• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Evo dadoh ga za svedoka narodima, za vođu i zapovednika narodima." (Isaija 55:4)

Božiji plan je da Njegovo stado nadgleda i vodi pastir, a ne da bude rasuto. Odbori su da savetuju, a ne da diktiraju. Sveti Duh je taj koji raspoređuje ljudima dužnosti. Pastirima i starešinama je dužnost da se brinu o crkvama, a ne odborima. Njihova odgovornost je da nadgledaju i napasaju stado. Svaki od njih ima svoje stado. Mi imamo nevolje u crkvama upravo zbog toga što ljudi to ne znaju. Međutim kada se sledi i sluša Božiji plan, onda je sve u redu.

U delima apostolskim čitamo o "sedmorici" postavljenih đakona. Oni nisu imali nikakvog udela u organizaciji crkve. Bili su izabrani za jedan jedini posao, da pravedno i uredno dele hranu. Njihov posao je bio da služe za stolovima.

Biblija ne zna ni za kakav drugi plan. Tako je bilo kroz sve vekove. Kada je Bog želeo da se nešto uradi, On je birao čoveka koga je na poseban način pripremio za posao, stavio ga na čelo svoga naroda i rekao narodu da ga sledi i sluša. Tako su iznikli proroci, velike i snažne vođe koji su primali i prenosili viziju od Boga - drugima, nastavljajući da rade po Božijoj volji. Bog nikada nije izabirao odbore i komitete, nego je pozivao i regrutovao ljude.

Skoro cela istorija Biblije se dešava oko ljudi, njihovog rođenja i poziva, njihovog rada, njihovog života, uspeha i neuspeha, stvari koje su činili i propovedali i konačno njihove smrti. Biografija zauzima veliki deo Svete reči.

Razmislite o Avramu, Jakovu i Josifu. Bog želi narod i bira Avrama. Bog želi izbavitelja i bira Josifa, a ne odbor. Za vreme velike gladi Egiptom vladao jedan čovek. Bog je hteo osloboditelja te je izabrao Mojsija. Bog je mogao da ode izrailjskim starešinama i izabere odbor, ali On to nije učinio. Bog poziva jednog čoveka. Tom jednom čoveku Bog daje viziju i taj jedan čovek - Mojsije, postaje Božiji predstavnik i veliki vođa Božijeg naroda.

Mojsije umire i ko će sada da nastavi? Da li je narod izabrao odbor da ih vodi u Obećanu zemlju? Nije. Bog im šalje drugog vođu. Isus Navin je pomazan za tu odgovornost (4. Mojsijeva 27:15-23). Kasnije zapadaju u nevolje. Šta će sada? Da li da organizuju odbor? Svakako da neće. Mole se Bogu da im pošalje osloboditelja. Oni znaju šta je Božiji plan. Moraju da imaju vođu, čoveka od koga mogu da očekuju da ih izbavi. Bog odgovara na njihovu molitvu i šalje im Samsona. I tako se Božiji plan nastavlja tokom čitavog tog mračnog i teškog razdoblja. Bog im šalje sudiju za sudijom dok konačno ne dobiju Samuila za vođu, koji je bio najveći među sudijama.

Prolaze godine. Potreban je novi pastir. Bog zapoveda Samuilu da pomaže Davida. Samuilo umire, ali im ne ostavlja odbor, nego mladog pastira, dečaka kod ovaca. Tako David Božiji pomazanik, postaje izrailjski pastir. Mnogo godina kasnije, kada se izrailjski narod odvratio od Boga, pojavljuje se Ilija, a zatim drugi proroci, carevi i reformatori.

U doba Novog zaveta je isto. Prvo Jovan Krstitelj, zatim Isus, jedinorođeni Sin Božiji. A zatim osnivanje crkve. Kako to ostvariti? Nekim odborom? Ne, ona će se osnovati uz pomoć ljudi koji su ispunjeni Božijim Svetim Duhom. Petar ide Jevrejima, a Pavle neznabošcima. Tako je posao obavljen.

