• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Po pravdi sejte, po milosrđu žanjite, iskrčite sebi novu njivu! Vreme je da tražite Gospoda, dok on ne dođe i izlije na vas pravdu." (Osija 10:12 LB)

Postoje dve vrste zemljišta: krčevina i zemlja izorana plugom. Krčevina je dovoljna sama sebi, zadovoljna, zaštićena od bolnog oranja pluga i drobljenja drljače. Polje, koje tako leži iz godine u godinu postaje odomaćeno mesto za vrane i zmije. Ono je nepromenljivo i priroda ga je kao takvo prihvatila; s njim se može računati da će uvek ostati isto, dok se polja oko njega menjaju iz smeđeg u zeleno, i ponovo u smeđe. Sigurno i neuznemireno ono se lenjo izvalilo na suncu pokazujući sliku uspavanog zadovoljstva.

Međutim, ono plaća strašnu cenu za svoj mir: nikada ne vidi čudo rasta; nikada ne oseća pomeranja i promene u životu, ne vidi čudo kad prsne seme i lepotu žetve žita. Nikada ne upozna plod, jer se boji pluga i drljače.

U direktnoj suprotnosti s takvim poljem je obrađeno polje, koje se predalo opasnostima i izazovima života. Zaštitna ograda oko njega se otvorila da prihvati plug, i plug dolazi kao što plugovi uvek i dolaze: spretno, okrutno, poslovno, u žurbi. Mir je uznemiren vikanjem seljaka i bukom mašinerije. Polje oseća bol promene: uznemireno je, preokrenuto, zgnječeno i smrvljeno, ali posle teškog rada dolazi njegova nagrada. Seme puca na dnevnom svetlu svojim čudom života radoznalo istražujući svet iznad sebe. Svuda po polju Božja ruka je na delu kroz hiljade godina staro i ponovljeno čudo stvaranja.

Postoje i dve vrste duhovnog života: život krčevine i život izoranog zemljišta. Na primer, da bi videli život krčevine, ne moramo ići daleko. Nalazi se među nama u izobilju. Čovek života krčevine je zadovoljan sobom i plodom koji je jednom doneo. On ne želi biti uznemiravan. Na pomenu probuđenja, samoispitivanja i bola prisutnog pri donošenju ploda i mukotrpnog napredovanja - reaguje neobaveznim osmehom. Taj duh izazova ka novom, u njemu je mrtav. Postojan je, "veran," uvek na svom uobičajenom mestu (kao staro polje), konzervativan i pomalo udomaćen u svojoj maloj crkvi, ali je besplodan! On ne raste, ne menja se. On se ogradio, a tim postupkom ograđivanja, ogradio se i od Boga i Njegovih čuda, koja su ostala s druge strane.

SMRVLJEN DA BI DONEO PLOD

Izoran život je život, koji je u činu pokajanja odbacio zaštitnu ogradu i poslao plug priznanja u dušu. Poziv Duha, pritisak raznih okolnosti i nemir besplodnog života se spojio, da bi ponizio srce. Takav život je odbacio zaštitu, napustio sigurnost smrti i zakoračio u izazove i opasnosti života. Nezadovoljstvo, čežnja, skrušenost i hrabra poslušnost volji Božjoj, zdrobila je i slomila zemlju dok ponovo nije bila spremna za seme. Kao i uvek, posle ubiranja ploda, opet dolazi plug. Život i rast su počeli kad je Bog njivu "nakvasio pravednošću." Takav čovek može svedočiti: "A i tu bi nada mnom ruka Gospodnja..." (Jezek. 3:22 LB).

U vezi sa te dve vrste života, istorija crkve nam pokazuje dve faze: dinamičku i statičku. Dinamička vremena su bila ona herojska vremena, kad se Božji narod pokretao da vrši Gospodnji nalog i odlazio bez straha, da nosi Njegovo svedočanstvo svetu. Oni su zamenili sigurnost nerada sa opasnostima Bogom nadahnutog napretka. Nepromenljiva sila Božja pratila je takvo delo. Čudo Božje je išlo tamo kuda i kada je Njegov narod išao. Zaustavilo se, kad se i Njegov narod zaustavio.

