovom mirnom mestu."

"Došao sam da potražim neke svoje ukućane, koji su me napustili. Ali zašto si ti tu?"

"Tu sam da bih vežbao svoj razum", glasio je Justinov odgovor.

"Da li filozofija daje radost?" upitao je starac.

"Da", potvrdio je Justin.

"Ali šta je filozofija i radost, mladiću?" Justin je odvratio: "Filozofija je potpuno poznavanje stvarnosti i jasna percepcija istine. Radost je nagrada od takva znanja i mudrosti."

"Ali što ti nazivaš Bogom?"

"Nepromenljiv uzrok svih drugih stvari," bila je Justinova spremna definicija iz filosofije.

"Dakle, može li iko upoznati Boga a da ne dozna od onoga, koji ga je video? Filozofi ga nisu niti videli niti čuli. Kako mogu ispravno prosuđivati?"

Justin je odgovorio navodeći Platonovo gledište. "Bog se može poznati samo umom, a i onda samo kad je um čist i teži dobru."

"Ja bi te uputio učiteljima starijim od filozofa, koji su govorili nadahnuti Svetim Duhom i predskazivali budućnost. Oni su se dokazali u svojim proročanstvirna i čudesima."

Justinu se sviđao poverljiv način na koji je starac govorio.

"Moli pre svega, da se vrata svetlosti otvore za tebe", nastavljao je starac. "Te stvari ne mogu opaziti ili shvatiti svi, nego samo onaj čovek kome Bog i Hrist dadu mudrosti."

Justin nikada više nije video vremešna čoveka, ali je kasnije zapisao: "Smesta se upalio neki oganj u mojoj duši i obuzela me ljubav za proroke i one ljude koji su Hristovi prijatelji; i dok su njegove reči odzvaljale u mom umu, otkrio sam da je samo ta filozofija pouzdana i korisna.

Justin još nije potpuno odbacio svoj filozofski plašt. Smatrajući hrišćanstvo jedinom istinitom filozofijom, krenuo je na to da druge obrazovane ljude privede Hristu. Kad bi ga ljudi spazili odevena u njegovu mislilačku odeću, obično bi govorili: "Zdravo, filozofe!" To mu je osiguravalo lepu mogućnost, da im govori o Hristu i istini koja je u Njemu.

Justin se krstio i postao putujući učitelj. Ne postoji zapis da se ikada zaredio. Uskoro je postao poznata osoba u raznim crkvenim zajednicama Efeza, Aleksandrije i Rima. Nikada se nije ženio, nego se posve posvetio putujućem poučavanju.

Njegovo najvažnije delo bilo je odbrana hrišćanstva pred klevetnicima i progoniteljima. Kletve protiv hrišćana odjekivale su po jevrejskim sinagogama. Rabini su zabranili svaku raspravu o verskim temama s tim prezrenim ljudima, ali se Justin u svojem Dijalogu s Tryphom dohvatio s vođama jevrejske opozicije, zapanjujući ih svojim poznavanjem Starog zaveta. Svedočio je Jevrejima pozivajući se na njihov Zakon, da je Isus prorokovani Mesija.

Najopasniji protivnik hrišćana bila je, ipak, država. Antonije Pio vladao je Rimom, kad je oko 150. godine Justin pisao svoju Prvu apologiju. "Ilegalna vera", koja se pokazala tako moćnom da su rimski hramovi opusteli. Zanemareno je štovanje državnih bogova. paganski sveštenici i senatori vikali su: "Uništite ih!" Hrišćani su bezbožnici", optuživali su ih. "Njihova vera nema hramova, oltara ili žrtava."

Filozofi, paganski sveštenici, umetnici i trgovci pridružili su se borbi, jer je počela da im izmiče zarada. Verski šarlatani, koji su zarađivali vračanjem i čarobnjaštvom, moćno su osetili hrišćansku konkurenciju. "Previše je mušterija izgubljeno radi ateista", jadikovali su. Okrivljavali su hrišćane kad bi došlo do poplave, potresa ili prirodne katastrofe. "Stari nas bogovi kažnjavaju što smo dopustili Hristovim sledbenicima, da se razmnože", upozoravali su paganski sveštenici.