Kasnije dolaze veliki reformatori: Luter (Luther), Kalvin (Calvin), Noks (Knox) i drugi, koji se nalaze na čelu Reformacije. Posao opet treba obaviti i zato su potrebni probuditelji. Izabran je Vezli (Wesley) kao i Vitfild (Whitefield). Kasnije su se nizali Fini (Finney), Sperdžen (Spurgeon), Mudi (Moody), itd. Treba dostići i strane zemlje i područja i pozivu se odazivaju Keri (Carey), Džadson (Judson), Livingston (Livingstone) i Tejlor (Taylor). Primili su viziju i pošli na rad. Ukoliko su odbori i komiteti i bili obrazovani, to je bilo tek kasnije. To je bilo zato što je Božiji čovek čuo, poslušao i preneo svoju viziju na druge. Odbori su obrazovani ne da bi kontrolisali i zapovedali, nego da bi pomagali, sarađivali i potpomagali svoje Bogom odabrane vođe.

Ali šta činiti kad vođa umre? Treba li odbor da nastavi? Da, ali kako? Tu se upravo i prave greške! To je trenutak kada se prave najdelikatnije greške! Prvo iskušenje je da se posao oduzme iz vođinih ruku dok je on još živ i da se počne s diktiranjem. Takav način postupanja uvek vodi u propast. Takvoj inovaciji uvek sledi razdor. Vođa mora da se drži svoga mesta gde ga je Bog postavio - na čelo njegovih ljudi. On će spremno prihvatiti savet, saradnju, potrebnu pomoć, ali diktaturu mora da odbije. Plot ili telo žudi za silom. Zato će odbori, ako su vođeni požudama tela, sve više i više grabiti vlast sve dok konačno ne postanu nedelotvorni. Sveti Duh će biti ožalošćen, slava će otići, a posao će se ugasiti.

Pitanje i dalje ostaje: šta da se radi kada vođa umre? Da, šta ćemo sada? Ima li Bog još neki plan? Da li se Njegovo postupanje menja? Nikako! Odbor će pasti u iskušenje da preuzme svu silu i autoritet, te zahteva da nastavi sa radom. Međutim, pre ili kasnije rad će propasti, vizija proći a odbor se raspasti. Izaberite novog vođu. Kleknite pred Bogom i zamolite za pomazanog zamenika umesto vođe koji je umro. Tražite Božijeg čoveka koji ima Božiju viziju za delo. Bog ga je već spremio. Uvek ima neki Jelisije na koga će pasti Ilijin ogrtač.

Kada se on pojavi, onda ga sledite. Dajte mu istu vernu podršku i saradnju kakvu ste pružili i njegovom prethodniku. Idite za njegovom vizijom. Shvatite njegove ideje. Prihvatite njegove planove. Ako je novi vođa mudar, on će hteti da primi savete od svoje braće i prihvatiće savete svoga odbora. Zato umesto da mu diktirate, pomozite mu. Ukoliko je on Božiji čovek, on će imati i Božiju viziju; uprkos tome što bi njegovi planovi i metodi mogli da se razlikuju, ipak će biti veoma uspešan. Uzdržavati se i sumnjati, postavljati prepreke, osporavati i kritikovati, znači doprinositi propasti.