Statička vremena bila su ona vremena kad, se narod Božji umorio od borbe i tražio život mira i sigurnosti. I zaposlio se pokušajem da sačuva to što je zaradio tokom onih predivnih vremena kad je sila Božja bila među njima. Biblijska istorija je puna takvih primera. Avram je upustio u svoju veliku avanturu vere i Bog je išao sa njim. Rezultat je bio: otkrivenja, vidljiva manifestacija Boga, dar Palestine, savezi i obećanja bogatih blagoslova. Zatim je Izrael sišao u Egipat i čuda su prestala sledećih četiri stotine godina. Krajem tog vremena Mojsije je čuo poziv Božji i pošao da izazove ugnjetavača. Vihor sile se pridružio tom izazovu i Izrailj je ubrzo pošao na svoj marš. Dok god je marširao, Bog je slao čuda da mu očisti put. Kad god je polegao poput krčevine, Bog je zaustavio svoj blagoslov i čekao da se Izrailj ponovo digne, da bi zapovedio Njegovoj sili da ide s njime.

To je kratak, ali lep pogled na istoriju Izrailja, a isto tako i Crkve. Dokle god su oni "išli i propovedali," Gospod je radio "sa njima... i potvrđivao Reč čudesima što su je pratila." (Mk. 16:20). Ali kad su počeli da se povlače u manastire i da se igraju građenjem lepih katedrala, pomoć se Božja zadržala, dok se nisu podigli Luther i Wesley i izazvali "pakao". Tada je nepromjenjiv Bog izlio svoju silu kao i pre.

U svakoj denominaciji, misionarskom društvu, lokalnoj crkvi ili u pojedinom hrišćaninu deluje ova ista zakonitost. Bog radi, dok god Njegov narod živi odvažno a odlazi kad im više ne treba Njegova pomoć. Čim zatražimo zaštitu od Boga, nalazimo je. Počnemo li graditi zaštitni zid od talenata, zakona, statuta, ugleda, rodbinskih veza i mnoštva posrednika i pomoćnika koji će izvršavati naše zapovesti, odmah će nastati paraliza koja će završiti jedino smrću.

ČUDA IDU ZA PLUGOM

Sila Božja dolazi jedino tamo gde je pozvan i prihvaćen plug. Ona se oslobađa u Crkvi jedino kad Crkva nešto radi. Rečju "raditi" ne mislim samo na aktivnost. Crkva ima mnogo aktivnosti, ali u svim svojim aktivnostima ona je uglavnom jako pažljiva, da svoju krčevinu ostavi nedirnutu. Ona je pažljiva u ograničavanju svoje aktivnosti unutar strahom obeleženih međa potpune sigurnosti. Zato je besplodna; ona je sigurna, ali je krčevina. Pogledajte danas oko sebe i vidite gde se događaju Božja čuda sile. Nikada u školi gde je svaka misao za studenta pripremljena, da je prihvati bezbolno i iz druge ruke; nikada u verskoj instituciji gde su tradicija i navika već odavno veru učinile nepotrebnom; nikada u staroj crkvi gde spomen-ploče vise nad nameštajem donoseći tiho svedočanstvo slave, koja je jednom tu postojala.

Primetio sam u misionarskom društvu, s kojim sam mnogo godina bio u vezi, da je sila Božja uvek lebdela nad našim poduhvatima. Čuda su bila sastavni deo naših napredovanja, a stala bi kada smo bili zadovoljni sobom, i stajala bi do ponovnog napredovanja. Verovanje u silu ne može spasiti pokret od jalovosti. Mora postojati i delovanje sile, ali ja sam zabrinutiji sa delovanjem te sile u lokalnoj crkvi i kod pojedinaca. Pogledajte onu crkvu gde je nekad bila uobičajena i očekivana stvar videti puno ploda, koja sada tamo ima malo ploda ili ga uopšte nema, pa sila Božja kao da je tamo neodlučna. U čemu je problem? Bog se nije promenio, niti se Njegov plan za tu crkvu promenio. Ne, crkva se promenila! Malo samoispitivanje će otkriti, da su ona i njeni članovi postali krčevina. Ona je prošla kroz prve "trudove" i prihvatila laganiji način života. Ona je zadovoljna svojim bezbolnim programom, sa dovoljno novca da plati svoje račune i sa članstvom koje je dovoljno veliko da osigura njenu budućnost. Njeni članovi ne traže više vodstvo, nego sigurnost u borbi između dobra i zla. Ona je postala škola umesto kasarna. Njeni članovi su nesvršeni "večiti" studenti, a ne vojnici. Oni proučavaju iskustva drugih, umesto da traže nova vlastita iskustva. Jedini put do sile za takvu crkvu je da prestane sa sakrivanjem i da još jednom pođe putem poslušnosti, koji je prožet opasnostima i izazovima. Njena sigurnost je njen smrtni neprijatelj. Crkva, koja se boji pluga piše svoj vlastiti grobni epitaf. Crkva, koja koristi plug ulazi na put probuđenja.