Justin ne štedeći sebe, se upuštao u borbu. Izazivao je careve, osuđivao lažne filozofe i pobijao optužbe onih, koji su širili izmišljotine o hrišćanima.

"Nije pravedno osuđivati hrišćane radi samog imena, a ne saslušati njihove razloge", napisao je u Prvoj apologiji, koju je uputio Antoniju Piju. "Hrišćani nisu ateisti: oni štuju Boga Oca, Sina i Svetoga Duha. Država nema razloga za strah od njih. Hristovo carstvo nije od ovoga sveta. Rim nema boljih podanika od hrišćana. Pogledajte na promenu njihovog karaktera i života, otkad su napustili štovanje lažnih bogova i demona. Oni redovno plaćaju poreze, daju siromasima, klone se kletvi i vole sve ljude."

l Gotovo deset godina kasnije Justin je napisao svoju Drugu apologiju, koju je uputio caru Marku Aureliju. Ovde izjavljuje da se "zli ljudi i demoni ujedinjuju kako bi uništili hrišćane." Govori o dvojici hrišćana koji su pre nekoliko dana kažnjeni samo zato što su ispovedali Isusovo ime. Godine 163. Justin je s nekolicinom hrišćana priveden Rustiku, rimskom prefektu. Jedan izveštaj iz crkvene istorije čuva uspomenu na taj sudski proces.

"Smesta da ste iskazali štovanje bogovima i potčinili se caru", rekao je sudija Justinu i njegovim prijateljima.

"Štujući Hrista, nikome ne činimo zlo", rekao je Justin u ime cele grupe.

Sudija se podrugljivo nasmeši: "Koje je vaše glavno versko načelo, jadniče?"

"Mi verujemo u jednoga Boga i Isusa Hrista, Njegovoga Sina", ponizno je odgovorio Justin.

"Gde se okupljate?"

"Gde ko odabere i može. Hrišćanski Bog nije ograničen prostorom."

"A gde obavljate bogosluženje", nastavljao je sudija, još uvek smešeći se.

"Kod nekog Martina, kod Timiotinskog kupališta", rekao je Justin ljubazno svom tužitelju. Još je dodao: "A ako bi neko došao k meni, ja bi mu saopštavao doktrinalne istine hrišćanske vere."

"Nisi li ti onda hrišćanin?" upitao je Rustik.

"Da", glasio je filozofov glasan odgovor. Sudija je saslušao petoricu Justinovih prijatelja - troje Rimljana, jednu ženu i jednog roba. Vraćajući se opet Justinu, upitao ga je: "Ako budeš mučen i bude li ti odrubljena glava, veruješ li da ćeš otići u nebo?"

Justin je sa sigurnošću odgovorio: "Ja to znam i potpuno sam u to uveren."

"Naređujem vam, da prinesete žrtvu rimskim bogovima", zagrmio je Rustik.

"Ali ni jedna časna osoba ne prelazi iz pobožnosti u bezbožnost", odvratio je mirno Justin.

"Ako ne poslušate, bit ćete nemilosrdno kažnjeni", pretio je sudija.

"Učini šta hoćeš", odgovorili su Justin i njegovi prijatelji. "Mi smo hrišćani i ne prinosimo žrtve idolima."

Više ih nisu saslušavali. Rustik je izrekao uobičajnu kaznu mučenja i odsecanja glave. Justin i njegovi prijatelji odvedeni su u smrt.

I tako je skončao filozof, koji je uspeo u svojoj potrazi za istinom i bio smaknut, jer je odbio da se odrekne svoje vere. On je hrabro branio hrišćansku stvar po celom carstvu. Sastavio je dve Apologije I jedan Dijalog, dela koja sadrže mnoštvo informacija o životu i bogosluženjima rane crkve, što je osamnaest vekova kasnije postalo klasika hrišćanske književnosti. Svojom smrću, Justin, sin Priscusov, stekao je sebi novo ime - Justin mučenik.

Danas Justina smatraju najvećim između ranih apologeta i branitelja istine. Njega su vođe crkve, poput Ireneja i Tertulijana iz narednog pokoljenja čvrsto sledile kao uzor. On je bio pionir u utiranju puteva iz grčko-rimske filozofije u hrišćansku veru, jer je lično otkrio da je Isus Hrist jedini put, istina i život.