• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Iako mnogi gresi otpadaju kada se obratimo Gospodu, jedan se uporno zadržava među sledbenicima Hristovim: Zavist.

Da li je moguće živeti u pobedi nad ovim grehom?

U dosezanju za oslobođenjem od ovoga greha počela sam proučavati Pismo. Otkrila sam neke velike primere u ljudima koji su mogli biti zavidni, a nisu. Isus i Jovan Krstitelj se ističu u tome.

Biblija nam govori da je Isus bio "iskušan u svemu kao i mi" (Jev. 4,15). Shvatila sam da je mogao biti zavidan na Jovanovu službu. Isus je ostao u domu u tesarskoj radionici dok je cela zemlja odlazila k Jovanu na krštenje (Mt. 3,5-6). Apostol Pavle nam daje izveštaj da su neki ljudi čak u Efezu bili kršteni pod uticajem službe Jovana Krstitelja.

Isus je lako mogao proširiti ružne glasove o "čudaku" koji jede skakavce i nosi grubu odeću. Mogao ga je zaobići i ne priznati njegovu službu. Ali nije.

Kad je došlo vreme da počne svoju javnu službu, Isus se ponizno podredio Jovanu i dao se krstiti. Isus je mogao krstiti Jovana. Oboje su to znali, ali Isus je želeo ići upravo ovim putem.

Nije se On takmičio s Jovanom. Takođe, kada je Jovan bio stavljen u tamnicu, Isus je otpočeo svoju stvarnu službu propovedanja (Mt. 4,12-17).

Posmatrajmo Jovanovu reakciju kad su njegovi učenici došli i kazali mu da Isus krštava na Jordanu "i svi idu k njemu" (Jn. 3,26).

Jovan je čak mogao smatrati Isusa kao onog koji "krade ovce", jer su ga već dva njegova učenika ostavila i sada slede Isusa. No, šta je Jovan rekao? "On mora rasti, a ja se umanjivati!" (Jn. 3,30). Dva čuvena čoveka. Oboje u službi. Jedan o drugom pohvalno govore i podređuju se jedan drugome. Ni jedan nije zavidan. Zašto?

Oboje su znali da je služba Božja, a ne njihova. Isus je rekao: "Ja sam od sebe ne mogu ništa činiti" (Jn. 5,30). A Jovan je već ranije dao svoj komentar: "Niko ne može ništa prisvojiti što mu nije dano s neba" (Jn. 3,27).

Kad bi stvarno shvatili da smo samo oruđe u Gospodnjoj ruci, nezaslužni slave za učinjeni posao, nikad ne bismo bili zavidni. Bili bismo čak radosni i kad smo "stavljeni na policu", jer bismo primili njegovo vreme kao savršeno vreme.

Isus i Jovan znali su svoja mesta u Božjem planu. Jovan je trebao "pripraviti put". Kada dođe onaj koji je "Put", Jovanova služba je završena. Isus je znao da treba biti put pripravljen, zato nije pre vremena počeo svoju službu. Obojica su učinili ono što je od njih tražio Otac.

Ako bi stvarno svaki ud na telu Hristovom bio tamo gde ga Bog želi imati, ne bi bilo zavisti. Bog je svakome od nas dao posebne talente i izvesne ljude na koje možemo uticati za Njegovo carstvo. Neki mogu za neko vreme imati koristi od naše službe i onda otići na drugo mesto i biti na blagoslov na drugi način.

Saznanje da ne smem biti zavidna i saznanje kakva duhovno treba da budem, ne dovodi me do cilja. Predamnom je jaz koji mora biti ispunjen. Koliko sam tražila odgovor na ovaj problem zavisti!

Onda sam jednog dana čitala Sveto pismo. Čitajući Prvu glavu Filipljanima videla sam kako je na veličanstven način obrađivana napeta situacija. Pavle spominje propovednike koji propovedaju Hrista iz "zavisti i takmičenja" nadajući se, da će tako njegovo tamnovanje učiniti težim - učiniti da se oseća jadno.

Koren takvog dela bila je zavist. Dok je Pavle bio u rimskom zatvoru i lično nije mogao korigovati samovoljne radnike, oni su propovedali Hrista da bi prouzrokovali borbu i Pavla još više ranjavali. Kako je Pavle reagovao? On se radovao! Nije uzvraćao istom merom.

Počela sam se nadati, da će sledeći stihovi baciti svetlo na to kako da se pobedi zavist. Tako i jeste. Pavle je pisao: "U poniznosti smatrajte jedan drugoga većim od sebe!" (Fil. 2,3).

Tu upravo leži ključ koji će otvoriti vrata koja zatvaraju zavist u našim srcima. Ni jedan drugi ključ tu ne odgovara. Ne pomaže gušenje ni poricanje njenog postojanja niti otklanjanje takmičarskog duha, već moramo poći putem poniznosti.

Na sreću, Pavle nije stao kod Fil. 2,3. On je produžio da nas podseti i ukaže na savršeni put poniznosti. Isus je bio jednak s Bogom, ali se lišio jednakosti i postao čovekom. To je bio prvi korak.

Pavle kaže da se Isus lišio jednakosti kad je postao čovekom. Mi mislimo da smo nešto. Čak i naš hrišćanski ego uzvikuje: "Ja sam važan. Ja zaslužujem da budem blagoslovljen kao i drugi!"

Međutim, Isus nije stao na prvoj stepenici. On je preduzeo drugi korak. On se "ponizio" i postao "poslušan do smrti, i to do smrti na krstu". Čineći to on je dokazao da nas ceni više od sebe. Kakav primer! Kako ja mogu reći da zaslužujem nešto više zbog svoje dobrote?

Još jedna važna činjenica iznesena je u ovim stihovima. Isus se lišio svoje jednakosti s Bogom. Kroz celi svoj život On je podizao ugled nekom drugom: svom Ocu. Molio se upravo pred svoju smrt: "Ja sam tebe proslavio na zemlji, izvršivši delo koje si mi dao da učinim" (Jn. 17,4). Ako pokušavam uzdići svoj ugled, nikad neću pobediti zavist. Ako sam zainteresovana samo za Božji ugled, a ne svoj, pobediću zavist.

Toma Kempenac, jedan od velikih svetih ljudi srednjeg veka pisao je u svojoj knjizi Slediti Hrista jednu jednostavnu molitvu: "Daj mi da umrem svim stvarima ovoga sveta i da tebe radi budem zadovoljan i nepoznat u ovoj generaciji."

Ako bismo iskreno molili ovu molitvu bili bismo oslobođeni. Mi bismo vezali odnose koji su odavno bili raskinuti. Blagosiljali bismo, a ne kritikovali. Tražili bismo da istaknemo Božju slavu, a ne svoju.

Nemamo drugoga izbora. Vreme je kratko. Moramo poći putem poniznosti zajedno s Onim, koji je tim putem išao pre nas. Onda će Telo Hristovo biti jedno. Nećemo biti više stranci zbog ovoga greha koji razdvaja.