Upravo razmišljam o takvim tragedijama u hrišćanskom svetu, kojih nažalost ima veoma mnogo. Jedan Božiji sluga se moli i kroz naporan i težak rad Bog mu daje viziju. Pokrenut je da pozove nekolicinu ljudi da mu se pridruže u brizi za to "novorođenče", koje mu je milije od samog života. Oni se ne slože sa njegovim planovima i idejama, iako je to njegovo "novorođenče", ta vizija za koju je on žrtvovao sve, u punom cvatu; najzad, zbog njihove nesposobnosti da shvate i da vide tu viziju, oni ga primoraju da napusti to svoje "novorođenče". To je zato što su oni, u svom slepilu, mislili da znaju bolje kako da se brinu o toj novorođenoj viziji. On odlazi, njegova duša je slomljena bolom, srce mu je rastrgnuto i krvari. On se obraća onima koji imaju veću vlast od njega, ali avaj, sve je uzalud. Oni se udružuju sa uzurpatorima, oglušuju se na sve ono što je on velikim trudom stvorio, te ga ostavljaju da sam i dalje pati. Ljudi koje je on od srca pozvao i u koje je verovao, sada preuzimaju vođstvo. "Novorođenče" je sve slabije i slabije. Zdrav razum bi trebalo da im kaže da bi u toj nemogućoj situaciji trebalo pozvati oca "novorođenčeta" da spase dete, međutim oni to neće da učine, više vole da ga gledaju kako ga hvataju smrtne muke dok grca za životom. Oni u stvari ne shvataju da su sami doprineli njegovoj propasti.

Ako je vođa dostojan svoga položaja, dostojan je i da se sluša i podržava. Ukoliko nije vredan njihovog poverenja, onda ne bi trebalo ni da bude na čelu. Čovek koji je osposobljen da bude pastir, trebalo bi da uživa vernost i podršku svakog člana svoga stada. Ukoliko zvanični odbor ili komitet smatra da bi sam trebalo da vodi crkvu i da vođa mora da ga sluša i prihvata njegove vizije, onda vođa crkvi nije ni potreban. Ukoliko je čovek sposoban da vodi stado, sposoban je da vodi i upućuje crkvu.

Znam za jednu crkvu koju je osnovao jedan izabrani Božiji vođa, koja je odlično i uspešno delovala sve dotle dok je pratila i slušala Božije naredbe. Odbor je shvatio i prihvatio viziju dopuštajući slobodu rada čoveka na čelu. Mnogi su dolazili na sastanke, duše su se spasavale, a vernici su bili učvršćivani u veri. Novac je dolazio na takav način da su svi dugovi bili otplaćeni i hiljade dolara se slalo na strana misijska polja za Božije delo.

Satana je napadao spolja na sve moguće načine, ali sve mu je bilo uzaludno. Konačno je đavo počeo da napada iznutra. Ispočetka je samo jedan čovek počeo da sumnja i da se suprotstavlja vođi, za koga znamo da je bio izabran od Boga kao pastir za tu crkvu. Seme koje je bilo tako posejano, uhvatilo je korena u srcu drugog čoveka, koji je ispočetka samo saosećao sa prvim buntovnikom, da bi mu se konačno sasvim pridružio.

Protivljenje se konačno toliko raširilo da je njihov vođa, koga su svi priznavali za Božijeg čoveka i na mestu koje je Bog izabrao za njega, odlučio da podnese ostavku, radije nego da se bori protiv onih koji su potpuno promašili plan Svetoga Duha te sami počeli da diktiraju. To je bio kraj mira, blagoslova i uspeha. Usudili su se da se pobune protiv onoga koji je bio od Boga pomazan za posao. Mnoštvo naroda koje je dotada dolazilo počelo je da se razilazi, duše više nisu tražile spasenje, razdor i nesloga su bila uobičajena slika na svim sastancima odbora, te je konačno i Božija slava sa tog mesta otišla. Kakva katastrofa, i to samo zato što odbor nije prepoznao Svetoga Duha i umesto da sluša i sledi, počeo je da diktira.

Ma koliko to bilo čudno, izgleda da oni koji su za ovu nesreću bili odgovorni, nisu hteli da se pokaju. Primetili su da sve manje ljudi dolazi na sastanke i da je novca bilo sve manje. Videli su kako su se mnogi članovi raštrkali po gradu, baveći se drugim poslovima. Došlo je vreme kada je ostala još samo šaka ljudi. Prostorije za savetovanje i za postupanje sa dušama koje su tražile Hrista nisu više bile pune ljudi. I pored svega, nisu se potrudili da pozovu natrag Bogom izabranog vođu, iako se on više puta ponizio i ponudio da im pomogne i učini sve što je u njegovoj moći, da se izbavi Božije delo u tom mestu. No oni koji su se usudili da dirnu kovčeg Božijeg zaveta i sve unište, nisu hteli da se pokaju i ponize.