SILA NA DELU

Da bismo napredovali, potrebna nam je sila. Kako je "sila" reč koju mnogi koriste, a neki i pogrešno, dopustite mi da vam objasnim šta ja smatram u vezi sa tim pojmom.

Mislim na delotvornu energiju, koju Bog poseduje - u biblijskom i u postbiblijskom vremenu, oslobođenu u Crkvi i u prilikama koje je okružuju i koje je čine plodnom u radu i nesavladivom pred neprijateljima. Čuda? Da! Odgovori na molitvu? Posebna predviđanja? Sve to - a još i više.

Sve je to sumirano u rečima evanđelja po Marku: "A oni odoše i počeše propovedati svuda. Gospod je s njima delovao i potvrđivao Reč čudesima što su je pratila." (Mk. 16:20 LB). Čitava Dela apostolska, kao i izvrsna dela crkvene istorije od novozavetnog vremena, produženje su tog stiha.

Pod silom smatram božansko nadahnuće, koje pokreće srce i nagovara slušatelja da se pokaje i veruje u Hrista. Nije reč o rečitosti. Nije reč o logici. Nije reč o dokazivanju. Ništa od toga, iako može biti prisutno kod bilo kog od navedenih pojmova, zajedno. Ono prodire više od misli, uznemiruje više od savesti, uverava više od razuma. To je nežno čudo koje prati pomazano propovedanje; tajanstveno delovanje Duha na duh. Reči u drugom poglavlju Jevrejima stoje kao opomena nevernim hrišćanima našeg vremena: "...Bog (je) istovremeno potvrdio čudesnim znakovima, raznim silnim delima i darovima Duha Svetog koje deli po svojoj volji." (Dela 2:4).

NEOPTEREĆENI PREDRASUDAMA NAUKE

Nezainteresovani posmatrač, koji nije opterećen doktrinarim predrasudama i razlikama ckrvi, sigurno će iz Svetog pisma razumeti da Bog želi napredovati u svom radu među ljudima i to žarkim izlivima Svetog Duha na svoj narod, već prema potrebi i pripremljenosti da Ga prihvate.

Ovu izjavu dajem znajući, da će jako isprovocirati neke učitelje. "Nije duhovno," kažu oni, "moliti danas za izliće Svetog Duha i očekivati ga. Duh je bio izliven jednom zauvek na dan Pedesetnice i nije napustio Crkvu od tog vremena. Moliti za Svetog Duha sad znači ne obazirati se na istorijsku činjenicu dana Pedesetnice." To je argument, u mnogim zajednicama uspešan baš u gušenju revnosti i utišavanju molitvi, koji se koristi da bi se obeshrabrilo isčekivanje. Postoji prividna logika i osećaj sigurnosti u tom argumentu "ispravnog verovanja", ali sve je to u suprotnosti sa Božjom Rečju a takođe i u neskladu s delovanjem Božjim u istoriji Crkve.