Oni su prvo pozvali drugog čoveka, smatrajući da nije važno ko će biti njihov vođa, već da je samo važno da on bude sposoban. No njihov novi vođa nije bio Božiji izbor i posle kratkog vremena i on ih je napustio. Onda su se okrenuli trećem, najboljem koga su mogli da nađu, te su u njega stavili svu svoju nadu. Mislili su da će on svakako uspeti. Međutim, još uvek su bili zaslepljeni i nisu mogli da vide šta je Božiji plan. Mnoštvo naroda koje je dolazilo na sastanke istopilo se kao sneg na suncu. Javile su se nevolje svih mogućih vrsta, te je konačno i taj vođa morao da ode. Samo je trebalo da budu voljni da se ponize i daju posao pravom i izabranom Božijem sluzi i uspeh bi se odmah zapazio i delo bi procvetalo.

Bog je naravno blagoslovio svoga izabranog slugu; bogato ga je blagoslovio na druge načine, iako nije mogao da blagoslovi rad koji mu je bio otet. On je čekao nekoliko godina, čekao je sa tugom i bolom u srcu - slomljen. Čekao je i neprestano se nadao da će oni koji su prigrabili vlast za sebe, doći k sebi i uzeti se u pamet te ispraviti svoju grešku. Ali sve je bilo uzalud. Konačno ga je Bog uputio na novo delo, bogato ga nagradio i učinio za njega više nego ikad ranije. Ispočetka se činilo da je sve izgubio. Njegovo voljeno dete mu je silom bilo oteto, ali zaista je dobio sve. Njegov gubitak je postao njegov dobitak; da su mu dozvolili da nastavi, njegov uspeh bi bio i njihov dobitak.

Zbog takvog ponašanja su Korej i njegovo društvo izginuli. Sećate li se kako su bili ljubomorni i pobunili se protiv Bogom datih vođa, Mojsija i Aarona. I skupiše se na Mojsija i na Aarona, i rekoše im: dosta neka vam je; sav ovaj narod, svi su sveti, i među njima je Gospod; zašto se vi podižete nad zborom Gospodnjim?" To je bio njihov dokaz. Bilo ih je dve stotine i pedeset i smatrali su sebe za odbor koji bi trebalo da određuje sudbinu Izrailja. Iz Mojsijevog odgovora se jasno vidi da je njihovo gunđanje protiv njega i Aarona bilo pobuna protiv Gospoda.

Zar to nije vrlo ozbiljna stvar? Ne dirajte u pomazanike moje, i prorocima mojim ne činite zla", je Božija zapovest. I kako se sve to završilo? Onako kako se takve stvari obično i završavaju. Završilo se strašnim i groznim sudom koji se rečima ne može opisati. Zemlja se otvorila i oni su sa svojim ženama, decom, stokom, šatorima i sa svim onim što su imali bili živi progutani. Dobro je da se Božijim vođama dozvoli da vode. (4. Mojsijeva 16).

Sećam se jednog vođe sa kojim sam imao čast da sarađujem izvesno vreme. On je oko sebe imao ljude koji su imali veoma malo vizije i koji su se stalno trudili da ga ograniče. Terali su ga da radi po njihovom starom običaju, da se drži slova zakona i da se strogo pridržava utvrđenog poretka. Trpeo je to dokle je mogao, i na kraju, kada su mu upropastili zdravlje, otišao je od njih i umro kao slomljen čovek. Rad je prestao od onog trenutka kad je otišao.

O, braćo moja, ako vam Bog bude naklonjen da vam podari jednog od svojih izabranih i pomazanih slugu, jednog pravog vođu, onda mu pomozite. Dozvolite mu da radi, i ako nekada ne razumete, ipak verujte. On je u Božijim rukama i Bog će ga provesti kroz sve.