ISPUNJENI DUHOM - I PONOVO ISPUNJENI

Biblija neopravdava ovu obeshrabrujuću nauku o blagoslovu jednom-za-svagda. Naprotiv, ona nas ohrabruje da očekujemo "kiše blagoslova" i "po suvoj zemlji potoke." (Isa. 44:3). Duh je ispunio ne samo onu prvu grupu od sto i dvadeset, nego i druge, jer bi inače blagoslovi tog iskustva prestali sa smrću poslednjeg člana prvobitne zajednice. Sve to izgleda dovoljno prihvatljivo, ali imamo čak i sigurniju reč Svetoga pisma. Ubrzo posle dana Pedestnice, grupa vernika se sastala u molitvi da dobije snagu i silu, da bi se mogli suočiti s nevoljom i dobiti pomoć Božju. "Dok su se molili, potrese se mesto na kojem behu skupljeni. Svi se napuniše Duha Svetoga te neustrašivo počeše propovedati reč Božju." (Dela 4:31 LB). Neki od njih su zasigurno bili prvobitni članovi ispunjeni na dan Pedesetnice. Teško je zamisliti da je Bog delovao suprotno svojoj vlastitoj volji, ispunjavajući ih ponovo nakon dana Pedesetnice. Još su i druga izlića zabeležena u Delima 8, 10 i 19. Sve se to dogodilo nekoliko godina posle prvobitnog delovanja.

DELJENJE DUHA SVETOGA

Ukratko, Novi zavet uči da je izliće na dan Pedesetnice bilo istorijski početak perioda, koji je trebalo da karakteriše neprestano izlivanje Svetog Duha. Kroz proroka Joila, Bog je dao obećanje, da će u poslednjim danima izliti od svoga Duha na svako telo. To Božje obećanje o izliću sile bilo je određeno za Crkvu tokom čitavog njenog zemaljskog života, a potvrđeno nam je zapisanim događajima ovog veka. Snažan pokret nazvan "reformacija" jurio je misionarskom aktivnošću iznenada provaljujući vatrom probuđenja u zajednicama i nacijama. Znak vatre ukazivao je da Bog napreduje. U ovim danima u kojima živimo postoje dokazi da Bog još uvek izliva svog Duha na ljude. Ta silna delovanja se mogu objasniti kao nova poglavlja u Božjoj nezavršenoj Knjizi - Delima Duha Svetog. Ako Bog želi izliti svog Duha na nas, što hrišćani i crkve u većem broju ne primaju iskustvo sile kao u ranoj Crkvi? Neki su to primili, što je radosno potvrđeno, ali zašto je broj tako malen? Kad je naredba jasna i obećanje sigurno, šta nas sprečava? Jedna od prepreka što ne primimo silu je široko rasprostranjen strah od iskazivanja emocija u verskom životu. To je otišlo tako daleko, da je postalo paranoična fobija mnogim razumnim ljudima. Stoga, oni kleče i mole uz onog koji moli, čitavo ga vreme upozoravajući protiv izliva emocija kao protiv samog đavola. Biblijski učitelji napadaju osećanja sve dok se ne postidimo priznajući, da smo telesni i vođeni niskim - neduhovnim mislima. U modernom učenju se emocije i vera suprostavljaju jedno drugom, a slušaču je dato na znanje da je svako ispoljavanje emocija ako ne telesno onda prosto, i treba ga sprečiti po svaku cenu. Iako taj anti-emocionalizam podržavaju neki dobri ljudi u prilično pravovernoj sredini, ipak je to jedno neopravdano zaključivanje a ne nauka Svetog pisma.

Gde je u Bibliji za osećanja i veru rečeno da su u suprotnosti? Činjenica je da vera stvara osećanje kao što i život stvara pokrete. Istina je da možemo imati osećanja bez vere, ali nikada ne možemo imati veru bez osećanja. Vera, kao jedno hladno i bezosećajno svetlo, potpuno je nepoznata u Svetom pismu. Vera biblijskih heroja, nabrojanih u Knjizi Jevrejima sigurno je budila osećanja i dovela do pozitivnog delovanja u vođstvu njihove vere. Izjava, obećanje i upozorenje uvek stvaraju odgovarajuće uzbuđenje osećanja u srcu vernika. Noje se "pobojao", Avram se "obradovao" i "pokorio". Knjiga Dela apostolskih je gotovo puna vesele radosti. Možda je sve to sažeo Pavle kad je pisao Rimljanima: "Kraljevstvo se Božje nije jelo i piće nego pravda i mir i radost po Duhu Svetome." (Rim. 14:17). A Petar kaže: "...verujete radujući se neiskazivom i slavnom radošću." (1. Pet. 1:8).

TELESNA PRETERANOST

Druga prepreka je strah od fanatizma, i instinktivna odbojnost prema telesnim preterivanjima i glupom, nedisciplinovanom ponašanju nekih, koji za sebe tvrde da su postigli visok duhovni nivo. Oni su zatvorili vrata životu sile mnogima od Božje dece. Takve žrtve treba poučiti, da je Sveti Duh, Duh Isusov, i da je On drag i lep kao sam Spasitelj. Potrebno je imati na umu Pavlove reči: "Jer nam Bog ne dade duha straha, neko snage, ljubavi i mudrosti." (2. Tim. 1:7 LB). Sveti Duh je lek za fanatizam a ne njegov uzročnik.

Sledeća stvar koja uveliko sprečava Božji narod je tvrdoća srca koju uzrokuju propovednici, koji bez Svetog Duha neprestano propovedaju o Duhu. Nema tako hladne nauke kao što je nauka o Duhu kada potiče iz hladne pasivnosti i lične nevere. Slušaoci će u dosadnoj apatiji prestati da slušaju poziv na ispunjenje Duhom, osim ako Duh sam ne da podsticaj kroz govornika! Oni će osetiti nedostatak i otići tupa srca. Nema opozicije u vezi sa istinom, ali postoji nesvesna reakcija na nestvarno.

Zatim, hteo bih spomenuti još jednu stvar, koja jasno sprečava vernike u upoznavanju silu Svetoga Duha. Kada postaju svesniji svoje potrebe za silom Duha; ispreči se navika govornika, da odgovara: "Uzmi to po veri". Činjenica, da blagoslovi kajanja treba da budu prihvaćeni po veri, ponavlja se čitavim Novim zavetom. Ona je osnova teologije izbavljenja, i svako odstupanje od nje je kobno za istinsko iskustvo jednog hrišćanina. Pavle je naglašeno učio, da je Duh primljen po veri i opominje one koji uče drugačije. Gledajući površno, to zvuči kao zdravo uputstvo onima koji traže da "uzmu po veri", ali tu je nešto pogrešno. Možda se neko pita, znače li reči "po veri" isto kada ih koriste moderni učitelji, kao i kad ih je koristio Pavle. Primećuje se oštra razlika između Duhom ispunjenog hrišćanina iz Pavlovog vremena i mnogih danas, koji tvrde da jesu ispunjeni Duhom. Pavlovi obraćenici su primili Duha po veri, ali su Ga oni zaista i primili. A sad hiljade prolaze kroz to stanje da Ga uzimaju po veri, ali svojom neprestanom slabošću pokazuju da Ga ne poznaju u stvarnoj sili - nemaju Ga!

VERA - ŽIVA I GORUĆA

Izgleda da imamo problem i sa našim poimanjem vere. Vera, kakvu je Pavle video, bila je živa, goruća i vodila je ljude do predanja i pokoravanja Hristovim zapovestima. Vera u naše vreme često ne znači ništa više, do razumski pristanak na nauku crkve i njene običaje. Mnogi su uvereni o svojoj potrebi za silom, ali ne i voljni proći kroz bolnu borbu smrti starog života, pa se sa olakšanjem okreću k toj "uzmi-po-veri" nauci, kao izlazu iz svoje poteškoće. To spasava njihove obraze i omogućuje da idu dalje sa pravim Izrailjom. No, oni su ti koji su "izmešani u gomili" (tj. "kamen u cipeli"), koji usporavaju napredak crkve i uzrokuju najviše nevolja kad stvari postanu tesne. Ako oni ne vide drugačije i odluče da idu težim (uskim) putem, osuđeni su da provedu ostatak svoga života bez sile u hroničnom razočarenju.

Setite se, da niko nikad nije primio silu Svetoga Duha a da toga nije bio svestan. Sveti Duh se uvek pojavi u unutrašnjoj svesti. Bog će izliti od svog Duha na nas u odgovoru na jednostavnu veru; ali stvarna vera koja Ga prima, praćena je dubokim siromaštvom duha i silnom čežnjom srca i sama će sebe iskazati kroz silni vapaj, traženje i suze.