Iako je pravi vođa, ne zaboravite da će praviti greške. Ako čovek nikada ne napravi grešku onda nikada ništa i ne uradi. Ja bih radije napravio sto grešaka i nešto obavio, nego da ne napravim nijednu grešku i ništa ne uradim. Greške nisu gresi. Čovek je oduvek pravio greške i uvek će ih i praviti. Bog mu dozvoljava da pravi greške zato što želi da ga nauči nečemu i da ga drži u poniznosti.

Daj mi radije vođu koji pravi greške i svršava posao, umesto nekoga koji se pridržava najstrožije discipline, te nikada ne napravi grešku, ali nikada ništa i ne uradi. Znam jednog čoveka koji je napravio mnogobrojne greške. Taj isti čovek, baš zato što je Božiji čovek i zato što mu je srce ispravno i ima Božiju viziju, ipak čini velika dela za Carstvo, iako ima mnoge greške. To su dela koja niko od onih koji ga kritikuju ne bi mogao ni da se usudi da pokuša, a kamo li da ih ostvari. Bog je u stanju da upotrebi takvog čoveka.

Kada se ide u rat, ljudi se ne šalju u borbu pod vođstvom odbora, nego pod komandom generala. U I Svetskom Ratu od 1914-18, bilo je potrebno da se ujedine snage pod vođstvom jednog čoveka, Foša (Foch). Nesloga komiteta na frontu i vreme koje bi bilo izgubljeno glasanjem, značilo bi propast. To svaka nacija priznaje. Kada se lađa spusti u more komanda se daje kapetanu i njegova reč je zakon. Nezamislivo je da lađa plovi pod komandom odbora. Reč jednog čoveka je zakon. Tako je u svakoj kritičnoj situaciji. Moć mora da bude u rukama jednog čoveka. Da bi se posao obavio, potrebna je glava. Dakle, pravi vođa koji je dostojan odgovornosti, obaviće ono što nijedan komitet ili odbor na svetu ne bi mogao ni da se nada da će obaviti. Zašto bismo se onda trudili da u duhovnom svetu činimo ono što se ne može učiniti ni u prirodnom svetu? Zaista su deca ovoga sveta mudrija od dece svetlosti.

Božije savršeno vođstvo je teokratija, apsolutna monarhija sa Isusom Hristom kao Carem. Satana ima isti plan. On će uskoro proizvesti Antihrista, jednog super-čoveka, diktatora i svetskog vođu. Verujte, to će biti najmoćniji vladar koji je ikada postojao. Kasnije će Bog poslati Isusa da vlada kao Car nad carevima. Nikakav komitet se neće usuditi Njemu da diktira, niti će se On pokoriti bilo kakvom odboru. Ne, čak ni odboru anđela i arhanđela sa Gavrilom na čelu. Njegova reč će biti zakon. Tako će Bog završiti sve stvari, a to je Njegov izabrani plan među ljudima i danas.

Vođstvo je od neprocenjive vrednosti. Njegove usluge se ne mogu kupiti novcem. Zato ne prezirite to vođstvo, nego ga prihvatite kao od Boga. To je Božiji plan, On drugog nema. To je i vaš plan koji bi trebalo da sledite, jer kada vam Bog da vođu, on uvek da i one koji bi trebalo da budu vođeni. Kad On pošalje pastira, On uvek ima i stado koje bi trebalo voditi. Jedan čovek mora da vodi, a ostali da ga slede. Kao što vaš vođa mora da sledi Hrista, tako vi morate da sledite svoga vođu, jer je to Božiji plan, da Njegovo stado bude vođeno pastirom, a ne putem odbora. Odbori su da daju savete, a nikako da diktiraju. Sveti Duh vrši pomazanje ljudi.

"Evo, dadoh ga za svedoka narodima, za vođu i zapovednika narodima." (Isaija 55:4) Amin.